GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


Mišljenje

Mnogo škola, a para niotkuda

Od svega što se u poslednje vreme piše o školstvu, posebno mi se svidela analiza g. doktora Mirosinke Dinkić: da je naše školstvo preglomazno za sirotinjske mogućnosti koje Srbija, pa i čitava Jugoslavija imaju! Uostalom, i sami smo do toga mogli doći. Jer, ako, na primer, nikakva veća mogućnost za školovanje nema omladina u SR Nemačkoj, Švajcarskoj, Francuskoj ili skandinavskim zemljama, koje imaju nacionalni dohodak i do čak petnaest puta veći nego što je naš, onda je jasno da i mi moramo nešto radikalnije da učinimo: ili da značajno povećamo učešće prosvete u budžetu Srbije ili, pak, da redukujemo prava, posebno na više stupnjeve obrazovanja!

Duže vreme sam i sama boravila, u inostranstvu, prvo u Nemačkoj, čiji nastavnici po školama zarađuju i preko 3000 DEM, a zatim i u Švajcarskoj, gde su plate od četiri pa do čak šest hiljada franaka" Bračni par nastavnika i te kako može pristojno da živi s tim, kupi kuću ili stan na kredit manja kola i sl. Ali, ni u jednoj od tih zemalja ne može baš svako da studira šta hoće: mnogi recimo, i po nekoliko godina čekaju ne bi li upisali medicinu, biohemiju i sl.

Mi smo čak i slabe đake razmazili, pa je gimnazija dostupna takoreći, svima redom, a pod pritiskom roditelja bivše vlasti su otvarale fakultete takoreći svuda. Uzmimo za primer arhitekturu, čak i jedan jedini fakultet u Beogradu proizvodio je nezaposlene, pa se pitamo kome je trebalo da otvara nove: u Nišu, Prištini, Novom Sadu!

Kapaciteti za studiranje toliki su da se ponavljaju upisni rokovi, kako bi se koliko-toliko popunili! S druge strne, nekim roditeljima se više isplati da im deca studiraju , nego da ih hrane kod kuće jer - ko bi u to poverovao a istina je! - tri obroka u menzi koštaju samo deset (10) dinara. Ali, zato bračni par učitelja sa svega 200 DEM jedva da može da pokrije samo hranu za svoju porodicu! Kome ovakva politika ide na ruku? Gotovo polovina studenata nikada i ne završi studije, a prosvetni radnici, od kojih se stalno traži da se "usavršavaju" i reformišu školstvo, više su nego nezadovoljni i demotivisani za rad!

Nova vlast u Srbiji najavljuje radikalne promene, pored ostalog i s ciljem da se, koliko-toliko, ta preskromna sredstva bolje iskoriste. Zašto svaki osnivač mora da uči trogodišnju i, još masovnije, čak četvorogodišnju školu? Zar i za papudžiju, perače kola ili konobare trebaju tolike škole? Hoćemo li, jasno i glasno, da bolesno sujetnim a po sposobnostima skromnim mladićima i devojkama da kažemo: izvolite, upišite arhitekturu, psihologiju, pa i farmaciju ali - školarina vam je četiri - pet hiljada maraka, pa izvolite… Uostalom, tako se radi u svetu, pa niko ne može da arči državne pare!

Prava je prilika da Ministarstvo prosvete počne da rešava upravo ove probleme. Zar je Srbiji potrebno čak deset učiteljskih fakulteta, a nama ko da zameni nastavnike matematike, fizike, jezika? Mogu li zanatlije, uslužne delatnosti, pa i privreda u celini da plaćaju bar stručno obrazovanje, a da država preuzme obvezu samo za opšte, kako bi nastavnici bar s platama stigli poštare ili obične radnike u boljim firmama. Stvaranje tobožnjeg "socijalnog mira" školskim zabludama šteti i državi, a i onima koji žele "jevtino školstvo".

Aleksandra Kikot-Kron, prof.
Nemačka


Nepravda

Koliko košta dečji život

Hipokrat kao jedan od začetnika i preteča današnje medicine, verovatno ne bi mogao sebi da dođe kad bi video ko je sve lekar. Verovatno se svako od nas, našao u situaciji da traži vezu počevši od vađenja krvi, pa sve do nekih mnogo težih intervencija. Jer, nije svaki lekar isti bez obzira što svi oni polažu Hipokratovu zakletvu. Susrevši se sa "lekarskom etikom" za vreme Novogodišnjih praznika, kao i sa javašlukom, dolazim do bolnog saznanja da ja kao običan građanin ove zemlje od 35 godina moram da imam vezu za porođaj. Neko bi rekao podrazumeva se, pa niko ne ide na porođaj bez veze koja košta od 500 - 1.000 DEM.

E, sada pošto nemate vezu, nemate ni lekara na klinici ili samo 1 na 4 sprata, u porodilištu je 3. Dosta 4 lekara na 4 sprata. Sasvim dosta.

Pošto se žena porodi normalno je da bude srećna, a srećna može da bude ako joj dete nije u inkubatoru. Ali… Ali meni je dete bilo u inkubatoru i tu nastaju problemi, razna ispitivanja zašto ste se ranije porodili, da li ste se kontrolisali i da li ste vi uopšte vi. Jer naravno, vi ste postali majka, ali ste previše brižni. Stalno ponavljate rečenicu: je l vam treba nešto, nešto iz inostranstva (misleći na lek za bebu), neki vitamin, ili antibiotik, a oni vas gledaju čudno, jer bože moj, pa vi se raspitujete o svom detetu. Čudno.

Posle par dana doživljavate šok, detetu se pojavljuje crtice po telu a vi ili pitate da li je to sepsa, a oni vas začuđeno gledaju i govore vam "ne znamo, ponašamo se ko da jeste".

Ušli smo u 21. vek, to je sasvim dovoljno. Meni dete umire, svima je žao šta da vam kažemo, ali vam niko ne govori u stvari pravu dijagnozu. Do dijagnoze možete da dođete samo ako imate vezu. Između toga žao im je i dijagnoze prolazite trnovit put jer na neki način niko neće sa vama da razgovara sem laboranta koji se sticajem okolnosti našao tu, jer ga je načelnik odeljenja stavio pred ožalošćene roditelje. U jednom trenutku sam pomislila da imam sreće, jer ne razgovaram sa spremačicom, već sa malo stručnijim licem, a od spremačice ću dobiti utehu.

Nakon životnog šamara, postavljam sebi pitanje, dokle će to tako. Da li će jednog dana u porodilište upasti neki roditelj s puškom da pobije lekare koji su mu upropastili dete i na kraju ga strpati u zatvor jer je neuračunljiv, da bi za to vreme "lekarska etika" krenula još više svojim sunovratom.

Šta je sa decom iz kulina, da li je i tu "lekarska etika" bila na nivou. Da li je moguće da današnji lekari ne znaju šta je sepsa, već roditelj mora da ih ispituje, ili ne žele da kažu da im neko ne bi oteo znanje. Da li su reagensi koji se verovatno uvoze iz inostranstva, toliko skupi da ispaštaju i deca i roditelji. Kaži te mi da li je dovoljno za budući život 1.000 DEM ili trebamo da ponudimo više. Kažite mi da li je važnija skupština ili neki novi respirator koji će roditeljima vratiti osmeh na lice. Kažite mi koliko košta život?

Kažite mi vi lekari - gde vam je Hipokrat? I koliko košta.

Za cenu pitajte GAK - Višegradska, Beograd. Telefon 361-56-11.

Darinka Petrović
Beograd


Upozorenje

Poslanička neozbiljnost

Poštovani uredniče, ovako mator, zamolio bih vas da preko vašeg lista, koji redovno čitam u ovoj dalekoj Australiji, pokušate da utičete na političare koji se ponašaju sramno i nedostojno u parlamentu i pred narodom koji predstavljaju i čije interese zastupaju. To dolikuje primitivnom Tajvanu i južnoameričkim kvazidemokratskim uređenjima, a ne Srbiji.

Teško je objasniti i opravdati takvo primitivno ponašanje mojim australijskim prijateljima. Sada, pri kraju moga bitisanja na ovom svetu, želeo bih da, pod stare dane, prestanem s opravdanjima i nalaženjem uzroka i greške primitivaca

Želeo bih da sklopim oči ponosan na svoje poreklo i doživim ono što sam decenijama priželjkivao i nadao se - demokratsku, evropsku, moju voljenu Srbiju. Da li je to premnogo očekivati i da li je to moja nedostižna želja?

Puno toplih pozdrava od „večitog optimiste"

Slobodan Dedović,
Australija


Stav

Ostavka na članstvo u G17 plus

Želim da Srbija ide napred, a ne da se primenjuju stari šabloni

Član G17 plus sam postao krajem 1999. praktično od Osnivačke Skupštine, posle čega je ubrzo usledilo osnivanje lokalnih kancelarija po Srbiji od kojih je kragujevačka kancelarija bila prva. G17+ je osnovana kao nevladina organizacija čiji je cilj (bar na papiru) bila pomoć građanima Srbije preko projekata koji bi bili finansirani od strane donatora. Takođe, G17+ je aktivno učestvovala u pobedničkoj kampanji DOS krajem 2000.

U početku postojanja G17+ postojala je direktiva da članstvo piše predloge projekata ili čak čitave projekte. Mnogi od članova su pisali projekte ili samo predloge projekata. U čemu je zapravo problem? U tome da je u G17+ bilo aktivno zaista samo otprilike 5% članstva uključujući i sam vrh organizacije (koji je zapravo jedino i funkcionisao i to veoma uspešno).

Svi ostali su bili samo jedna grupa (mahom fakultetski obrazovanih) ljudi koji nisu radili ništa osim što su posećivali nekakve sastanke na kojima se objektivno ništa nije radilo, osim što su se vodile beskonačne rasprave o profilisanju organizacije i slično. Sve to traje više od godinu dana i ništa se za to vreme nije promenilo i dalje članstvo G17+ stoji („stojeći članovi G17+" jer nema dovoljno stolica da bi svi eksperti mogli da sednu) na besmislenim sastancima.

Čak ni sva ta besmislenost takve organizacije i čak samog postojanja G17+ ne bi bile toliko strasne da se nije desila prva Skupština G17+ godinu dana posle Osnivačke Skupštine. To je bilo u decembru 2000. u beogradskom Domu sindikata. Na toj Skupštini posle blještavog uvodnog dela bilo je predviđeno da u drugom delu bude održana radna sednica na kojoj bi se donele određene odluke u vezi sa funcionisanjem G17+ u budućnosti.

U tom drugom delu koji je bio zatvoren za novinare (jer je stvar trebalo da bude internog karaktera) pokazalo se pravo i objektivno raspoloženje članstva G17+. Inače, na samoj Skupštini smo saznali da od tada postoje samo članovi a ne više i saradnici i obrazloženje toga je bilo da eto G17+ umesto da se širi (kao neke tamo političke stranke) on se „zgušnjava" otpisujući saradnike zbog toga što se eto oni nisu pokazali u svom radu a G17+ je veoma ozbiljna organizacija.

To naravno nije bilo tačno, čak su se mnogi saradnici daleko više angažovali (najčešće uzaludno) nego oni koji su spadali u članove. Po mom mišljenju to je bila uvreda tih ljudi koji su čista srca i sa željom da budu deo nečeg obećavajućeg (zaista obećavajućeg) pristupili G17+.

Međutim, sve to je bila „dečija igra" za ono što je sledilo. A to je bio pokušaj samog vrha G17+ da preko jednog naizgled bezazlenog predloga ispravke statuta pokaže svoje pravo lice. Time je prva Skupština G17+ doživela klasični fijasko (čak katastrofu).

Međutim, iza zatvorenih vrata vrhuška G17+ je bez prisustva članstva održala zatvoreni sastanak gde je izabrala novog izvršnog direktora i ostale funkcionere a to veče i sutradan mediji su javili da je Skupština održana i da je na njoj izabran novi izvršni direktor, predsednik Upravnog Odbora i tako dalje i tako dalje…

Povrh svega toga, napori velike većine članova G17+ koji su slali svoje predloge projekata i čak čitave projekte ostali su ne samo bez odgovora šta se misli o tim idejama i predlozima, nego čak i bez najkurtoaznije zahvalnice za učinjeni trud, a što je svakako deo najosnovnije kulture u ophođenju sa ljudima od profesije. Moj zaključak (sa kojim se slaže većina mojih kolega sa kojima sam razgovarao iz G17+) je da se radi o zaista sjajnoj manipulaciji grupe ljudi koja je sve to preduzela iz političkih razloga.

Prema tekućem razvoju situacije u G17+ i njene reorganizacije ispada da članovi G17+ treba da budu ponosni zato što su članovi G17+ ili zato što imaju člansku kartu G17+ (sindrom „dva prsta da viri iz džepa") ili iz nekog sasvim drugog razloga. Moj lični razlog ulaska u celu tu priču nije bio taj, niti sam lično ponosan što su Mlađan Dinkić ili Miroljub Labus postigli to što su postigli. Lično smatram da su ti ljudi veoma sposobni i sasvim je u redu da imaju lične ciljeve, ali to nema veze s razlogom zašto su nas „pozvali" da se priključimo takvoj jednoj organizaciji.

Ovim ujedno podnosim ostavku na članstvo u G17+ a na ovaj način zato da bi neka buduća politika ili bavljenja oko politike bile sa poštenjem i nepritvornošću, da bi Srbija išla napred a ne da se primenjuju stari šabloni i stari načini ponašanja u politici i oko politike koji su nas i doveli dovde.

Goran Tešić,
Beograd


Pogled

Tamo je, ipak, bolje

U Vašem listu je u poslednje vreme nekoliko puta pisano o eventualnom povratku naših mladih, obrazovanih ljudi koji su proteklih godina napustili zemlju, za šta se, navodno, sada otvaraju mogućnosti, nakon događaja od 5. oktobra. U vezi s tim uključio bih se u polemiku, i to na bazi onoga što sam video i saznao na licu mesta, tokom skoro četvorogodišnjeg boravka u Americi i Kanadi (rad na doktorskoj tezi i postdoktorske studije).

Pismo doktoranta Pokrajca iz Kalifornije od pre neki dan je u tom smislu dovoljno informativno (ne i za mene, jer sam sve to prošao). Veliki broj naših mladih ljudi radi i uči na američkim univerzitetima za vrlo skromne stipendije od kojih se može samo preživeti i ništa više (ja sam recimo bio oslobođen plaćanja struje, jer sam po njihovim kriterijumima - minimalna godišnja plata oko 15.000 američkih dolara godišnje - bio socijalan slučaj).

To što je i to daleko bolje od prosečnog života ovde, to, kada ste već tamo, nije previše utešno. Ovo posebno naglašavam zbog iznete procene prof. Matejića da je minimum koji treba ponuditi eventualnim povratnicima, plata od 8.000 nemačkih maraka mesečno?! Ali, da li svima, bez razlike, onima koji su zaista tamo uspeli, napravili karijeru, zauzimaju vodeća mesta u njihovim kompanijama, takvima treba dati i znatno više jer će se i to višestruko isplatiti.

Mislim da će se samo mali broj njih vratiti (pre u promilima, nego u procentima) i to uglavnom od onih koji nisu uspeli. Svi uspešni će tamo ostati. Nikad njima ova zemlja ne može ponuditi ono što već imaju tamo (od para pa do ukupnog kvaliteta života).

Dejan Marković,
Profesor TehnoloŠkog fakulteta, Leskovac




     


FastCounter by LinkExchange