GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


Upozorenje

Gospodo na vlasti, gde smo mi seljaci?

Dolasku nove vlasti poradovali su se i poljoprivrednici, ali za kratko, baš koliko je i trajao prvi sneg ove zime. Ustvari, istinski domaćin se nikada nije ni bavio politikom, već je gledao svoja posla. Kako je ovih dana zatišje na selu, on ponekad pogleda televizor i skupštinska zasedanja. A tamo, ista, već poznata lica, pričaju li pričaju. Traže pravdu, kunu se u demokratiju...

Pocrveni istinski domaćin kada čuje neko nekom kaže da laže, da je mafijaš, lopov. Boli ga kada čuje za partije i grupe - samo par meseci unazad tadašnja i pozicija i opozicija se klela u seljaka i selo. "Svega će biti, opšte blagostanje...". A danas, seljačka penzija kasni skoro dve godine, a prosek je jedva devet nemačkih maraka. Mnogi stariji na selu nemaju ni za lekara, a tek za lek...

Mehanizacija je starija od domaćina. O novim traktorima mladi mogu samo da maštaju, dok im je pred očima slika sa televizora. Na selu je duplo više umrlica nego krštenica - selo nezadrživo stari.

Desi se da na televiziji gleda kako je stiglo veštačko đubrivo, a već sutra u kooperaciji ga nema. Kažu mu onda, da može da ode u drugu državu i uveze 500 kilograma veštaka. Niko ga ne pita da li ima pasoš, pare za put, za dažbine i carine. Kod nas 100 kilograma NPK košta oko 1.400 dinara, što je cena para prasića ili sto kilograma brašna od kojeg se može umestiti 170 vekni hleba. Litar vinjaka košta 350 a to je cena 25 litara mleka, ili 140 kokošijih jaja.

Bure od 200 litara nafte košta 220 nemačkih maraka - kao svinja od 120 kilograma. Seljak razume i radnika i penzionera da mu je mnogo kada na pijaci za 10 kilograma krompira treba da plati 150 dinara - a seljaka samo litar herbicida košta 4.000 dinara, semenskog krompira kilogram je dve i po marke. Plus benzin, pijačarina... Autobuska karta od mesta gde živim do Beograda je 350 dinara... Paritete pominjem zbog neupućenih, tek da steknu sliku o selu.

Gospodo na vlasti, poslednji je trenutak da se pozabavite problemima sela i seljaka, jer sutra već može da bude kasno. Meteorolozi ovu godinu najavljuju kao sušnu, što znači - biće loš rod. Pšenice prošlogodišnje nema, jer ju je seljak budzašto predao državi - za sto kilograma je dobio 400 dinara. A ovogodišnja se zazelenila, čeka prihranu. A seljak samo želi da mu se rad isplati i poštuje, jer zemlja traži seljačku ruku i po vetru i kiši, suncu...

Gospodo, ako se bojite gladi, dajte šansu seljaku.

Branislav Lazić,
Botoš


Reagovanje

Ginekolog ili psihijatar

("Biće koje ne razume život", "Glas", 25. februar 2001)

Pre 2,5 godine, kada je moja drugarica odvela šestomesečnu bebu na kontrolu kod pedijatra u jedan od beogradskih domova zdravlja, doktorka je rekla da ne pamti kada je zadnji put videla tako napredno i zdravo koje je samo na prirodnoj ishrani: većina beba je anemična. Umesto da se vrati kući srećna, ona je bila jako tužna jer je jedna od retkih iz svoje generacije ('70, '71. godište) koja je dobro situirana.

A šta to znači u Srbiji biti "dobro situiran"? Ne znači samo mogućnost kupovanja "firmiranih" stvari, najskupljih igračaka ili "pampers" pelena deci, već i mogućnost normalne ishrane (a dr Adašević, kao doktor, zna da trudnice i dojilje imaju povećane potrebe za vitaminima, mineralima i hranljivim materijama). Niko od nas koji živimo u ovom gradu nema ni krave ni zemlju da bi mogao da obezbedi hranu, tako da ne možemo da gajimo decu ni kao naše bake. Verovatno se pitate gde su nam plate?

Čime će doktorka na volonterskoj specijalizaciji ili na obaveznom lekarskom stažu kojoj se "smeši" ista takva specijalizacija da gaji dete ako pri tom plaća stan, a muž sa završenim fakultetom radi u nekoj od društvenih firmi?

Više od polovine vašeg teksta je posvećeno "jedincima". Smatrate da su oni, između ostalog, krivi za mnogo toga jer su "egoistični, tirani, nesigurne osobe", "nesrećna bića". Ne znam odakle vam pravo da o tome pišete jer ste vi ginekolog u penziji, a ne psiholog ili psihijatar. Bivši predsednik SRJ nije "jedinče", ima skladan brak i dvoje dece pa je bio spreman da i fizički uništi svu "jedinčad" i ostale u Srbiji koji mu se suprotstave.

A šta nam je uradio za prethodnih 13 godina koliko je bio na vlasti, koliko su nas on i njegova oligarhija i materijalno i moralno uništili, o tome ne mogu ni da govorim. Dovoljno je samo reći da 300.000 mladih ljudi iz Srbije rađa i gaji Kanađane, Australijance, Amerikance, Engleze, Novozelanđane...

Pominjete i tamo neke penzije koje "jedinčad" treba da zarade za "bezdetne porodice" i kažete da "se na taj način može objasniti relativno siromašenje nacije sastavljene od jedinčadi". Uporedite Švedsku, Norvešku ili Nemačku sa Albanijom ili Indijom. Dalji komentar nije potreban.

Svaki čovek za vreme svog radnog veka odvaja dovoljno novca u penzioni fond da ne bi u starosti zavisio ni od koga. To važi za normalne zemlje. A u jednoj, ovakvoj, još uvek "nenormalnoj" zemlji koju ste nam, između ostalih, i vi ostavili, mladi ljudi čiju ste budućnost i vi potrošili, treba da vama zarađuju penzije i pri tom gaje 4-5 dece.

Možda, jednom, u nečijem snu ili nekom novom "Bambilendu".

Dr Tatjana Milošević,
Zemun

P. S. U tekstu sam pomenula samo doktorke jer najviše njih poznajem. Svi mladi ljudi u Srbiji su u istoj situaciji, bez obzira na zanimanje, razlikuju se samo po tome sa koliko novca roditelji mogu da ih dotiraju.


Reagovanje

Strpljen spasen

("Selo gori, baba se češlja", "Glas", 27. februar 2001)

Gospodine uredniče, znam da ovo pismo nećete da objavite, kao i prethodno koje sam uputio vašoj redakciji. Dajem sebi za pravo, kao vaš stalni čitalac tj. lista "Glas javnosti", da reagujem na pismo koje ste objavili na strani 8 od 27. februara 2001. godine gospodina Maks Stebla iz Novog Sada. Pogled "Selo gori, a baba se češlja".

Nije mi namera u ovom pismu da branim novu vlast DOS-a, ali želim da ukažem i da podsetim gospodina Maks Stebla, ako mu je to pravo ime i prezime, da u državi Srbiji "selo gori, a baba se češlja" traje već 12 godina, štetočinske vlasti crveno-crne koalicije. Da li je za mesec dana, pa neka bude i 100 dana, moguće da se oseti neki boljitak za napaćene građane Srbije, kada je država opljačkana, ekonomski uništena, 10 godina ratovala sa svojim susedima, a u tim ratovima dobila država Srbija 500-600 hiljada izbeglica, rat s NATO-om i strašna razaranja od strane te Alijanse.

Prethodna štetočinska vlast sve je opustošila, tehnološki zaostala država Srbija za 30 godina od Evrope, opustošeno zdravstvo, opustošeno školstvo, ekološka pustošenja, srpski narod duhovno satran, a za 12 godina većina građana Srbije ćuti i trpi, a mnogi su bili u mišije rupe, tako da 12 godina "selo gori, a baba se češlja". Sada kada je došla demokratska vlast, najgrlatiji su oni koji su bili poslušnici prethodne vlasti i njihovi podrepaši.

Sada na demokratsku vlast svi dižu glas, svi hoće velike plate, štrajkuje "Telekom" i PTT, iako su njihove plate veće i na vreme od mnogih u privredi, štrajkuju prosvetari, štrajkuju rudari i da ne nabrajam dalje, nezadovoljstva su velika a mnoga opravdana, ali odakle pare kada je sve opljačkano za 12 godina štetočinske vlasti. Neka svako metne prst na čelo pa neka se priupita: koja to vlada na svetu za 30 dana ili 90 dana može da stvori blagostanje svojim građanima.

Divim se sadašnjoj republičkoj vlasti kako je smela da prihvati upravljanje državom na ruševinama crveno-crne koalicije, koja je sve utrošila. Treba strpljenja građani Srbije!

Na kraju, želim da u ovom pismu istaknem da sam se kao knjigovodstveni radnik, dok sam bio u radnom odnosu i kao običan građanin 15 godina, pa i više, u Boru borio protiv borskih štetočina, ukazivao na razne pljačke, nezakonitosti, korupcije, ekološko pustošenje na prostorima Bora i okoline. Za sva ta moja dobronamerna ukazivanja proganjan sam na razne načine, šikaniran, sudski krivično osuđivan, nazivan izdajnikom, da sam vođa diverzantske grupe i da ne nabrajam dalje moja stradanja i stradanja moje porodice.

Nažalost, moja dobronamerna ukazivanja pre 15 godina su se ostvarila i Borski rudnik je u kolapsu, a Bor može da postane avetinjski grad. Sada preti opasnost da 20 hiljada radnika i njihove porodice ostanu bez egzistencije. Sada radnici Basena "Bor" vide svoju ekonomsku propast, samo zato što su se podrepaški odnosili prema svojim uništiteljima, kao što je Nikola Šainović i drugi iz prethodne vlasti.

S poštovanjem, Petar Jovanović,
Bor


Zaboravnost

Kakav smo mi narod?

Redovno čitam, slušam i gledam naša sredstva informisanja. Niko nije pomenuo, ili nisam zapazio, da se na dan 15. februara, na Sretenje Gospodnje, navršilo 197 godina od Prvog srpskog ustanka, kojim je srpski narod na čelu sa šumadijskim seljakom Karađorđem Petrovićem, posle skoro petovekovnog ropstva pod Osmanskom imperijom i islamskom civilizacijom, povratio svoju državnost i svetosavsku duhovnost.

S druge strane, prosto smo bombardovani sa Svetim Valentinom, mečkom i njenom senkom, Danom vinopija, Kobasicijadom itd. Osmomartovska tortura je već počela a očekuje nas prvomajska, četvorojulska i sedmojulska i dr. Nema dana da se ne pomene hodočašće u svetu muslimansku zemlju. Građanima muslimanske veroispovesti samo još portiri državnih ustanova nisu čestitali Kurban-bajram.

Bože moj, kakav smo mi to narod? Poznato je da ko zaboravlja svoju prošlost nije dostojan ni budućnosti.

Inž. Miroslav Stefanović,
Beograd



     


FastCounter by LinkExchange