GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Procena

Izbori - ili: ćeraćemo se još

Politička scena Srbije postaje sve konfuznija. Posle 5. oktobra 2000. izgledalo je da ćemo dobiti vlast koja će ono što je obećala ispuniti bar 50 odsto, te da će za tri do četiri godine pripremiti teren za "prave izbore". Ali vraga, Srbija, srpski narod i njegove stranke, opet se vraćaju sebi - svađama, deobama, podelama. U DOS-u (bez neprikosnovenog lidera i stranaka od kojih svi mogu da profitiraju) raspad počinje sa sitnim čarkama, a onda slede ogovaranja, podmetanja, nadgornjavanje, svađe, cepanje.

Niko ne spori da koalicija od 18 stranaka može funkcionisati idealno. Apsurdno bi bilo da nema razlika u koncepcijama, programima i taktičkim potezima svake od tih stranaka. Ali dubina ponora u kome se našla Srbija i uzvišen način na koji su građani Srbije uklonili zločinački režim, tražili su i traže od nove vlasti da se uozbilji i da se ne kocka sa sudbinom ovog naroda.

Sada je aktuelan i sve više izranja sukob između dve verovatno najveće stranke (DSS i DS), i njihovih lidera.

jednom netaktičnom izjavom da mu je Hag deveta rupa na svirali, lider DSS-a je dao povod i mogućnost za različite komentare. I objektivno, izjava nije značila samo to da njega prvenstveno interesuje institucionalno sređivanje savezne države, te poštovanje zakona procedura. Apsurdno je, ali i tačno da je on tom izjavom upravo ohrabrio konzervativno krilo u SNP-u da mu SNP sruši Vladu i dovede u pitanje "postojeću" saveznu državu. Interesantno je, takođe, da su njegovu privrženost poštovanju zakona (ma kakvi da su) počeli da koriste i da mu se, pritom, obraćaju predstavnici srušenog režima, čime se svakako dovodi u pitanje njegov ugled, ali i dubina i brzina društvenih promena.

Sva ta pitanja razume se tangiraju republičku vlast na čijem čelu je lider DS-a. Posebno je osetljiv i urgentan sektor ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Uništena privreda i izgladnelo stanovništvo ne trpe nagvaždanja o ovom ili onom pitanju. Premijer Srbije našao se u veoma teškom položaju da sa malom ekipom i slabom mehanizacijom, gasi velike požare i velike finansijske rupe. Ima tu grešaka, zaletanja i nerealnih obećanja. Takvo stanje je plodno tle za međusobne optužbe ključnih nosilaca političke moći i vlasti. Izručenje S. Miloševića Hagu, na način kako je urađeno , zaoštrilo je odnose između DSS-a i DS-a, ali i između DSS-a i još nekih članica DOS-a. Time je DSS gurnut u strnu. Ako tome dodamo relativno malu zastupljenost DSS-a u organima vlasti, na svim nivoima, eto razloga da DSS rešenje potraži u novim izborima.

Šta bi se dobilo novim izborima? Ništa. Kakvi bi bili rezultati izbora? To niko ne zna. Ali je moguće pretpostaviti da bi DOS znatno oslabio. Nije sasvim izvesno da bi DSS i DS zadržale postojeći rejting kod birača. Moguće je da bi porastao rejting nestranačke organizacije G-17 ili onih lidera koji su svojim umećem rešili neki konkretan problem (Čović, npr.). Sve bi se verovatno završilo na tome da bi pojedine stranke dobile dva-tri ministarstva ili nekoliko poslanika više, a druge manje. I opet bi se iste stranke našle na sličnoj programskoj osnovi sa zajedničkim ciljem da se održe ekonomske reforme i demokratski procesi. Nastavilo bi se sa zajedničkim radom tamo gde se stalo. Ali bi se izgubilo dragoceno vreme kojeg imamo manje nego novca.

Šta je rešenje? Da DSS i DS prestanu sa čarkama, podmetanjima i nadgornjavanjem. Da kao ozbiljne stranke, odnosno, kao zreli i odgovorni ljudi (zajedno sa drugim strankama u DOS-u) sednu i dogovore se o rešavanju ključnih pitanja za sudbinu građana Srbije. Jer, kada se malo dublje zagrebe, ispod površine sukoba između DSS-a i DS - videćemo da je sukob veštački naduvan. Niti je jedna samo suvi legalista, niti druga bezdušni pragmatičar.

U propaloj zemlji kao što je Srbija ključnih problema koje treba hitno rešavati ima napretek. Uzmimo samo neke: jasna i konstruktivna saradnja sa Haškim tribunalom, ubrzavanje ekonomskih reformi na temelju preduzetništva i lične inicijative, stavljanje van snage svih štetnih Miloševićevih ustava i zakona, odlučan raskid s korupcijom i kriminalom, konstruktivan odnos sa vlastima i opozicijom u Crnoj Gori na stvaranju nove savezne države ili produktivnog saveza dve države, uporno lobiranje kod moćnih krugova u "Međunarodnoj zajednici" o pravoj prirodi albanskog separatizma na Kosovu i interesima organizovanog kriminala u toj pokrajini, pa i o geopolitičkim interesima moćnih država i multinacionalnih kompanija.

I da zaključim: Šta će nam sada izbori? Treba nam zrela i odgovorna vlast.

dr Mitar Mihaljica, član DSS-a,
Beograd


Mišljenje

Za veronauku, svakako

Poštovani gospodine uredniče,

Povodom rasplamsale javne rasprave o odluci Vlade Srbije da od naredne školske godine uvede veronauku kao fakultativni predmet u osnovne škole, molim vas da objavite i argumente koji podržavaju pomenutu odluku Vlade.

Neosporno je da su vlasti ove zemlje u toku proteklih 55 godina činile sve da zatečene konfesije i društveni moral pretežno zasnovan na tradiciji, običajima i verskim načelima, zamene jednom novom "religijom« dijalektičkog materijalizma, marksizma, darvinizma i drugim principima pragmatičnog materijalizma. Humanistička načela glavnih konfesija hrišćanstva, islama i judaizma sa osnovnim porukama ljubavi prema drugim ljudima, toleranciji, nesebičnosti, činjenju dobra i neprijateljima svojim i dr, zamenjena su učenjima o klasnoj borbi, osvajanju vlasti svim sredstvima uključujući, naročito, ubijanje i fizičko uništavanje poraženih klasnih neprijatelja, oduzimanje njihove imovine i slično, poznatim "vrednostima« lenjinizma i boljševizma.

Stoga, nije ni čudo što su sledbenici ove nove "religije« hladnokrvno poubijali milione ruskih seljaka koji su proglašavani za kulake jer su imali okućnicu ili kravu, što su Brozovi sledbenici konfiskacijama, likvidacijama i drugim metodama oduzeli svu imovinu privredno zahuktaloj mladoj industrijskoj buržoaziji, pripadnicima srednje klase sastavljene od intelektualaca i preduzetnika i konačno, razvlašćivanjem naprednih poljoprivrednika i njihovim prinudnim uključivanjem u zadruge.

Rezultati su poznati i njihove posledice se najviše osećaju danas kada su na sceni generacije učene na doktrini "snalaženja",« a ne na vrednovanju rada kao najvišeg principa individualne i društvene orijentacije. Na standard pozitivni efekti Brozove veštine u trgovanju politikom između Istoka i Zapada, samo su zamaglili jasnu sliku o uzroku i posledicama primene jedne pogubne filozofsko-političke doktrine na naš narod koji je bio u punom privrednom i socijalnom usponu do úú svetskog rata. Pri ovakvom stanju stvari nužno se nameće potreba postepenog menjanja lične i društvene svesti, prvenstveno kod budućih generacija.

Jedan od načina je uvođenje starih a sada novih ljudskih i etičkih kriterijuma od kojih su mnogi iskazani u učenjima većine veroispovesti. Uvođenjem veronauke na dobrovoljnoj osnovi za sve glavne konfesije ne bi bila povređena ničija ubeđenja i prava. Izgovori ratobornih ateista na funkcijama ministra prosvete i njegovih zamenika V. Majića i S. Turlajić o nužnosti prethodnih "proučavanja«" prilagođavanja programa«, "formiranja nekih timova« i slično, imaju samo za cilj da odlože rešavanje ovog problema iz razloga koji je samo njima znan i najverovatnije je deo političke strategije Građanskog saveza koji se neobjašnjivo nametnuo koaliciji DOS-a, naročito u oblasti prosvete, kulture i diplomatije čime bi trebalo da se najozbiljnije pozabave lideri onih stranaka u DOS-u čije je masovno biračko telo izborilo pobedu u revoluciji 5. oktobra.

S poštovanjem,

Branko Jovičić


Mišljenje

Prošlo je vreme ustavnosti

Političke opsesije ili hoće li opet biti izbora u Srbiji

Ko bi rekao da ćemo u leto 2001. godine o Miloševiću razmišljati kao o žrtvi sopstvene politike, vinovniku mnogih zala i nedaća na Balkanu, ali istovremeno i odlučno kao o epifenomenu srpske istorije koji je, kao i svaka istorija, u prošlosti. Danas građani Srbije sve više razmišljaju o tome da li su zadovoljni novom, postmiloševićevskom vlašću, i očekuju ponovnu legitimaciju demokratskog političkog života putem raspisivanja novih republičkih parlamentarnih izbora.

Izranjajući iz perioda obamrlosti od brutalne politike kojom je vladano njome, Srbija postaje izbirljiva. Njoj se dopada blagi Koštuničin legalizam i smirenost, i polako se u njoj bude sumnje u pogledu nastavka postojanja DOS-a. S jedne strane, DOS je ispunio svoju misiju smenom Miloševićeve vlasti. S druge strane, on danas predstavlja vladavinu strukture u kojoj ključne uloge igraju političari koji na izborima jedva da su primetni po broju glasova koje dobijaju, i u kojoj sve više postaje jasno da jedna demokratska manjina raspolaže većinom ključnih poluga realne vlasti. Stoga su novi izbori neminovni, jer se svest o neprirodnosti DOS-a i trenutnog načina vladanja Srbijom probudila Srbiji. DSS se pojavljuje kao vodeća politička snaga u Srbiji, pa je stoga prirodno postepeno "izdvajanje poslaničkih klubova« pojedinih stranaka bliskih DSS-u iz zajedničkog poslaničkog kluba DOS-a u Skupštini Srbije, i jasna tendencija ka raspisivanju novih republičkih izbora.

Bilo kako bilo, u vezi sa mogućim novim izborima, u gore navedenom razmišljanju, koje danas dele mnogi stanovnici Srbije, postoji nešto istorijski neobično, naime, nešto što je, za razliku od poslednjih petnaest godina vladavine prerušenih komunista i nacionalista, normalno. Dakle, postoji nešto neobično uobičajeno za politički život u Srbiji u toku njene novije istorije. Normalno je praviti racionalne političke kalkulacije i razmišljati o političkom legitimitetu vladajuće strukture s obzirom na to da je popularna u narodu. Ljudi su, izgleda, iz stanja političke amnezije i utrnulosti, ušli u stanje budne političke svesti i Srbija danas razmišlja na evropski, racionalan politički način. Ona, konačno, o političkoj vladavini razmišlja u terminima legitimiteta, a ne straha.

Ovakav način razmišljanja prosečnog Srbina je radikalan iskorak u odnosu na njegovo ponašanje doskora, a to postupanje doskora je imalo korene u novovekovnoj srpskoj političkoj istoriji, pa je savremena politička zrelost utoliko više fascinirajuća. Naime, posmatrajući prošlost, analitički nastrojenom posmatraču zbivanja u Srbiji u toku protekle decenije neminovno bi postala upadljiva paralela između principa za koje se Miloševićev režim, bar verbalno, zalagao, i mitološkog porekla nacionalne ideologije na Balkanu već stotinama godina. Posebno se nameće paralela između 19. i 20. veka u srpskoj politici.

Početak evolucije srpske nacionalne ideologije se verovatno može povezati sa evropeizacijom Srbije i njenom delimičnom emancipacijom od turskog nasleđa, pod uticajem Ilije Garašanina, koji je bio ministar unutrašnjih poslova Srbije između 1844. i 1852, kada je započeto sa uvođenjem disciplinovane administracije i policije - antipoda korupcije tog doba. Međutim, Garašaninov uticaj, pored proceduralne i organizacione evropeizacije Srbije, ogledao se i u izgradnji srpske nacionalne ideologije, čiji su osnovni principi izloženi u njegovom spisu "Načertanije"- dokumentu koji je princu Aleksandru Karađorđeviću predat 1906. godine, i koji nagoveštava ulogu Srbije kao ujedinjujuće zemlje među balkanskim Slovenima. Ujediniteljska uloga je, međutim, prema Garašaninovom mišljenju, bila nerazdvojno povezana i sa dominacijom nad ostalim Slovenima Balkana, posle progona Turaka sa poluostrva. Konkretne mere koje je Garašanin tada predlagao radi pripreme ostvarenja te dominacije su uključivale i organizovanje mreže agenata na Balkanu koji će skupljati informacije o regionu, identifikovanje lokalnih vođa sa kojima se može sarađivati, i prikupljanje vojno-obaveštajnih podataka. Lojalnost male Crne Gore mogla se, prema njegovom mišljenju, pribaviti razumnim finansijskim doprinosom crnogorskom državnom "budžetu«.

Prema nekim zapadnim analitičarima, Garašanin je bio inspiracija izvitoperenoj politici Slobodana Miloševića u formiranju krnje Jugoslavije kojom dominira Srbija. Kada se uporede preporuke njegovog "Načertanija" sa postupcima Jugoslovenske narodne armije početkom devedesetih godina dvadesetog veka na teritorijama bivše Jugoslavije, kada je JNA naoružavala velikim delom neobučene građane i seljake radi dizanja pobune protiv secesionističkih republika (Hrvatske i Bosne), vide se prilično jasne paralele. Formiranje krnje Jugoslavije od strane Srbije i Crne Gore takođe je odrazilo nekritičku želju da se održi neka, makar fiktivna, zajednica Slovena na Balkanu pod rukovodstvom Srbije. Neustavne promene izbornog zakona koje su dovele do toga da krajem devedesetih godina u Saveznoj vladi i Saveznoj skupštini krnje Jugoslavije ulogu Crne Gore igra crnogorska opozicija, te shodno tome, i do toga da crnogorska vlada prestane da priznaje legitimnost Savezne vlade i Savezne skupštine, takođe odražavaju spremnost da se principi pravne države potpuno odbace da bi se zadržala vlast.

Danas nema ekspanzionističkog nacionalnog programa, i to je dobro, ali nema, čini se, ni proevropske evolucije manira vladavine, a to može biti fatalno za tok tek započete tranzicije. Jer, tranzicija je prelaz iz jednog manira vladavine u drugi, u manir vladavine prava i pravne države, što znači u manir predvidivosti postupaka vlasti i sigurnosti za građanina, a ne prosto prelaz iz jedne garniture u drugu, uz male izmene dekoracije i ideološkog ambijenta, a uz nastavljanje starih turskih navika i običaja. Nema više prostora da se "malo bude Milošević«, jer sve se to vidi i glasači to sve shvataju mnogo bolje nego što se to čini kad je čovek "na položaju"«. Zato će na sledećim izborima, kada i ako ih bude (jer ni u tom pogledu kao da nema neke izvesnosti), situacija biti sasvim drugačija nego na "antimiloševićevskom referendumu« prilikom poslednjih saveznih i republičkih izbora. Sledeći izbori će biti povodom toga šta je ko radio od 5. oktobra, i šta je ko mislio da će narod misliti da radi, za razliku od onoga što je mislio da narod ne vidi da radi. Tek tu počinje tranzicija. Ne ovde.

Prof. dr Aleksandar Fatić,
Institut za međunarodnu politiku i privredu,
Beograd


Primedba

Strane reči kod poslanika

Mogli biste da napišete javno da poslanici treba da naprave koeficijent za svoje plate koji bi bio povezan sa minimalnom zaradom u Srbiji, tako da bi i oni zavisili bar donekle od minimalne zarade. I još nešto, primetio sam da se u poslednje vreme koristi dosta stranih reči u našem rečniku tj. u "Glasu javnosti", kao npr. insajder-unutrašnji; edukacija-obrazovanje; provajder-snabdevač...

Molim vas ispravite to!!! Ako možete, ne bi bilo loše da uvedete u"Glas javnosti"- srpski.

I još nešto, mogli biste, pored objave liste brokera, da obavestite javnost da nijedna brokerska kuća ne nudi putem interneta takozvanu online kupoprodaju akcije, što će onemogućiti strane investitore da budu u punom sastavu. Svi naši brokeri bi trebalo da se ugledaju na svetske brokerske kuće kao etrade. com, ameritrade. com, brokerageamerica. com i sl...

S poštovanjem,

Miodrag Filipović,
Beograd


Kritika

Bankari još spavaju

Još uvek verujem u Vas list i da ima nekakve pravde, te se nadam da ćete moj dopis i objaviti. Užasno mi je kada vidim šta naša Vlada (i zašto) radi. Još mi je užasnije što narod misli da će profitirati poslušnošću i "vesternizacijom"... a mnogi i ne znaju šta je Zapad. Računaju, "bolje se živi, mora biti da i ima više pravde". Nemaju predstavu kakvi su sve bičevi ugrađeni u ovakav sistem.

Kad "već pišem, poručite onoj tamo Vladi da ne drži veštački niske devizne kurseve, jer i ja nekom šaljem novac odavde. Jer glavni uvozni "artikal" su priliv nekoliko milijardi dolara godišnje... te ih sadašnja vlast jeftino kupuje od naroda. Uzgred, poručite našim bankarima da su se oni mogli angažovati oko transfera novca iz Kanade i USA, a ne da se uglavi 'Western Union' te da naplaćuje 7-12 odsto samo za transfer (plus kursna razlika, ako primalac želi marke).

Eto, pristiže Zapad i kod nas, da nam samo ova firma uzima nekoliko stotina miliona dolara godišnje.

Prof. Miodrag Bjelić,
dipl. ec. adj,
Njujork


Podsećanje

Srbija i neki drugi

Teško je danas naći himnu koja je u potpunosti originalna. Gotovo sve su nastajale slučajno, usvajane dugo, ili po kratkom postupku, ili tako što ih je narod jednostavno prihvatao kao himne.

Smatra se da je "Marseljeza", najpopularnija i najbolja himna ikada pevana. I tekst i reči stvorio je jedne noći 1792. godine oficir francuske vojske Ruže de Lil. Muzikolozi su kasnije otkrili da "Marseljeza" nije originalna pesma oficira De Lila. Gotovo ista takve melodija postoji u "Kredu", mise izvesnog austrijskog kompozitora Holcbauera. Ipak, "Marseljeza" je ostala francuska himna do danas.

Engleska himna, koja je jedna od najstarijih na svetu, nema svoje pravo poreklo. Takva ista melodija postojala je kao borbena pesma Ženevskog kantona još 1602. godine. Zatim postoji i takva kompozicija Džona Bula iz 16. veka i u mnogim drugim ne samo engleskim delovima.

Najčuveniji kompozitor himni je Jozef Hajdn. Austrija je dugo pevala njegovu kompoziciju, ali je davno ustanovljeno da je to ustvari hrvatska pesma "V jutro rano...", pa su neki muzikolozi čak proglasili Hajdna za "hrvatskog kompozitora".

Godine 1835. ispevao je hrvatski kompozitor Antun Mihanović melodiju "Hrvatska domovina". Za nju je posle deset godina napisao stihove Josif Runjanin. Tako je nastala "Lepa naša...". Potiče od jedne italijanske narodne pesme, a kopija je jednog dueta iz Donicetijeve opere "Lučija od Lamermura".

U Srbiji je prvi konkurs za himnu raspisan 1865. godine u vreme kneza Mihaila, ali himnu nije dobila do 1872. godine. Tada je iz pozorišnog komada "Markova sablja" uzeta pesma "Bože pravde" slovenačkog kompozitora Davorina Jenka i proglašena za državnu himnu. Godine 1903. raspisuje se nov konkurs. Stiže 40 radova, a prvu nagradu dobija Aleksa Šantić za pesmu "Na polja zemlje ove", za koju sam komponuje i melodiju. Ali i dalje se sve do 1941. pevala Jenkova kompozicija.

"Hej Sloveni" je patriotska pesma slovačkog pisca Samuela Tomašika. Delo je nastalo 2. novembra 1834. godine u Pragu. Tomašek je pesmu napisao na češkom jeziku, a prvobitna verzija bila je namenjena Slovencima i počinjala sa "Hej Slovenci". Kasnije je sam autor ovom delu priznao širu sveslovensku ulogu, menjajući prvi stih u "Hej Sloveni". Pevana je na melodiju poljske mazurke u slavu generala Dombrovskog, a ista melodijska osnova, sa malim izmenama, zadržana je do danas. Posle drugog svetskog rata od početka nove Jugoslavije, koristi se kao državna himna, a to je i sada u Saveznoj Republici Jugoslaviji.

Zoran Jovanović,
Beograd


Poruka

Novine nisu za jednokratnu upotrebu

Kao redovan čitalac "Glasa javnosti" želim da Vam skrenem pažnju na neke istorijske netačnosti (koje se povremeno u listu pojavljuju). Ranije sam pisao dva puta (nisam video isto na stranama "Glasa čitalaca").

Februara 1999. godine, u članku "Luksuz u konaku gospodara Jevrema" (autor Dragorad V. Misojčić), između ostalog stoji: "... pre 175 godina u Šabac je stigao prvi klavir, prvi fijaker i rendgen (podvukao M. M.), što odgovara godini 1829. Poznato je da su iks- zraci otkriveni 1895, a pronalazač Konrad Vilhem Rentgen rođen je 1845, što znači da je rendgen aparat "stigao u Šabac" 16 godina pre rođenja pronalazača iks- zraka, odnosno 66 godina pre pronalaska iks- zraka.

Juna 2000, u članku "Dogodilo se u junu", između ostalog, piše: "10. juna 1868. ubijen je knez Mihailo Obrenović, istog dana 1903. ubijen je kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga". Podatak je netačan. Knez Mihailo ubijen je 10. juna 1868. (29. maja po starom kalendaru), a Aleksandar Obrenović je ubijen 29. maja 1903. (odnosno 16. maja po starom kalendaru).

Autor članka o popularnosti šaha između ostalog piše: "Šah je ubrzo stigao i na dvor, tako da su šah igrali Petar Veliki i Katarina Velika". Petar Veliki je umro 1725, a Katarina je rođena 1762, tj. 37 godina posle smrti Petra Velikog.

O prijateljima i ljubavnicima Katarine Velike u članku je napisano: "između ostalih ljubavnika bio je i Rimski-Korsakov Nikolaj". Katarina je umrla 1796, a Rimski Korsakov je rođen 1844. (!!), tj. 48 godina posle smrti Katarine Velike.

Jula 2000. u članku (autor sudija M. Todorović) stoji: "Broz je u Beograd došao neometan maja 1941, a predsednik vlade Nezavisne Države Hrvatske Dido Kvaternik se hvalio: "Eugen Dido Kvaternik je bio šef UNS (Ustaška nadzorna služba), a predsednik vlade bio je Ante Pavelić.

Templari nisu mogli da osnuju masonsku ložu ("Glas javnosti", 8. jul) pošto su posle odlaska sa Kipra u Francusku zabranjeni (kralj Filip ún im je oduzeo posede, a papa Kliment n ukinuo red) 1312. Pojava masona se vezuje za kraj 17. veka, a godine 1717. četiri se lože udružuju u Engleskoj u veliku ložu.

Mislim da o istorijskim podacima treba voditi računa, jer novine nisu nikako za jednodnevnu upotrebu, te vremenom služe za pisanja o prohujalim vremenima, vodeći strogo računa o istorijskim (tačnim) podacima.

Milenko Mutavdžić,
Beograd

 

     


FastCounter by LinkExchange