GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
 

Glas javnosti 24 sata sa Vama... najnovije vesti iz zemlje i sveta...

 

 

 


vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

PISMA

 


MIŠLJENJE

Da li se i kako brani srpska muzika?

Mnogo je muzičkih pregalaca koji su stvarali u toj kući

Pozdravljam napor redakcije „Glasa" da se na stranicama ovog veoma čitanog lista, javno progovori i o srpskoj muzici, tome kako se ona neguje i čuva. U tom smislu nisam spreman da dočekam na nož neka zapažanja Radiše Uroševića, kao što je to učinilo Udruženje estradnih umetnika Srbije. To nikako ne znači da prihvatam i ono što je on rekao o Narodnom orkestru i njegovim čelnicima, koje kao umetnike veoma cenim i poštujem. O Narodnom orkestru i njegovom doprinosu očuvanju i negovanju srpske narodne muzike i da ne govorim.

Pišem ovo jer me je kao muzičkog stvaraoca i čoveka koji je dugogodišnji slušalac Radio Beograda, naročito njegovog muzičkog programa, dotakla rečenica u pismu Udruženja koje je potpisao njegov predsednik Dragan Mirković, u kojoj se kaže da se Radiša Urošević usudio „da napadne našu najistaknutiju instituciju u oblasti narodne muzike", a to je Radio Beograd.

Pitam se - a zašto se Urošević ili bilo ko drugi, pa i ja, ne bi usudio da govori o Radio Beogradu i njegovom muzičkom programu? Zašto?! Time nikako ne dovodimo u pitanje ulogu koju Radio Beograd ima u čuvanju i negovanju autentičnog narodnog melosa. Naprotiv!

Činjenica je da je uloga Radio Beograda takoreći nemerljiva. To se skoro ne može opisati niti oceniti. Dugačak je spisak uglednih muzičkih stvaralaca koji su stvarali u toj kući i afirmisali se. I zbilja o tome, kako kaže gospodin Mirković, postoji izuzetno bogata fonoteka. Upravo zato treba javno govoriti i o tome - da li je Radio Beograd danas na visini svoje tradicije kada je u pitanju muzičko stvaralaštvo.

Moje je mišljenje da se palo u kvalitetu, da su krterijumi popustili ako ne i izgubili. To se nikako ne odnosi na Narodni orkestar, niti na njegove perjanice u koje svakako spadaju i Pavković i Đokić. Ali ne stvaraju, niti neguju, samo oni srpsku narodnu muziku. Nju stvaraju i drugi autori i saradnici i urednici. Muzika je u svim segmentima Radio Beogrda, a ne samo u posebnim muzičkim emisijama. Takve su vrlo retke i na prste se mogu izbrojati. Mislim na srpsku narodnu muziku.

Ja ču čitaoce da podsetim na javnu polemiku iz 1992. i 1993. godine koja se upravo oko toga vodila, naročito u Udruženju kompozitora Srbije sa tadašnjim uredništvom Radio Beograda. Tadašnji muzički urednik Slobodan Atanacković i glavni urednik Prvog programa Momir Brkić javno su skrenuli pažnju na alarmantno stanje kada je reč o srpskoj muzici u programima Radio Beograda. Izneli su konkretne podatke iz kojih se jasno videlo da je srpska muzika maltene u nekim emisijama preterana i da dominira hrvatska i muzika drugih naroda. Pritom su naveli i imena urednika i stvaraoca koji su za takvo stanje odgovorni. Sećam se da je glavni urednik zabranio emitovanje pesme „E moj druže beogradski" (koje se kasnije odrekao i njen autor Jura Stublić). I šta se dogodilo s njima? Hteli su da ih razapnu pojedini muzički stvaraoci, naročito oni okupljeni oko Udruženja kompozitora Srbije. A ljudi su bili potpuno u pravu.

Stanje se u međuvremenu nije promenilo na bolje. Ili bar ja to nisam primetio. Zato je dobro da je ovo pitanje javno pokrenuto.

Miljan Spasić, nastavnik muzičkog, Beograd


REAGOVANJE

Golootočani kao bez kompasa

„Opet ćutanje o Golom otoku", „Glas", 10. 4. 2001.

Glas" je u svom broju od 10. aprila ove godine štampao članak gospodina Mirka Bajića iz Zemuna u kome autor ističe da bi Golootočane trebalo moralno i materijalno obeštetiti, a kao opravdanje za takav predlog citira gospodina Šešelja koji je na jednom skupu izjavio da je Tita trebalo još 1948. godine srušiti.

Ovakva razmišljanja i predlog izluđuju normalnog čoveka. Da li je gospodin Bajić ikada u svojim smirenim meditacijama analizirao kojoj grupaciji i sloju ljudi pripadaju oni koji su bili na Golom Otoku. Ako on ne zna, ja ću mu preko vašeg i mog redovno čitanog lista odgovoriti. To su bili isključivo članovi partije, partije koja se pisala krupnim slovima, jedina i neprikosnovena. Oni koji su se tamo našli, dospeli su zato što su se usled nesporazuma između Sovjetskog Saveza i naše zemlje morali izjasniti u jednoj blic - usmenoj anketi da li su za Staljina ili Tita. Svi koji su se izjasnili za Staljina zaglavili su Goli Otok. Staljin, Đurđijanac, Džugašvili, zemaljski bog i crveni konkvistador država čija kraća desna ruka nije mogla da promakne pogledu američkih fotoreportera pri susretu na Jalti i smešak koji je protumačen kao vrhunac cinizma, poznat je po svojoj čuvenoj izreci „Vera je opijum za narod".

Bez obzira na opredeljenje članova partije i njihovo ponašanje na Golom Otoku, činjenica je da su oni pripadali partiji koja je bila nemilosrdna i ozloglašena. U čitavom ovom mom kratkom izlaganju bitno je to po kom pravnom i moralnom osnovu Golootočani traže priznanje.

Oni su se borili za partiju, nikad za domovinu. Ja sam u tom bivšem crvenom teroru odrobijao punih pet godina zatvora zbog verbalnog delikta i ne pada mi na um da od svoje zemlje tražim nadoknadu. Pamtim ja dobro ćelije u „Zabeli", „čuče" u Sarajevu u kojoj se robija za najmanji protest u prostoru veličine frižidera u kome su spojena kolena i brada, konjušnice u Stocu i torture i Kazneno-popravnom domu u Foči. Moja nadoknada je satisfakcija da sam doživeo slom komunizma i da sam u devetoj životnoj deceniji ispunjen nadom da ću živeti u punoj slobodi i prosperitetu zemlje.

Branko Matić, Beograd


ISKUSTVO

Bolje da sami date ostavku

Ustavnost i zakonitost osnovni su principi vladavine prava. Doslednom primenom ovih principa obezbeđuje se u praksi sigurnost u ostvarivanju prava i obaveza u odnosima građana i državnih organa i u međusobnim odnosima samih građana. Ovi principi su osnov i sadržina rada pravosuđa i drugih državnih organa, kao i svih subjekata društva.

Za uspešno ostvarenje ovih principa, pored demokratske klime, neophodna je: stručnost, samostalnost, nezavisnost i odgovornost kadrova koji rade u pravosuđu, državnim i organima lokalne samouprave i drugim pravnim subjektima, kao i adekvatna nagrade za kvalitetno i odgovorno obavljeni rad.

Smatram da sada postoje povoljni uslovi - društvena klima za reformu pravosuđa u sklopu opšte društveno-političke i ekonomske reforme naše Zemlje. Potrebna je izmena i dopuna Zakona o sudovima, procesnih i drugih zakona radi oslobađanja nepotrebno formalizma i omogućavanja sudovima i sudijama da u radu dosledno primenjujući princip ustavnosti i zakonitosti, odlučuju na osnovu zakona, a nikako po nekakvoj pravdi ili bilo kakvih drugim osnovama.

Jedan od veoma važnih principa rada sudova pored zakonitosti je i efikasnost njihovog rada. Neefikasnost rada naših sudova je boljka koja je dosegla zabrinjavajuće razmere. Ona je posledica, pored ostalog, loše organizacije rada, koja se ogleda u parničnom postupku, u nedovoljnom prethodnom proučavanju tužbe i nepostupanju po odredbama Zakona o parničnom postupku - u pripremi glavne rasprave.

Tako postupanje dovelo je do brojnih odlaganja rasprava i nepotrebnog odugovlačenja postupka, a time i do prouzrokovanja velikih troškova za stranke.

Zakonom o parničnom postupku propisano je, između ostalog, „Odmah po zaključenoj glavnoj raspravi sud donosi presudu koju objavljuje predsednik veća". Samo u složenijim predmetima sud može da odloži donošenje presude za osam dana od dana zaključenja glavne rasprave. „U takvom slučaju presuda se neće objaviti, već će sud prepis presude dostaviti strankama". U praksi sudova, u parnicama, u Srbiji navedeni izuzetak je postao pravilo. Presuda se i u jednostavnijim predmetima ne objavljuje odmah po zaključenju glavne rasprave - već predsednik veća objavljuje: „Glavna rasprava je zaključena - otpravak Odluke dobićete putem pošte".

Navedenim zakonom je propisano: „Presuda se mora pismeno izraditi u roku od osam dana od dana donošenja". Ovu odredbu sudovi uglavnom ne primenjuju - prolaze dane, meseci, pa i godine, a presuda se ne uradi. I kod drugostepenih sudova prođe dosta vremena od dana donošenja odluke do pismene izrade iste. Ranijim Zakonom o parničnom postupku bilo je propisano da će i za drugostepeni sud po ovim pitanjima važiti odredbe propisane za prvostepeni sud, ako Zakonom nije drukčije određeno. Izgleda da je ta odredba kasnije izostavljena, što nije dobro. Smatram da to ne može biti razlog za pismenu izradu odluke drugostepenog suda po proteku roka od osam dana od dana donošenja iste. Samo u izuzetnim, veoma složenim predmetima, opravdano se može produžiti rok od osam dana za pismenu izradu odluke, a takvih je veoma mali broj.

Interesantno je da advokati - punomoćnici stranaka i njihove asocijacije, koliko je meni poznato, nisu reagovali na navedena nezakonita postupanja sudova, iako su ista jedan od uzroka odugovlačenja postupka, neefikasnosti rada i povećanju izdataka stranaka.

Smatram da sudovi i sudije treba analizu svoga rada da utvrde navedene i druge propuste u svom radu i preduzmu odgovarajuće akcije za njihovo otklanjanje. Time će znatno doprineti planiranoj reformi pravosuđa i demokratizaciji društva. Osvrnuo bih se na neke izjave g. Batića - ministra pravde Srbije i g. Ivoševića - sudije Vrhovnog suda Srbije, koje smatram da nisu u skladu sa principom Ustavnosti i Zakonitosti i principom nezavisnosti pravosudnih organa.

Objavljujući lišenje slobode R. Markovića, iako to nije u nadležnosti ministra pravde, rekao je da će na sledećoj konferenciji za štampu objaviti rezultate istrage zajedno sa predsednikom vlade Srbije i ministrom unutrašnjih poslova. Dobro je što do toga nije došlo, jer bi se moglo shvatiti kao mešanje vlade u rad istražnog sudije. U Hagu je g. ministar izjavio da se protiv S. Miloševića „vodi intenzivna istraga", što nije tačno. Po Zakonu o krivičnom postupku koji g. ministar treba da zna, istraga se sprovodi kad se istražni sudija složi sa zahtevom za sprovođenje istrage i donese rešenje o sprovođenju istrage, a toga nema.

G. Ivošević dva puta je javno rekao: „Da sudije u Srbiji treba da sude i po pravdi", što je apsurd. Ne bih se na ovo osvrtao da g. Ivošević nije sudija Vrhovnog suda Srbije i da zbog toga njegova izjava može da ima eventualnog uticaja na mlađe sudije što bi direktno vodilo kršenju Ustavnosti i Zakonitosti.

Podsećam na anegdotu od pre 89 godina, koja je poučna. Ona kazuje da je dr Dragoljub Aranđelović, profesor pravnog fakulteta u Beogradu i ministar pravde Kraljevine Srbije pitao jednog dana predsednika Okružnog suda u Beogradu za neki predmet. Nikola Pašić je čuo za ovo i pozvao ministra da ga poseti. Kada je ministar došao, Pašić je između ostalog rekao: „Ovaj, Dragoljube, jesi li se ti zaista interesovao kod predsednika Okružnog suda u Beogradu za predmet tvog kuma ili rođaka? A znaš kao profesor prava, da je to inkompatibilno sa tvojom funkcijom. Time se, kao vrhovna sudska vlast, prekršio granicu dozvoljeno." Ministar je odgovorio da je informativno hteo da sazna da li je predmet stigao u sud. Pašić reče: „Ovaj, dobro, dobro, kad svratiš u Ministarstvo, napiši ostavku, da te ne bismo mi skidali preko „Samouprave" ili „Politike"."

Vlajko Šoškić, Beograd


ZABRINUTOST

Oprezno s „ispovestima"

Već poduže vreme sam vaš verni čitalac i vaš list mi je služio kao dragoceni izvor informisanja u vremenu kad mnogi drugi listovi (da ne pominjem i TV stanice) nisu bili na visini svog zadatka. Sada je, naravno, situacija drugačija, a ja sam ostao veran vašem listu. Međutim, pojavljuju se neke stvari koje me zabrinjavaju. Naime, u vašem listu počele su da se pojavljuju „ispovesti" nekih ličnosti, koje se ni meni a ni mojim prijateljima ne dopadaju. Tipičan primer je „ispovest" nekog Slavka Tomaševića o zločinima partizana u Čačku i okolini. Ja sam inače rođeni Čačanin, bio sam za vreme rata i okupacije gimnazijalac, ali se veoma dobro sećam kako su četnici Draže Mihailovića u leto 1944. godine naoružani paradirali po Čačku zajedno s Nemcima, ljotićevcima i drugima.

Moj otac je bio pametan čovek, zanatlija, i nije se nigde mešao, tako da nas, hvala Bogu, nije zakačila ni partizanska ni četnička osveta. Ipak, meni se ovo što piše pomenuti Tomašević nimalo ne sviđa i ne čini verovatno. Jer, kako je on mogao u tako kratkom vremenu da lično gleda preko hiljadu ubistava i streljanja? Ne izgleda mi verovatno ni da je on bio prisiljen da pojede svoj dnevnik u partizanskom zatvoru!

„Glas javnosti" je ozbiljan i poštovan list i nije dobro da ustupate svoj prostor ljudima kao što je Tomašević. Pogotovo što on bez ikakvih dokaza blati i mrtve i žive ljude.

Pozdravlja vas vaš verni čitalac,
Boško Mitrović, Novi Beograd


DOPUNA

Ko radi taj i pogreši...

U subotu, 7. aprila tekuće godine, u vašim cenjenim novinama, na strani 26 izašlo je moje pismo, pod naslovom „Kako radili - tako im Bog pomogao". Najtoplije se zahvaljujem što je pismo štampano i, istovremeno, skrećem pažnju na tri, slučajno ili namerno načinjene greške, nastale tokom prekucavanja originalnog teksta:

1. Umesto „Srbi su sebični, zahtevni, samoživi, razmaženi, nedisciplinovani ili neradni... „ treba da stoji „Srbi nisu sebični, zahtevni... „ itd.

2. Umesto „... već da se prema Srbiji odnose ako ne kao prema neodređenom...", treba da stoji „već da se prema Srbiji odnose ako ne kao prema nadređenom..."

3. Umesto „... što potvrđuju vekovi njegovog postojanja, opstanka i održavanja...", treba da stoji „... što potvrđuju vekovi njegovog postojanja, opstanka i održanja...."
Molim poštovano uredništvo da objavi ove ispravke, jer se iste suštinski odnose na smisao teksta.

Unapred zahvalan, Ivan Panić, Beograd

 

 

     


FastCounter by LinkExchange