GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


Pitanje

Ko je čovek prošlosti?

("Nema mesta čuđenju zbog M. Đukanovića", "Glas", 24.april)

Mišljenje g. Prokića da je M. Đukanović po svojoj ideološkoj i političkoj orijentaciji i prošlosti, znatno bliži Slobodanu Miloševiću, negoli Zoranu Đinđiću i Vojislavu Koštunici. G. Đukanović je potvrdio i svojom poslednjom izjavom o ovoj dvojici najznačajnijih lidera na političokoj sceni Srbije. Prvi dan posle parlamentarnih izbora u Crnoj Gori, narodski rečeno, "ne trepnuvši" reče: "Koštunica je čovek prošlosti"(!), te sa njim neće ni da razgovara, već će tu čast ukazati Đinđiću. Šta mari što je Koštunica predsednik države u čijem je sastavu "njegova" republika i prvi čovek Vrhovne komande VJ u kojoj veoma važno mesto ima i Đukanović!

Pored sve svoje dobro nam poznate autoritarne osionosti i grubosti Milošević je počeo tako da etiketira ljude tek kada mu je "voda došla do grla", kada ga je hvatao paničan strah i od pomisli da se bliži kraj njegove svemoći, te nije birao sredstva za odbranu iste. Zatim, Milošević nije kod nas političkog neistomišljenika ili protivnika takvog političkog ugleda i uticaja u zemlji, pa i svetu, kao što je sada Koštunica. Nije li i po poslednjoj anketi za to stručne nstitucije Koštunica neuporedivo najpopularnija političoka ličnost u zemlji, kome veruje čak i ogromna većina pripadnika i pristalica opozicinih partija, ljutih protivnika Koštuničinog DOS. Samo pre nekoliko dana jedna druga merodavna, američko-evropska, institucija proglasila je Koštunicu za političara godine. Od stupanja na mesto predsednika SRJ, brojni političari odaju mu priznanje za doprinos miru i razvitku demorkatije u svojoj zemlji, regionu i Evropi. Jedino mu g. Đukanović "čita lekciju" iz politike i demorkatije i ne želi da ga "udostoji" ni razgovorom sa njim.

G. Đukanović je, na neki način, u pravu kada tvrdi da jeKoštunica "čovek prošlosti".On jeste čovek svoje vlastite demorkatske prošlosti i čovek najboljih demokratskih tradicija srbijanske demokratije, maksimalno prigušene od komunista-boljševika, u čijem je najvišem organu, još kao mladić, g. Đukanović bio jedan od najbritkijih članova. Koštunica nema još jednu, još goru političku prošlsot -miloševićevsku. Za razliku od njega Đukanović je skoro celu deceniju bio jedna od najbližih i najznačajnijih sradnika svemoćnog autokrate. Verovatno je pomoću njega uz njegovu pomoć primorao Momira Bulatovića da, u Hagu 1992. godine, odustane od svoje odluke da se i Crna Gora "razdruži" od SFRJ. Đukanović je, kao i Milošević u Srbiji, dao snažan doprinos zabrinjvajuće velikog političokoj polarizaciji Crne Gore. Nasuprot njemu, čovek koga on naziva "čovekom prošlosti" je do sada neviđeno snažan faktor povezivanja građana Srbije, na liniji razvitka demorkatije i opšteg progresa. Pre nekoliko dana dr Bogosavljević je govorio i o velikom ugledu Koštunice i u Crnoj Gori (B-92, 24. aprila.

Pokušaj g. Đukanovića da napravi razdor između Koštunice i Đinđića, opredeljujući se za jednog i etiketirajući drugog, manir je u Miloševićevom stilu. Zar on to nisto nije nastojao da uradi u toku predizborne kampanje prošle godine.

Odnos g. Đukanovića prema demokratskoj vlasti u Srbiji, posebno Koštunici, kao i prema opstanku zajednice država Srbije i Crne Gore, nedvosmislno pokazuje da u njegovom sukobu sa Miloševićem nisu bile u pitanju ideološke ili političko teoretske razlike, već borba za vlast. Slično kao u sukobu Tita sa Staljinom, samo na nivou daleko mae značajnih aktera. Očigledno radilo se o borbi za apsolutnu valstu u"svojoj" državi (Tito) i u boljševičkoj neformalnoj imperiji. Tada je Tito, zbog poznatih razloga, dobio svestranu podršku i veliku materijalnu pomoć Zapada, posebno SAD. Međutim, sada i ministar spoljnih poslova Rusije, najvećeg viševekovnog prijatelja Crne Gore, izjavi (26. aprila) da Rusija neće priznati nezavisnu Crnu Goru i da je to stav i svih zemalja članica Kontakt grupe. O nepoželjnosti realizacije Đukanovićevog separatističkog projekta, osobito posle izbora od 22. aprila, veoma su jasni i glasni stavovi političara zapadnih zemalja i njihovih asocijacija.

Prema oceni jednog američkog analitičara, čestitka predsendika SAD Buša predsendiku Koštunici je jeasan dokaz da je završena američka politika Medlin Olbrajt podrške Đukanoviću i Tačiju. Nije li to surovo, po Đukanovića, svođenje "knjige na dva slova" političkioh protivnika Vojislava Koštunice i politike koju on sprovodi, a dobrim delom i kreira. Nadam se da iznete činjenice i ocene bar ukazuju na to ko je političar prošlosti, od dvojice glavnih junaka ovog pisma.

Milutin Pavlović,
Beograd


Protest

Dokle zatezne kamate

Bišvi režim je još 1997. godine uveo na razne neplaćene dažbine prema državi (porez, doprinosi, itd) zateznu kamatu od 0,2 odsto dnevno, pravdajući to postojećom inflacijom. Pa i to im nije bilo dosta nego su onda krenuli mehanizmom, "kamate na kamate". Znači, 0,2 odsto dnevno pa preko ukupne sume (glavnica plus kamata) još jedanput 0,2 odsto dnevno. To je godišnje iznosilo preko 170 odsto. Zelenaški, nema zbora.

Onda je februara 1999. godine Vrhovni sud Srbije ukinuo to famozno rešenje, ali je ostavio i dalje 0,2 odsto. I još nešto - Vrhovni sud nije doneo rešenje sa retroaktivnim dejstvom: ono što je građaninu oteto nezakoniski - nije vraćeno.

Smatram da naša nova vlast treba da učini sledeće:
1. da odmah ukine kamatu zateznu od 0,2 odsto dnevno, odnosno 6 odsto mesečnu, jer je inflacija ispod 2 odsto kako se zvanično tvrdi. I prema tome, osnove da kamata zatezna bude veća nego ifnlacija, nema. Pored toga, mora se proveriti kako stoji sa zateznim kamatam u EU, jer mi ne smemo da idemo mimo njihovih propisa, pogotovo ako je to na štetu građanina;
2. Obavezno obeštetiti građane koji su opljačkani od strane bivšeg režilma, pomenuti, sistemom kamata na kamate, te da im se vrati nezakonito uzet novac, ili pak da se "prebije" sa novim dažbinama i obavezama prema državi.

Aleksandar Petrović,
Beograd


Reagovanje

O zločinima nad nevinim žrtvama - ni reči

("Otkud sad ustaše u Čačku", "Glas", 19. april)

Autor teksta "Otkud sad ustaše u Čačku" zaobilazi činjenice, suštinu i cilj tome (i feljtona) kao "kiša oko Kragujevca" a isto to čini penzioner iz Čačka "Bio sam za pravdu i pravednost" ("Glas" 27. april). Zašto? Zato što je tako reko komesar". Dakle, o zločinima nad stotinama nevinih žrtava (konkretno samo u Čačku) ni reči. Autor braniMiloša Minića (a ovaj je živ, ali ćuti), brani ustaše… a napada nevine žrtve i hvali se svojom istorijom NOR a "oficir OZNE" penzioner iz Čačka i sada bi ubijao Srbe jer to "ocenjujem kao aktivnost koja je bila u funkiji pravde i pravičnisti".

Budući da su u pitanju nevine žrtve koje su srpaski komunisti izvršili nad srpskim narodom tokom Drugog svetskog rata pa sve do dana današnjega - dužni smo da branimo svoj kućni prag od zločinaca i da iznesemo javnosti neke sa njega. Jer, u Srbiji nema sela, varošice ni grada u kome nema tih zločina. Ubijali su i preventivno (Nisi kriv, ali možeš da nam smetaš..). Evo garakčog kućnog praga, ukratko.

- 6. jula 1941. u Šatornji kod Topole zarobili jedinicu četničkog vojvode Svetisava Veličkovića iz Garaša i likvidirali ga. (Svetislav je bio maloletan i nije ni vojsku bio odlsužio. Komunisti su ga proizveli u vojvodu…)

- 17. oktobra kaznili su Svetolika Miletića iz Garaša (ubiju čoveka i to zovu kazna. Svetolikov sin bio aktivni oficir vojske KJ i bio u zarobljeništvu nemačkom. Zato su ubili oca).

- 25. jula 1942. na brdu Vagan kod Garaša, ubili Aleksandra Veličkovića jer je hteo da bude vojvoda. (Ubili ga uoči njegove slave Sv. arhangela Gavrila. Ubistvo naredio komandant Milorad Labudović Labud, iz s. Sekulari, kod Ivangrada, a vođa ubica bio poč. Živomir R. Nestorović komšija iz s. Darosava.

- Uoči njegove slave, Sv. Đorđa, ubili mobilisanog četnika Garašanina Milana Stepanovića u s.Ranilovići, Aranđelovac.

- Ali najkrvaviji je ovaj zločin: "Član Partije Milovan Marković iz Garaša je pod očevim uplivom pustio bradu; odao se pijančenju. Samo je surov obračun sa njima mogao da spreči paranje osnove ustanka. Jedne večeri su tri borca (zar ovo nije crna partizanska trojka - M.R.G) inenadila markovića kod njegove prijateljice, oduzela mu revolerver i streljala ga. Umro je sa strahom u crvenim očima"

(Izneti zločini su objavljeni u knjizi BUNA - Hronika o NOR u Šumadiji 1941-1945, "Prosveta", Beograd, 1971)

(Milovan Marković i njegovi su mi u Garašima prve komšije sa Istoka. Stariji Garašni i danas pričaju da je Milovana lično ubio pokojni Dušan Petrović Šane, a zvani i Pavle i navode povode za to, koji su pouzdani. Nego da vidimo šta piše na nadgrobnom spomeniku:

"Milovan Marković, ž. 31 g. pobige 10.9.1944. g. Anovka, sup. Milovanova, ž. 31 g. + 5.9.1943. g. jelena ž. 9 m, spomen podižu otac i svekar Milorad, brat i dever Milutin, sin Radosav, ćeri Olga i Javorka, 1945.g.

Dakle, Milovan je bio u žalosti za svojom suprugom i ćerkom i nije se brijao. Garaši i Aranđelovac su "oslobođeni" sedam dana kasnije, 17. septembra. Milovan im više nije trebao a kao njihov član, mnogo je znao. Ubiše ga i ostaviše troje maloletne dece bez ijednog roditelja. Ovo je zločin nad zločinima.

Dragi moji pomenuti i nepomenuti Garašani, hvala vam za ono što ste dali sebi is vom rodu i mirno počivajte u raju Božijem gde počivaju i ostali Božiji ugodnici i pravednici - a ja se i u vaše ime stidim što smo imali takve komšije nas ubice. I neka im sudi, sud Božiji! Amin!

Milovan Radisavljević - Garašanin
Žarkovo


Upozorenje

Đaci pešaci iz Nove Galenike

Između Zemuna i Batanice već duže od dve i po decenije postoji naselje (urbanisti ga zovu: "mikro", iako je to sada čitav jedan grad) koje je od prvobitnih pet sada naraslo na dvadeset hiljada stanovnika (širilo se na sve četiri strane po sremskoj ravnici, a najviše - soliterima i lamelama - u nebo!)

U takvoj novonastaloj urabanističkoj sredini, vodilo se računa o svim osnovnim komunalnim potrebama njegovih stanovnika - saobraćaju, trgovini, kanaclizaciji, vodovodu i struji - ali se, očigledno, zaboravilo na jednu izuzetno važnu potrebu u ovakvoj sredini - na školu i školstvo!

A ovu "zaboravnost" već decenijama na svojoj grbači najbolje osećaju mnoge generacije učenika osnovnih škola. I zalažući se svakodnevno saobraćajnim opasnostima (prelaze dva magistralna puta koji su vrlo frekventni), najveći broj dečaka i devojčica moraju da pešače do najbliže škole u Zemunu (nekada se zvala OŠ "Oton Župančić, a sada je to OŠ "Desanka Maksimović") i po nekoliko kilometrara. Dakle, velika muka i za đake i za njihove roditelje, koji, jednako u strahu zbog saobraćaja i bahatih vozača, svoju decu odvode i dovode iz škole,poseno one mlađe, nižerazrednog uzrasta (đaci prvaci).

Istina je da su prosvetne vlasti Zemuna (i Beograda) odavno osetile ovaj nedostatak jedne osnovne škole u centru Nove Galenike, pa se još pre trinaest godina prstupilo izgradnji jednog velikog objekta - modernog školskog zdanja - udareni su temelji - doguralo se u gradnji do prvog sprata - a onda je sve stalo. Stoji već godinama. Budući objekat zarasta u šipražje i korov, šipove i armaturu jede rđa. Zato žitelji ovog naselja na mnogim mestima i kod nadležnih, s pravom, pitaju, već godinama: Dokle ovako? Ali odgovor niko ne daje pouzdan i jasan: da li je izgradnja (dovršenje) škole u kakvom planu i kada će (i da li će) i kada biti dovršena. Režimi se menjaju, a pitanje uvek ostaje otvoreno iz - preke nužde!

Mile Tešić,
Nova Galenika

 

     


FastCounter by LinkExchange