GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Reagovanje

Puste želje - pusti snovi

"Dr Karadžić nije želeo rat", Glas, 21. jul 2001.

Upućeni (?!) Dragan Đurić iz Inđije, naravno - istrgnuto iz konteksta, "plite mrižu" nekakvih, nazovi "činjenica i stavova" koje bi trebalo da pokažu da je dr R. Karadžić, recimo u "samoodbrani" učestvovao u ratu, a da je glavni "podstrekivač" i vinovnik rata (elemenat - prvootpočinjanja) bio "glavom i bradom" A. Izetbegović.

Recimo i da je to tako - da nije bitno, jer upotreba sile u međunarodnim odnosima, iako je oružani sukob u BiH imao karakter - građanskog rata, nije potpuno zabranjena, već samo ograničena na dva izuzetna koji dozvoljavaju upotrebu sile. U slučaju - samoodbrane po članu 51. Povelje UN i u skladu sa Odeljkom VII Povelje UN koji predviđa - kolektivnu akciju svetske organizacije i dozvoljenu upotrebu sile ako je to neophodno da bi se uspostavio i očuvao međunarodni mir i bezbednost. Tako se NATO bombardovanje RS opravdava - "preventivom", a agresija na KiM - "humanitarnom intervencijom" pod lozinkom "Milosrdni anđeo".

Naravno da svaka upotreba sile, pretpostavlja da ona bude kontrolisana, kako ne bi prelazila u odmazdu, odnosno usmerena na vojne ciljeve, kako ne bi izazivala nepotrebne žrtve ("kolateralnu štetu") nevojnom (civilnom) stanovništvu, a i protivno haškim i ženevskim konvencijama o pravilima ratovanja i zaštiti žrtava ratnih sukoba.

Međutim, tamo gde se sila upotrebljava još uvek nedovoljno kontrolisano, nužno ima i žrtava, ne samo vojnih pa razlog, zbog čega međunarodna zajednica nastoji da - ratne zločine pričinjene na prostorima bivše SFRJ rasvetli, a počinioce odvede pred - lice pravde, jer su počinjeni ratni zločini i zločini protiv čovečnosti.

Znači, optužnica protiv dr R. Karadžića, nije zbog njegovog učešća u oružanom sukobu u BiH, već zbog žrtava koje je taj oružani sukob proizveo i za koji odgovornost mora da snosi onaj ko je bio - vlast u tom trenutku i raspolagao (kontrolisao) "legitimnim aparatom" za organizovanu primenu sile (vojska i policija), zbog čega, svaka vlast snosi odgovornost u slučaju neadekvatne upotrebe tog "aparata sile" ("komandna odgovornost"). To proističe iz postulata da se državnici u vršenju vlasti ne mogu ponašati" neodgovorno", na primer, tvrdeći, kako nisu znali da su činjeni zločini, ili da ih oni nisu naređivali, iako su mogli da budu obavešteni i da ih spreče, ukoliko - odgovorno vrše vlast.

Drugo je pitanje - zašto se istoj vrsti odgovornosti ne podvrgne A. Izetbegović i drugi lideri na prostorima bivše SFRJ, kao i oni iz međunarodne zajednice, koji su imali udela u izbijanju i eskalaciji jugoslovenske krize i oružanih sukoba, odnosno mešanja u unutrašnje stvari i svrstavanja uz jednu ili više strana u sukobu, kao što je bio slučaj u građanskom ratu u BiH.

Mr Lazar Nikolić, Batajnica


Nepravda

Otkaz zbog pisma

Poštovane kolege, zbog pisma Hansu Hakerupu dobio sam otkaz na mestu šefa jednog dopisništva RTK (Radio televizije Kosova) na srpskom jeziku. Ako me Bog ili kolege ostave, onda je ova borba uzaludna s obzirom na to da sam imao obraz da posle napada na kuću predsednika sela Mušnikovo (20. maj) kod Prizrena i pisanja SPGS prihvatim otkaz.

Boreći se za rešenje ovog slučaja borim se za osnovna prava i uslova za rad novinara bez obzira što je RTK okrenuta pre svega Albancima i na albanski način prikazivanju situacije. To je deo mozaika koji je važan za razumevanje situacije. U prilogu vam šaljem biografiju kao i fotografiju otkaza i mog pisma protesta po tačkama.

Kolegijalno molim, pre svega, da se s mog imena i rada ukloni hipoteka odgovornosti za napade bilo koje vrste, da se svima koji u budućnosti na ovaj način budu radili za RTK pre svega stavi do znanja da rade u korist propagande i da se ohrabre one snage koje su za rešavanje medijskih problema kosovskih Srba (koji nemaju ni jedne novine niti televiziju na srpskom jeziku).

S poštovanjem, Petar Jeknić


Mišljenje

Utakmica je počela

Ratovi, patnje, smrt, beda, izolacija, bombe, beznađe, disanje bez kiseonika...

Na kraju "srpska oktobarska revolucija". Hag, zajedničke grobnice, početak kraja jednoumlju, buđenje.

Nadanja za bolje sutra.

Pitanje koje se postavlja: Kako dalje?

Kako uhvatiti korak sa onima koji su trku počeli pre nas i već dobro poodmakli? Postoji li bar malo nade da ih pristignemo?

Naš hendikep u startu je ogroman, ali uz stvaranje dobrog "takmičarskog duha" mi smo već pokazali u izvesnim situacijama iz prošlosti da nam je mesto u evropskoj "takmičarskoj ligi".

Jedan od osnovnih faktora jeste povratak radu centralnoj vrednosti čoveka na hrišćansko-jevrejskoj skali vrednovanja ljudskog bića.

Ustavno-pravni kodeksi omogućiće nam jasna, vidljiva i nešto trajnija od prethodnih "pravila igre". Oni će nam i najadekvatnije definisati model kapitalizma koji bi trebalo da sjedini faktore efikasnosti, neophodne za današnji način privređivanja s dozom humanosti, održavanja kontinuiteta ličnosti, očuvanja zdravog identiteta prilagođenom našem arhetipu čoveka.

Uspeh je moguć samo s mobilizacijom svih potencijala našeg društva. Jedan od njih se često prenebregne u analizi a radi se o našoj dijaspori.

Ona je održala pod "infuzijom" naše društvo u ovim teškim godinama, bez obzira na pljačku koju je trpela od matice, počev od stare devizne štednje preko "dobrodošlice" na granici sa svim taksama, "haračem" na putevima do nemogućnosti učestvovanja na izborima, statusom građana drugog reda, kršenjem nekih osnovnih ljudskih prava, itd.

Isti "aršin" je bio odmeren i za političku, ekonomsku ili najnoviju "ratnu" emigraciju Integracija dijaspore u nove tokove našeg društva je neophodna iz dva razloga.

Prvi, da bi se povratilo poverenje ove populacije od skoro 4 miliona ljudi, jer po onoj našoj "koga su zmije ujedale i gušterova se boji".

Drugi, dijaspora može da odigra baš tu ulogu regulatora u izgradnji "našeg" modela kapitalizma, sjedinjujući efikasnost sa očuvanjem nekih naših vrednosti koje je potrebno zadržati kao uslov za očuvanje identiteta našeg čoveka, njegovih genetskih i kulturnih osobina.

Dijaspora bi donela sa sobom i ljubav za rodnim krajem, znanje, iskustvo stečeno na Zapadu, finansijsku moć, partnere... Šteta je ne napraviti ovaj most koji će snažnije spojiti maticu i dijasporu. Malo se ipak kasni sa "početnim radovima".

Na drugom, širem planu društvenih procesa uočavaju se premise nove vrednosti na ovim prostorima, a to je građanska demokratija. Nezasićena, neophodna, nezajažljiva. Halapljiva demokratska glad i žeđ koja se ne sme zadovoljiti ni bagerima na Beogradskom asfaltu, ni Hagom, ni DOS-om, ni Koštunicom, ni Đinđićem.

Ona mora biti stalna hrana svakog građanina, utopija čiji horizonti nam stalno izmiču dok koračamo prema njoj.

Nikad završena, uvek oplemenjena.

"Svetska deklaracija o pravima čoveka" nam mora biti i "Biblija" i putokaz za ovu borbu.

Ne sme nam se desiti da ponovo robujemo Titu, Miloševiću, još manje sutra Đinđiću ili Koštunici, ni bilo kome koji se "ustoliči" u našoj svesti kao jedina alternativa.

Možda je to jedini put da izgradimo novi politički koncept nacije, gde smo svi pripadnici naše države bez obzira koje smo nacionalnosti li vere.

U svakom slučaju to je jedini put konkretne, opipljive svakidašnje demokratije, transparentnosti, participacije, lične i kolektivne odgovornosti.

Dosta smo bili samo navijači. Od silnog navijanja bride nam dlanovi, crvene se uši, bole leđa i zadnjica, krče nam creva, iskaču zazubice.

Hajde već jednom da i mi zaigramo, da potrčimo na terenu.

Dragan Kotarac, Požega


Kritika

Veronauka je, gospodo, davno uvedena

Škole u Srbiji svoje učenike poučavaju veronauci još od Svetskog Save Nemanjića i nikada u istoriji srpskog školstva nije postavljeno pitanje njenog ukidanja. Nećemo, valjda, priznati legitimitet komunističkih bezbožnika koji su rušili crkve, ubijali sveštenike, pljačkali, lagali, brisali istoriju, ukidali slobodu mišljenja i govora i, naravno, zabranjivali verska i svaka druga moralna učenja. Oni su svoje pionire poučavali tzv. dijalektici po kojoj je sve isto: laž i istina, pravo i nepravo, pobeda i poraz , pristojno i nepristojno, obećano i ostvareno i, što je najvažnije, mislili su da kad oni imaju kao da ima cela tzv. radnička klasa. Tako su oni shvatali jednakost. Njihovi učenici, vajni intelektualci, sada ističu da udžbenik iz veronauke neće biti baš najbolje smišljen jer je vreme za definisanje veronauke kratko (svega nekoliko hiljada godina, prim. V.M.), da je nastavni kadar veronauke tanak i sl. Ovo je zaista, ekstremni cinizam. Gde to mi, posle Titovog "samoupravljanja" i Miloševićevog "uspravljanja", imamo dobre i savremene udžbenike i ljude vrhunske prosvećenosti? I ova diskusija o "uvođenju" veronauke pokazuje gde smo i kakvi smo, da smo, do srži, zagađeni komunističkim primitivizmom. Školovani na marksističkom crvenom univerzitetu neki prosvetari čak tvrde da će učenike zbunjivati protivrečnosti između nauke i vere, verujući, lenjinistički, u svemoć nauke.

Koliko nauka može da bude "moćna" vidimo iz "akademskih" rasprava nekih doktora pravnih nauka o saradnji sa Haškim tribunalom. Svako je "naučno" dokazivao ono i onako kako je plaćen. Bombe, tzv. pametne, koje su nam do nedavno padale na glavu, nisu izmislili oni koji su ih odozgo bacali niti oni koji su ih odozdo tražili (da bi narod ubedili kako kao "brane" Kosovo). "Pametne" bombe izmislila je nauka, odnosno, dobro plaćeni naučnici. Nauka bez vere i morala postaje najstrašnije oruđe najgorih ljudi. A veronauku niti mi izmišljamo niti je "uvodimo" već, na sreću, možemo nastaviti, tamo gde nas je crvena kuga presekla i zaustavila ali, pod uslovom, da naučimo da razlikujemo dobro od zla, a u korist, pre svega, života, a tek potom nauke i svega drugo.

Dr Vladimir Mirin, Beograd