Uvaženi gospodine uredniče, javljam se sa ovim pismom povodom pre nekoliko dana objavljenog teksta pod naslovom „Gluve diplomate u Australiji" u Vašem cenjenom listu, a potpisanom od izvesne Ljubice Bodiroze iz Sidneja. Začudilo me je da ozbiljna redakcija lista kakav je Vaš list, objavi tako neosnovan i neargumentovan napad, ostrašćen i bez činjenica. Dozvolite mi da konkretno ukažem i opovrgnem sve što se u pomenutom tekstu uzima kao osnova za napad na mene kao ambasadora Jugoslavije u Australiji.

Na početku pisma koje ste objavili govori se o SPS-JUL ambasadoru. Ja nisam član ni jedne partije od 1990. godine. Kada se govori da pravim nadzore „u srpskim klubovima i društvima" ne navodi se ni jedan klub. Ne navodi se ni jedan naziv kluba u koji se, navodno, ambasador sada ubacuje kako bi ostao u Australiji. Tvrdim da je netačno i jedno i drugo. Ambasador je išao u klubove u koje su ga zvali i uvek je u svojim pozdravnim govorima naglašavao da je spreman da poseti svaki klub u koji ga pozovu. Takođe sam uvek naglašavao da odazivanje na poziv jednog kluba ne znači da sam protiv bilo kog drugog kluba nezavisno od partijske i ideološke usmerenosti članova. Ima dosta ljudi koji ovo mogu potvrditi.

U pomenutom pismu se tvrdi da sam kao ambasador smetnja za prikupljanje pomoći. Očigledno da je to sračunato na čitaoce u našoj zemlji da izazove efekat jer ovdašnji ljudi dobro znaju kolika je ta spremnost. U pismu se ne kaže ni kada, ni gde, niti za koje je namene bilo organizovano prikupljanje pomoći. Pa da je toga bilo zar je moguće da takav humanitaran gest ne bi bio jači od jednog čoveka, makar on bio i ambasador. Neozbiljno i tragično od nekoga ko je uzeo sebi pravo da govori u ime srpske zajednice u Australiji.

U pismu se navodi slučaj kada se raniji vladika Luka nije želeo da pozdravi sa ambasadorom u porti crkve Sv. Save u Kanberi. Ambasador je o tome obavestio Sveti Sinod SPS od koga je dobio kasnije dopis u kome se izražava žaljenje zbog takvog ponašanja vladike. U pismu o kome je reč stoji kako je Patrijarh zbog toga morao da se „izvinjava Miloševiću". Zašto se krivotvore činjenice na jedinom mestu u pismu gde se pominje nešto što se zaista desilo?

Da je ko želeo da se raspita saznao bi da je ambasador imao svo vreme normalne i korektne odnose sa Ministarstvom inostranih poslova i trgovine Australije. Zato deluje smešno da treba naći nove „profesionalce" koji bi sklapali „poslovne veze sa vladom i privredom" u ovom zemlji. Sa vladom su odnosi redovni i normalni, a privredne ugovore potpisuju ovlašćena lica firmi koje sarađuju, a ne ambasador. Ambasador za svoj rad ima usmena i pismena priznanja od zvaničnika Australije, među kojima je i generalni guverner. Ima ljudi koji su to čuli i papira koji se mogu videti. Na kraju pisma se kaže: „Hoćemo i mi slobodu i demokratiju, nemojte nas zaboraviti". Zar je moguće da građani Australije žive u nedemokratiji, ili da neke od njih u tome ometa jugoslovenski ambasador koga nikada nisu ni sreli? A kada već spominjemo demokratiju nadam se da ćemo se složiti da se demokratija ne može graditi i razvijati nedemokratskim sredstvima, partijskom i ideološkom isključivošću, neosnovanim napadima bez navođenja činjenica. Spreman sam da javno odgovorim na svaku primedbu na moj rad, da dam odgovor na svako pitanje.

Sve ovo, gospodine uredniče, ne pišem da bih branio sebe od povratka u Beograd. Kada se vratim to će biti povratak mojoj kući, među prijatelje. Među njima ima dosta i Vaših čitalaca. I to je jedan od razloga što se javljam. Blaćenje kao sredstvo političkog obračuna trebalo bi da je iza nas. Demokratija to ne podnosi. Njoj trebaju činjenice i neostrašćeni ljudi. Ako se dopusti da se na ovakav način blate i smenjuju ambasadori i druge diplomate onda ni jedan sledeći ambasador neće moći opstati jer niko neće moći biti po ukusu svima, na žalost često sukobljenim, ostrašćenim i podeljenim u našoj etničkoj zajednici u Australiji. Veliki deo njih najčešće nema osnovne predstave šta su dužnosti ambasadora kao stranog politikante kod kojih je iracionalna mržnja jača od elementarnih ljudskih načela.

Dragan Dragojlović,
jugoslovenski ambasador u Australiji
Kanbera

Po kom osnovu je postavljen predsednik UO ŽTP „Beograd" poznato je verovatno samo predlagačima. Mislili smo svi, ili smo u zabludi, da je prošlo vreme političara na stručnim funkcijama. Gospodin Aleksić, novoimenovani predsednik Upravnog odbora, je verovatno kao mali voleo da crta lokomotive i vagone, ali je to zasigurno bilo malo da bi se bio predsednik UO ŽTP „Beograd", firme sa 35.000 zaposlenih i milion problema. Znam da je za prvog saradnika dobio „čuvenog" železničara gospodina Tahira Hasanovića, koji je zbog straha od aviona, svaki put na more išao železnicom, ali ni to nije dovoljno. No ne treba gubiti nadu. U Upravnom odboru je i gospodin Slobodan Rosić, koji je najviše radio u železničkom muzeju i njegova pomoć će biti nemerljiva s obzirom kakav je vozni park železnice.

Posle svega, nameće se misao da naša borba nije bila uzaludna. Nije nas milion džabe bilo pred Saveznom skupštinom. Izgleda da ćemo skupo to da platimo. Spasi nas iz ludnice Koštunice, Koštunice...

P. S. Za neupućene dajem obaveštenje da je novoimenovani predsednik UO ŽTP „Beograd", pre dolaska na tu funkciju, bio zaposlen u Institutu za neuropsihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević".

Mile Rajkov,
„bolesni železničar",
Beograd

Povodom teksta u ovom listu od 21. marta 2001. godine pod naslovom „Umiranje u najvećim mukama" (napisao-la Z. M.), a u vezi sa akcijom uništavanja pasa lutalica na prostoru Nacionalnog parka Kopaonik, dužan sam kao stručno lice nadležno za ovu akciju da ukažem na sledeće:

Između ostalih aktivnosti, Nacionalni park je dužan i da sprovodi odstrel pasa lutalica (odnosno pasa koji nisu pod neposrednom kontrolom vlasnika), svake godine. Broj takvih akcija zavistan je od broja pasa lutalica.

Svake godine nesavesni vlasnici pasa u nemogućnosti da pronađu rešenje za svog dojučerašnjeg ljubimca, iste prepuštaju sudbini baš na ovom području. Gladne i napuštene životinje skupljaju se u blizini kontejnera u kojima se odlaže organski otpad, a potom, posebno u vreme parenja postaju agresivni i opasni po posetioce te dolazi do opasnih i nemilih scena zbog kojih više ili manje svi osuđuju baš JP „Nacionalni park Kopaonik".

Samo u ovoj godini u periodu januar-mart od strane gostiju i posetilaca prijavljeno je pet ujeda i mnogo više nasrtaja pasa grupisanih u manje čopore. Kako je za taj vid bezbednosti posetilaca zadužen upravo Nacionalni park Kopaonik, nužno je bilo da se, u skladu sa zakonskim propisima, a u saradnji sa svim ugostiteljskim objektima (Geneks - hotelima, Putnikom i dr.) preduzme akcija smanjenja brojnosti pasa lutalica, odnosno pasa bez vlasnika.

U tom cilju, a obzirom da je turistička sezona u jeku, angažovali smo stručnu službu sa Veterinarskog specijalističkog instituta u Kraljevu, znajući da ona ustanova ima svoj ugled i tradiciju kao i odlične stručnjake sposobne da obave taj posao. Sasvim logično da se u način njihovog rada nismo mešali, posebno ako se ima u vidu da su stručnjaci bili informisani o uslovima pod kojima će raditi, a samu akciju su finansirali neki od turističkih objekata čije ime (zbog reklame ili antireklame) ne bih da spominjem.

Ja razumem brigu osobe koja je napisala pomenuti tekst, ali osim pisanja i skrivanja iza inicijala postoje mnogi načini da se tim istim
psima pomogne.

Rajko Nikolić,
nadzornik u JP „Nacionalni park Kopaonik"
Kopaonik

Svakodnevno u vašem listu imamo prilike da pročitamo vrlo oprečna mišljenja, realnih, dobronamernih i onih kojima ništa u novom demokratskom sistemu ne valja. U tome prednjače i neki opozicioni lideri u novoj skupštini koji su uglavnom zlonamerni ili pojedinci koji to čine iz neznanja. Zahteva se od nove vlasti da pokaže rezultate za izuzetno kratko vreme, ucenjuje se štrajkovima, jer su sada sigurni da zbog toga neće biti proganjani i tučeni. Kako se može za tako kratko vreme popraviti životni standar (pošteno rečeno, već se oseća boljitak), promeniti jedan razorni sistem koji se surovo održavao 55 godina, a posebno zadnjih 12?

Svedok sam tog komunističkog vremena. Da čovek ne greši dušu, živelo se mnogo bolje za vreme Titove diktature, putovalo svuda po Evropi, letovalo po želji, svako ko je hteo mogao je da se školuje. Ljudi zaboravljaju ili namerno neće da kažu da je taj relativno visoki standard bio omogućen parama sa Zapada kada je Tito okrenuo leđa tzv. socijalističkom lageru, pre svega Sovjetskom Savezu i formirao tzv. Treći svet, da ne bi potpao pod uticaj tada veoma ofanzivnog komunizma. Stručnjaci znaju koliko je keš novca dobio Tito i koliko nam je Zapad pomagao i koliko danas dugujemo. Zato smo mi dobro živeli. U isto vreme, otvorene su granice, vize nisu bile potrebne i stotine hiljada naših nezaposlenih „neradnika" našli su posao na Zapadu i tamo bili izvrsni radnici i mnogi postali uspešni poslovni ljudi. Sada očekujemo od njih pomoć i trebalo bi da je daju uprkos svemu, jer patritizam je jači od jednog suludog sistema koji ih je oterao iz zemlje.

Na kraju da podsetim čitaoce kako se istražuje u nauci. Da bi se dobili rezultati kojima se može bezrezervno verovati, morate da imate kontrolnu grupu. Obe grupe na startu ispitivanja treba da budu, veoma slične po nacionalnom dohotku i po mnogim drugim parametrima. Taj start je bio 1945. godine (završetak Drugog svetskog rata). Nemačka, pokretač rata, sravnjena je sa zemljom, kao i Japan. Ali, uzmimo za primer druge, nama bliže zemlje, Italiju, Grčku, Austriju ili Španiju. Neka te zemlje budu „kontrolna grupa" a ispitivana grupa Jugoslavija, Bugarska i Rumunija (i ove dve nisu bile razorene za vreme Drugog svetskog rata). Uporedimo posle toliko godina nacionalne dohotke tih zemalja iz kontrolne grupe i ove tri sa komunističkim sistemom.

Ako mi neko kaže da su oni pametniji i vredniji, moj odgovor dajem unapred. Ne znate ništa. Komunizam je unazadio svet, pre svega veliku Rusiju i većinu slovenskih zemalja. Možda ne slučajno, ako se zna ko ga je uveo u Rusiju. Ili smo mi u prošlosti bili isuviše naivan, pokoran narod, navikao da sluša gospodare i trpi.

Opametimo se! Ako je to moguće? Nova vlast u sprezi, ponovo sa Zapadom, mnogo obećava. Verujemo joj.

Prof. dr Dušan Popovac,
direktor Gradskog zavoda za bolesti pluća i zaštitu od tuberkuloze,
Beograd

Razumem da je RTS u teškoj situaciji - dugovi, kadrovi, loša tehnika. Razumem i da su u minusu 55 miliona maraka i da imaju mnogo nepotrebnih radnika. Ali jedno ne razumem, jer to ne košta novaca: zašto ne pokažu malo više pažnje prema svojim gledaocima?

U ponedeljak, 5. marta, poželeo sam da čujem prve vesti u 6,30. Ništa! Svira „Balkanina". Ni u 7 sati ništa - prebacim na Studio B. Oni profesionalno i pošteno uradiše svoj posao. Čekam dalje: ide stalno zabavna muzika na principu „Muzej zvuka" (Karaklajićka, Lutajuća srca, Lola Novaković). Budi Bog sa nama! Ni u pola osam ništa, a u 8,50 pojavljuje se voditeljka Jutarnjeg programa Lazićka (inače oličenje zbunjenosti) i iz čista mira reče: „Ovo je jutarnji program ponedeljkom!" I ništa više!

Ni reč izvinjenja, ni reč objašnjenja za kašnjenje od 80 minuta, ni ono „nadamo se da ćete nas razumeti". Sve razumemo i shvatamo da su tehnički kapaciteti naše Državne televizije tako jadni da ona ne može istovremeno da, na Prvom programu emituje Jutarnji program, a da na Drugom kanalu vrši prenos Bajrama iz Novog Pazara. Nepristojno je od televizije da nije osetila potrebu da emituje neki telop, neki kajron ili da uključi spikera iz studija - da objasni o čemu se radi i da zamoli za razumevanje. Među mnogim stvarima koje treba inovirati, neophodno je da se poradi i na bontonu u medijima.

Ozren Kljajić,
Beograd

Non-stop slušam žalopojke naših i međunarodnih humanitarnih organizacija, kako nedostaje novca za narodne kuhinje na ivici bede, što je tačno, traže domaće donatore, a za to vreme ja se obraćam tim istim organizacijama sa ponudom za saradnju i nijedna da se bar našali, da mi bar odgovori?!

Šta nudim? Projekat u koji treba uložiti 2.500 nemačkih maraka da bi se zaradilo godišnje od 1 - 5.000.000 nemačkih maraka! Pa zar je to malo i to od zarade a ne od donacija (prošnje)?

Radojko St. Paunović - Era,
Beograd

Podstaklo me je jučerašnje gostovanje g-dina profesora Bore Pelevića, predsednika SSJ lokalnoj TV „Duga" - Požarevac, da se javim. Iznenadila me je njegova izjava da su poslanicima na „mala vrata" povećana primanja za 100 odsto, da su ministarske plate enormno visoke i da Skupština daje milione za besplatne telefonske razgovore poslanika. Pa kad može da se obezbedi ovoliki novac za poslanike i ministre, mora da se obezbedi i za profesore, jer su njihova primanja od 3.200 dinara, poniženje za profesiju, za ljude koji mladu generaciju vaspitavaju. Na primer, u „Bambiju" kafe kuvarica ima primanje preko 10.000 dinara, pa gde je tu realnost.

Mlad sam i sve mi ovo bode oči, ali od goreg ima gore. Prema kazivanju lokalne TV „Duga" (brojne emisije tretirale su ovo stanje) 60-70 radnika (agronoma, veterinara, tehničara itd) Semenarskog centra, DP „Poljoprivreda" Ljubičeva, već 9 meseci ne primaju lične dohotke, niti bilo kakva druga primanja (a prosečan lični dohodak koji je primljen bio je 1.020 dinara).

Cela agonija nastala je pre četiri godine, kada je bivši gradski moćnik (a lični kućni prijatelj bivšeg predsednika Miloševića) Rade Milovanović i SO Požarevac (stari saziv) na prevaru otima 2.500 hektara od DP „Poljoprivreda" najplodnije zemlje u jednom kompleksu i skoro svu mehanizaciju i osniva novo preduzeće „Hrastovača" gde g. Rade Milovanović postaje generalni direktor, a istovremeno je i predsednik Regionalnog zadružnog saveza i član je brojni UO. U novoformirano preduzeće prima samo odabrane ljude, većinom članove SPS-a i JUL-a (fakultetski radnici mu nisu potrebni). Kada je morao po sili zakona da ode u starosnu penziju, na funkciju direktora sada postavlja svog sina, a on mu postaje glavni plaćeni savetnik. Formiranje „Hrastovače" bio je pokušaj da se na mala vrata i male pare izvrši otimačina.

Javna je tajna da Rade Milovanović ne voli konje ni na slici da vidi, ali zato voli lepe i skupe putničke automobile i zato je hteo da se otarasi Ergele-Ljubičevo i to je i učinio. U međuvremeno tri punokrvna rasna konja uginula su od gladi, a ostala rasna grla liče na rage, koji jedva stoje na nogama. Ljubičevske igre održavaju se bez grla iz Ljubičeva.

Radnici traže da se sve vrati na stanje od pre četiri godine, a to može da se učini jer je osnivanje „Hrastovače" urađeno neregularno, na prevaru i van svakog zakona, a to može i mora da učini jednim potezom SO.

Nova gradska vlast koja je na silu zaposela opštinu ne preduzima ništa da stanje popravi, da se tim glavnim ljudima pomogne jer su na ivici živaca i strpljenja. Ali shvatam, oni ne upravljaju opštinom jer odnos 38:30 odbornika opštine u korist SPS-JUL jasno govori ko upravlja opštinom i zašto se ovde ništa ne dešava i rešava. Potvrdu takvog stanja dao je naš poznati glumac Marko Nikolić pre dva dana TV „Dugi". Smrknutog čela i vidno deprimiran rekao je: „Požarevac, ostao je Požarevac, ništa se ne menja, ali sada je stanje gore nego što je bilo".

Da li je potreban neki komentar DOS-u i novoj vlasti koju smo svi željno očekivali.

Sava Janković,
Požarevac

Kada su Jevreji proterani iz zajedničke države sa Palestincima lišeni nekretnina, razišli su se po svetu stičući pokretnu imovinu u zlatu. Istovremeno su pokušali rušenjem svetskih carstava putem proletarizacije seljaka i radnika i organizovanjem revolucija da stvore jednu svetsku državu sa diktaturom proletarijata. Projekat takve države uključivao je uvođenje Esperanta - svetskog jezika koji bi postao službenim prvo u diplomatiji, a zatim i u upravi i školstvu. Na taj način nacionalni jezici i kulture trebalo je da budu prepušteni zaboravu. Bliži podaci o „jevrejizaciji i proletarizaciji" sveta mogu se pročitati u članku „Neprijatelji hrišćanstva" u časopisu Pravoslavne hrišćanske zajednice 1-2/1927., zatim u Protokolima zasedanja skupova sionskih mudraca, Patriotukus 1934. kao i u knjizi Ratibora Đurđevića - Masonerija, zavera protiv Boga i čoveka kroz vekove i danas, Sfarios, Beograd 1993.

Neostvarena „diktatura proletarijata" u vidu integracije svih zemalja u jednu državu, danas se nastoji ostvariti kroz „Novi svetski poredak" koji je već proizveo svetski haos.

Tako su protiv slovenskih pravoslavnih naroda bili ne samo „Pangermanizam", već znatno ranije i „Panjevrejizam" organizovanjem boljševičkih socijalističkih revolucija prvo u Rusiji, a zatim i u ostalim „socijalističkim" zemljama s ciljem da se radnici i seljaci osiromaše i tako učine zavisnim i ekonomski-politički potčinjenim.

Tako, jezik Esperanto ima negativnu konotaciju po nacionalne jezike i kulture u svetu i sudbinu sopstvene totalitarne integracije svih zemalja u jednu svetsku državu sa predominantnom jevrejskom upravom (čitaj: američkom). To potkrepljuju i podaci da u Savetu narodnih komesara i sedam komesarijata u Rusiji 1927. godine od ukupno 199 članova 162 (81,4 odsto) bilo je Jevreja, dok su punomoćnici boljševičkog „Crvenog krsta" u Berlinu, Beču, Varšavi, Bukureštu i Kopenhagenu koja i u oblasnim komesarijatima od 72 člana, 70 članova bili Jevreji. Postoji osnovana pretpostavka da i danas u Americi i Rusiji dominantne pozicije drže Jevreji, koji se predstavljaju po pripadnosti državama, a ponašaju po „protokolima sionskih mudraca odnosno jevrejskih vođa" proizvodeći haos u svetu u vidu novog svetskog poretka. Uostalom, gubljenjem nekretnine u posedovanju, gubi se i konstantna u ponašanju i karakteru, a operacije sa verijabilama bez konstante neminovno vode u haotična stanja življenja i preživljavanja.

dr Simo M. Turudija,
Beograd

Kažu: Amerika je danas jedina stvarna velika sila. U to nastoji da uveri svet njihva (odveć) bučna propaganda, propraćena paraderskom demonstracijom moćne vojne mašinerije - svakojakom oružanom skalamerijom kojom rukuju ljudi, kojima nije do ratovanja, a još manje do ginuća. U to smo se uverili porazima u Koreji, Vijetnamu, Ruani i bezizlaznoj zaglibljenosti Amerikanaca na Bliskom istoku, u Bosni i na Kosovu. Jer „boj ne bije svijetlo oružje, nego srce u junaka".

Čovek se mora upitati, čemu NATO kada ne postoji pretnja od neke druge velike sile, i zašto Amerika tako uporno protiv stvaranja „evrokorpusa"?... Odgovor je prost: bez evropskih saveznika Ameri bi morali sami da se bore, a to im ne ide u račun. Jednostavnije je druge gurnuti da ratuju za njih. Čim se ukaže mogućnost da njihovi momci stradaju, oni se povlače. Ali, točak istorije se ne može zaustaviti. I Rimska imperija je bila moćna, ali je njena sila bila rastrzana na sve strane da bi obezbeđivala njenu dominaciju. Amerika pravi istu grešku. Njenih brodova, vazduhoplova i vojnika ima na celoj zemaljskoj šari. I ona to zna. Kada bi njeno „srce" bilo napadnuto (a ko će to da učini kad nema drugih velikih sila?) ona te ratrkane snage ne bi mogla da sakupi. Zato ona sada planira „raketnu rampu" koja bi je sačuvala od iznenađenja. I or prave pravcate apokalipse. A urušenje njene svetske hegemonije neminovno predstoji.
Naše mesto je u Evropi. U onoj integrisanoj. A zna se i zašto.

Maks Stebal,
Novi Sad

Bio sam jedan od desetorice advokata-branilaca mladih pripadnika Narodnog pokreta „Otpor" u Velikoj Plani u njihovoj izuzetnoj borbi tokom 2000. godine u rušenju, sada već, bivšeg režima Slobodana Miloševića, kao i njihovog ogromnog doprinosa u izbornim pobedama koalicije DOS-a.

Poznati su mi svi članovi te organizacije i odgovorno tvrdim da potpisnik tog teksta, niti je bio član „Otpora" u Velikoj Plani, a najverovatnije taj, izvesni Rajko Janjić i ne postoji u ovom gradu! Dakle, radi se o klasičnom lažnom predstavljanju, u nameri da se ova organizacija zamenom teza, kompromituje i diskredituje u javnosti.

Pre svega, nije tačno da je „Otpor" dobio donaciju za opremanje kluba i rad i od pomenutog, a i od drugih preduzeća. Tačno je da su njegovi članovi pokrenuli široku akciju prikupljanja pomoći od društvenih i privatnih preduzeća, mesnih zajednica i građana, radi sređivanja bašte Doma omladine u Velikoj Plani, gde bi se okupljala omladina ovog mesta, bez obzira na partijsku pripadnost. Isto tako, dobronamerni donatori su ovu pomoć uplaćivali na račun ustanove Doma omladine, a po cirkularnom pismu i javnoj molbi članova ovog pokreta preko radija. Pošto je jedan od osnovnih postulata „Otpora" upravo borba za demokratizaciju ovog društva, to je jasno da je svaka pomoć dobrodošla, bez obzira od kog dobrotvora bila data. Pomoć se daje javno i strogo namenski se uplaćuje na račun.

Što se tiče eventualnih mahinacija i zloupotreba lica pomenutih u članku, pozivam javno „hrabrog" i navodno bivšeg otporaša Rajka da (ako postoji i ako sme) sve dokaze kojim raspolaže prezentira Anketnoj komisiji za borbu protiv mita, korupcije i kriminala na teritoriji opštine Velika Plana, koju je obrazovala SO Velika Plana i čiji je dole potpisani član, koja uveliko radi i pokreće postupke za utvrđivanje eventualne odgovornosti raznih lica, pre svega, pripadnika bivšeg režima.

Međutim, niko, pa ni „neustrašivi" Rajko, nema pravo da unapred osuđuje i, pre suda, stavlja na lomaču. Na kraju, taj gospodin ili drug ni prevrtač golub nije mogao postati. Jer, bio je i ostao u dubokoj pozadini dok su mlađani otporaši bili privođeni, tučeni i suđeni, ali ne i osuđeni!

Momčilo Veljković, advokat
Velika Plana

Poštovani, ovim pismom želeo bih da vam skrenem pažnju na aktuelna dešavanja u Sremskim Karlovcima. Gospodin Stevan Avramović kupio je, za vreme bivše vlasti, kuću u centru Sremskih Karlovaca (izgrađenu 1772. godine) koja je zadužbina Karlovačke gimnazije. Zašto i kako se to dogodilo, zamislite sami...

Već deset godina u toj kući posluje jedina Karlovačka knjižara (Karlovačka knjižarnica Gutenberg). Trenutna situacija je sledeća: posle dva pokušaja sudskih izvršitelja i policije da isele knjižaru iz kuće, u odbranu knjižara pritekli su đaci, profesori i direktor Karlovačke gimnazije, opštinski zvaničnici na čelu sa gradonačelnikom i veliki broj građana Sremskih Karlovaca. Ako je moguće ovako kupovati spomenike kulture, pitam se šta je sledeće? Petrovaradinska tvrđava, Kalemegdan...

Mladen Dukić,
Prag

Predsednik Nemačkog narodnog saveza iz Subotice Rudolf Vajs pokrenuo je jedno vrlo važno pitanje: povraćaj imovine građanima Srbije nemačke narodnosti. Zakonski tretman tog pitanja je naime, od izuzetnog značaja za ugled Srbije koja se vraća u red građanskih država. Okolnosti da Rudolf Vajs govori o povratku imovine jugoslovenskim Nemcima i o ukupnoj vrednosti te imovine ostavlja, međutim, utisak da imovinu treba vratiti svim Nemcima sa prostora avnojske Jugoslavije bez razlike, tj. i onima koji nisu više naši građani. Naša javnost treba međutim da zna da su obaveze Srbije kao dela Titove Jugoslavije u vezi sa povraćajem imovine njenim nekadašnjim građanima nemačke nacionalnosti preostale sa stupanjem na snagu tzv. Brionskog sporazuma sklopljenog 1974. godine između Tita i onovremenog kancelara Savezne republike Nemačke Vilija Branta.

Tim sporazumom rešena su, naime, sva uzajamna potraživanja između SFRJ i SR Nemačke kad su u pitanju materijalna dobra njihovih pravnih ili fizičkih subjekata, a koja su uništena, zaplenjena ili konfiskovana na jugoslovenskom tlu tokom Drugog svetskog rata i neposredno po njegovom završetku, pa tako i materijalna dobra građana Nemačke poreklom iz Jugoslavije odnosno Srbije. Oni naši građani nemačke narodnosti koji ovde žive čine međutim zasebnu kategoriju u koju ulaze i drugi naši građani koje ovde žive čine međutim zasebnu kategoriju u koju ulaze i drugi naši građani koje je avnojska Jugoslavija - s razlogom ili ne - proglasila saradnicima okupatora ili narodnim neprijateljima iako nisu bili Nemci. Njima su svima oduzeta građanska prava i konfiskovana im je imovina pri čemu je za proglašenje naših Nemaca za saradnike okupatora i narodne neprijatelje bio dovoljan etnički kriterijum, tj. samo njihova pripadnost nemačkoj nacionalnoj manjini, dok je na ostale primenjivan ideološko-politički kriterijum.

Za Društvo za srpsko-nemačku saradnju
prof. dr Zoran Žiletić, zamenik predsednika,
Beograd