GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


Čuda se ipak ne događaju

Grad nije stradao za vreme socijalista,
kako tvrdi Velimir Ilić

Poštovane kolege, svakodnevno čitam "Glas javnosti" jer se po mnogo čemu razlikuje od ostalih dnevnika, ali ste me neprijatno iznenadili očigledno reklamnim tekstovima pod zajedničkim naslovom "Oaza usred učmale Srbije", objavljenom na dve pune stranice u broju od 17. februara o. g. Napisi nisu potpisani, a vrve poluistinama i činjeničnim greškama.

Nadam se ćete, zbog neupućenih čitalaca, ispraviti samo neke: Čačak nema, niti će uskoro imati "više od sto hiljada stanovnika" (naseljavanje je skoro završeno, prirodni priraštaj je mali, a popis iz 1991. godine govori o 71.550 žitelja), naučno je dokazano da nije dobio ime po turskoj reči Čač, niti po bilo kojoj drugoj (videti studiju profesora M. Jaćimovića), Hadži-Prodan, Tanasko Rajić i Stepa Stepanović nisu "poreklom Čačani" (borili su se ili živeli u ovom kraju), Čačak nije "oslobođen 4. decembra 1944. godine" nego dan ranije...

Svaku meru, međutim, prevršuje objavljena priča Velimira Ilića, predsednika SO Čačak (nikako gradonačelnika), naravno ako je verno preneto. Elem, kada je g. Ilić "pre nešto više od pet godina došao na vlast, imao je šta da vidi: 'Sve je bilo uništeno. Malo je toga funkcionisalo... Čitav grad je bio u rasulu i haosu.. a sad, hvala bogu, jedna smo od najboljih opština u Srbiji'".

Prema objavljenoj priči Ilić je "sav taj haos zatekao kada je preuzeo fotelju od svog socijalističkog prethodnika". Potpisnik ovog teksta odgovorno tvrdi da nikakvog haosa nije bilo, grad je bio čist i umiven, a opštinski prihodi su domaćinski korišćeni (opozicija je nasledila od socijalista i gotovinu od desetak miliona dinara).

Nije bilo ni predsedničke fotelje jer su dotadašnji "gradonačelnici" sedeli na običnoj stolici. Ja to sasvim pouzdano znam, jer sam bio "taj socijalistički prethodnik" za čije vladavine u Čačku "nije bilo ničega". A onda je došao NATO i uništio sve! U stvarnosti iza "popularnog Velje" ostali su haos i ruševine jer su "zapadne demokrate" srušile do temelja tri najveće fabrike u ubile šest ljudi.

Dok su bombe padale on je "hrabro utekao" iz Čačka i krio se, kažu, negde u Crnoj Gori. Valjda iz zahvalnosti za takvu podršku njegovim čudotvornim poduhvatima, rado se odazivao brojnim pozivima iz SAD da im priča "kako je postao prvi čovek srpske revolucije".

A kako su socijalisti, na čelu sa mojom malenkošću, upropastili Čačak? Za vreme najžešće blokade završen je vodovodni sistem "Rzav", sa još četiri opštine, vredan 103 miliona dolara! Gasovod je doveden do vrata grada. Napravljene su četiri školske zgrade. Asfaltirano oko 300 kilometara puteva i ulica. Nadzidano blizu 400 stanova, napravljen praktično nov most preko Zapadne Morave u gradu. Najzad, nikla su ili su se razvila sva ona privatna proizvodna preduzeća kojim se sada, pred neupućenima, hvališe nova lokalna vlast. Otvorene su dve privatne televizije i devet radio stanica...

Posle "pobede demokratije" Čačak ima rekordan broj nezaposlenih, više od 13.000! Ulice odavno nisu bile prljavije, a plate čelnika u javnim preduzećima iz opštinske nadležnosti veće. Sa onih 11.000 kvadratnih metara stambeno-poslovnog prostora, koje pominje g. Ilić, lokalna uprava gotovo da i nema veze. Sagradio ih je, uglavnom, jedan preduzimljivi privatnik prema ranijem projektu "remisije gradskog jezgra", za novac koji je sam obezbedio.

Nije, doduše, Veljina vlast sedela skrštenih ruku i bavila se samo državnom i spoljnom politikom. Obnovila je fasadu na opštinskoj zgradi, zaposlila stotinak novih činovnika, priključila onaj gasovod i napravila svoju televiziju...

Sve ovo tvrdim sa punom odgovornošću. Svedoci su mi svi Čačani koji imaju oči da vide, a vas iz ljudskih i kolegijalnih razloga molim da ovo objavite ili u Čačak pošaljete prave novinare da se i sami uvere.

S poštovanjem,

Rodoljub Petrović,
dugogodišnji novinar i predsednik SO Čačak, Čačak


Reagovanje

Zaboravni direktor

("Omeo me 5. oktobar", "Glas", 27. februar 2001.)

Ne govori se više o brzim vozovima sa kojima je trebalo da idemo u Evropu. Izgleda da ćemo polako, taljigama, pa kad stignemo. Mnogi se pitaju što je projekat stao, ali direktor Jugoslovenske železnice, g-din Svetolik Kostadinović, ima za sve opravdanje. On je zaboravan čovek. Dešava se da neke stvari zaboravi i ne seća se. Verovatno je zaboravio brze pruge svojih "nerešenih" stambenih problema. Siromah, zaboravan. To je ipak bolest. A izgleda da nije individualna, jer su mnogi bivši rukovodioci od nje oboleli pa se sada ne sećaju.

Još dok je bio ministar za veze i telekomunikacije 1997. godine, g-din Kostadinović je podigao stambeni kredit u visini od 65.000 nemačkih maraka koje će otplaćivati 40 godina sa grejs periodom za isplatu od jula 2000. godine. G-din ministar za veze je iskoristio svoje veze. Nije bitno što je pored dva stana od 94 i 100 kvadrata tražio i od vlade dobio kredit za stan. Zaboravan čovek - zaboravio da već ima dva stana. Zaboravio je da li mu sin ima ili nema stan na Banovom brdu. Zaboravio je i da otplaćuje kredit. Siromah čovek. Kaže: "omeli su ga oktobarski događaji pa je smetnuo s uma..." da od juna treba da vraća lovu. Vidite, on je zaboravio i da je jul mesec znatno pre oktobra ili je mislio da ko je u Julu - sve mu je dozvoljeno.

Omeo ga, kaže, 5. oktobar, a meni se čini da ga je omeo Jul. Ne samo da je zaboravio da vraća kredite, zaboravio je i to da je kao ministar za veze i telekomunikacije učestvovao pri ugovaranju o prodaji "Telekoma". Danas se ne seća da li je on potpisao ugovor ili ne. Zaboravio je i ko je sve učestvovao pri ugovaranju. Seća se samo Beka i Alekse Jokića. Ne može čovek da se seti, ali kaže, setiće se. Sve je zaboravio: i brze pruge, i vozove, zaboravio je kako mu žive železničari - pa mu treba omogućiti boravak u nekom od centara za prisećanje događaja.

Vladimir Kusovac, Beograd


Saznanje

Klinika "Fjodorov" ili "Miloš"

Operisan sam od katarakte 1996. godine u Institutu za očne bolesti u Beogradu. Prilikom operacije oštećena mi je rožnjača, tako da posle operacije ne samo što na to oko nisam video već mi se s vremena na vreme odvaja deo rožnjače izazivajući nesnosne bolove. Izlaz iz nastale situacije tražio sam na sve strane. U domu zdravlja, kao i u privatnim ordinacijama, dobijao sam savet da moram da se pomirim sa sudbinom i da pomoći nema.

Doznao sam preko štampe za kliniku "Fjodorov" maja 1998. godine, otišao sam na pregled kod ruskog hirurga koji je vršio odabiranje u Siminoj ulici u Beogradu. Taj ruski hirurg sa klinike "Fjodorov" rekao mi je da kod mene jedino dolazi u pitanje presađivanje rožnjače, ali da mi on to ne savetuje s obzirom na moje godine (imao sam tada 66 godina), ali predlaže mi da dođem za mesec dana ponovo na pregled kod drugog ruskog hirurga. I taj drugi hirurg je rekao isto što i prvi.

Sasvim slučajno sam čuo za kliniku "Miloš" u Beogradu i otišao na pregled. Profesor Kuljača me je pregledao i predložio, kao jedini izlaz, transplantaciju rožnjače, što sam i prihvatio. Operacija pod lokalnom anestezijom je obavljena u februaru ove godine, potpuno bezbolno. Za vreme operacije sam i "ćaskao" sa preljubaznom ekipom profesora Kuljače.

Operacija je u potpunosti uspela i ne samo što više nemam ranijih problema već mi se na tom oku i vratio vid.

Molim Vas da objavite ovaj članak, jer nepotrebno je putovati čak u Moskvu, kada se ovde uspešno obavljaju operacije za koje ruski hirurzi nisu hteli da me prime.

Za ukazani prostor u Vašim cenjenim novinama, najlepše zahvaljujem.

Vladeta Jovanović, Beograd



     


FastCounter by LinkExchange