[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Nedelja, 3. decembar 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]

vesti dana

arhiva

vaša pisma

istorijat

redakcija

kontakt

pomoć

pišite nam


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

02. Dec 2000 19:45 (GMT+01:00)

Pisac Dušan Kovačević o Kosovu i uopšte paradoksima života u Jugoslaviji

NATO Evropi lomi ruku preko naših leđa

Šiptarski teroristi su ubačeni u Srbiju. Da li će Evropa voditi računa makar o sebi?

Znali smo da neće biti lako kad jednog dana i mi doživimo promene, ali opet kao da smo iznenađeni što je teško. Taman kad smo se zabrinuli zbog socijalnih napetosti, shvatili smo da to i nisu naši najveći problemi, jer je Kosovo ponovo postalo potencijalno „bure baruta".

U razgovoru sa Sofi Marso

Šiptarski ekstremisti su upali na srpsku teritoriju, a svetski moćnici upozoravaju „obe strane" i prete intervencijom... I to u trenutku kad predsednik SRJ potpisuje povelje o bezbednosti i saradnji... - kaže za "Glas" Dušan Kovačević, pisac i upravnik "Zvezdara teatra".

- Šiptarski teroristi su ubačeni u Srbiju. Oni nisu mogli da prođu kroz zonu razgraničenja neprimećeni, jer nije reč o nekoliko ljudi, već o velikoj vojnoj formaciji sa teškim naoružanjem. Za ovaj upad i zločine koje čine, najveću odgovornost snosi međunarodna zajednica i njene oružane snage zadužene za mir na Kosovu i Jugu Srbije.

Ako nisu krivi, onda su nesposobni, pa bi bilo pošteno da nam kažu u čemu je problem - ili žele da Tači ugrožava Srbiju ili su nesposobni da ga spreče - pa da mi to činimo sami. Bojim se da je reč o „obaranju ruku" između Evrope i NATO-a. Obaraju ruke po Srbiji i po našim glavama - kaže za „Glas" Dušan Kovačević, pisac i upravnik „Zvezdara teatra".

Kameno doba
Zaboravili smo zapravo kako izgleda jedan običan dan i obične obaveze koje imaju ljudi u drugim zemljama. Kad odete odavde u neki drugi grad u Evropi imate osećaj da ljudi primećuju da ste došli iz nekih davnih vremena. Unazadili su nas, vratili u kameno doba i umesto da se zavuku kao krtice pod zemlju i da ćute, oni i dalje nešto pričaju, galame, prete, iritiraju narod da učini ono što nije učinio 5. oktobra.

Ozračeni politikom
Nadam se da će sve ubrzo proći i da ćemo početi normalno da živimo i ličimo na ljude. I da ćemo sledeći razgovor voditi u novoj zgradi „Zvezdara teatra", koja je sada pri kraju gradnje i da ćemo pričati o politici samo kad je bude bilo u nekom komadu starih ili novih pisaca. Sada kao da živimo u bašti černobiljske centrale, samo što smo ozračeni politikom i to ne samo ljudi, već i životinje i biljke. Politika se „sručila" na nas, sve uništila i izazvala ekološku katastrofu.

Koštunica pokušava da smiri „loptu", poziva Rugovu na dijalog. Ali on se plaši odmazde Tačija, koji je izgubio na izborima...

- Sve ovo o čemu pričamo, gospodin Koštunica sigurno zna bolje, odnosno sigurno ima jasniju sliku i mnogo više podataka. Njegov poziv na dijalog je u prvom trenutku zbunio sve - i neke Srbe željne novog rata i Tačija, koji bez krvi ne može da preživi. Čim je došlo do kakvog-takvog primirja, on je izgubio na izborima i za kaznu ubio jednog od prvih Rugovinih ljudi. Poslao mu je poruku da mu „diše" iza leđa. Inače, Tačijev dosije u Hagu je kao sabrana dela Agate Kristi. A njegovi saborci u Interpolu imaju 90 odsto učešća u međunarodnom dilovanju drogom.

Moramo verovati da će Evropa voditi računa o sebi i ako im mi nismo najveći problem. Lično, imam puno poverenja u gospodina Koštunicu, znam da čini najbolje što u ovom trenutku može, jednostavno ne možemo i nemamo pravo da očekujemo da jedan čovek reši probleme stvarane stotinu godina. Politika „lomljenja preko kolena" uvek se u ovom veku na kraju lomila po našim leđima. Uporedo sa prijemom u razne međunarodne organizacije SRJ se suočava i sa sve žešćim secesionizmom Crne Gore...

- Ne vidim da je sukob s Crnom Gorom veliki problem. On nije praktično nikakav problem u odnosu na upad terorista na Jug Srbije. I ne znam zašto bi srpski narod molio nekoga da ostane u zajedničkoj državi. Ako svet odluči da Kosovo bude zona mira, u kojoj će građani živeti, pre svega, od poštenog rada, to će i biti. A ako im odgovara da postoji kao tempirana bomba, biće, bez obzira na odnose između Srbije i Crne Gore.

Ne znam dokle ćemo uživati u mazohizmu da probamo sva moguća poniženja samo zato što ne želimo Srpsku državu. Bojim se da nije problem u Crnoj Gori, u Srbiji je veći problem, jer smo zaboravili ko smo, šta smo i gde smo. A kad sve to ne znate, onda vam se događa ono što se nama događalo 10 godina. Nateraće nas drugi da budemo Srbi u srpskoj državi.

Biološki eksperiment
Nažalost, osuđeni smo da se bavimo uglavnom profesijama koje nisu naše, jer već više od decenije živimo tuđe živote. Ovih 10 godina meni strašno liče na jedan biološki eksperiment u kome se proverava šta sve jedan čovek može da izdrži, a da relativno ostane živ. Vrlo često, kad posmatrate ljude u gradu, imate osećaj da su to samo prividno živi ljudi. Oni imaju sve osobine živih ljudi, samo što nisu živi. Zbog toga mislim da za prethodni režim ne postoji nijedna adekvatna kazna, koliko god da ih kaznite, biće malo za ono što su učinili.

„Rešimo problem do kraja", poručuju iz G17 plus uoči izbora. Kakav kraj običan svet može da očekuje 23. decembra?
- Dvadeset trećeg decembra moramo učiniti ono što su govorili stari beogradski trgovci - „posao koji nije završen do kraja nije trebalo ni počinjati". Znači, glasaćemo svi za DOS i Koštunicu, a na reverima ćemo nositi bedž Otporovog bagera s porukom „Samo vas gledamo".

Inače, nastavak ove poruke u narodu glasi „Samo vas gledamo i pitamo se dokle ćete?" Oni koji su bili za radikalnu varijantu „bager revolucije" veruju da je sa eks režimom trebalo raskrstiti još u oktobru...
- Mislim da bi nam se kao bumerang vratila slika iz 1903. kad je ceo svet pričao i pisao o nama kao o divljacima. Sačekaćemo republičke izbore, a onda neka sudovi budu radikalni. Pedeset pet godina u ovoj zemlji nije postojala vladavina prava. Hajde da u novi Milenijum uđemo i sa tim čudom, možda će nam se svideti?

Kako gledate na bager kao argument i pretnju bivšem režimu, DOS i svakoj budućoj vlasti?
- Bager mi sada sve više liči na novu vrstu domaće životinje. Kad ga gledam, podseća me na jednog od onih naših džukaca, avlijanera, koji su beskrajno odani i koji čuvaju kuću od lopova. I kad radi, bager kao da reži. Osamdeset hiljada članova Narodnog pokreta Otpor su najveća, najozbiljnija i najperspektivnija građanska opcija u Srbiji.

Svi koji se politikom bave profesionalno ili amaterski, moraju da služe tom Pokretu i da tim mladim, hrabrim i pametnim ljudima omoguće da što pre rade. Ne vidim ni jednu drugu opciju, izuzev njih i povratka njihovih prijatelja koji su danas u svetu. Milošević je ostao predsednik SPS-a, svetu i svima uprkos. Vokabular koji se čuo na Kongresu nije promenjen...

- Da nije tragično, bilo bi smešno šta je Milošević ponovo vikao, preteći svima, izuzev sebi. Peva čovek pokraj groblja!! Kad ih jednog dana osude, a ima ih poprilično, trebalo bi svakome od njih dati po primerak „Kapitala" da ga u zatvoru prevedu nazad na nemački. U krajnjem slučaju, njihov ideolog Marks završio je u Londonu, na privatnom groblju. Ličnom sahranom sahranio je sopstvenu ideologiju.

Postali ste dopisni član SANU. Kakvu ulogu bi trebalo da ima Akademija u ovakvim, presudnim, trenucima po državu?
- Jednu od najbitnijih, možda čak i presudno važnu, kao neka Narodna akademija. Tačnije, Srpska kraljevska akademija. Bez povratka starog imena, neće biti ni stare slave. Uskoro bi trebalo da završite dramu na kojoj radite.

Da li će na kraj te priče uticati događaji koji su usledili posle 5. oktobra?
- Dramu ću završiti kad se završi ova naša kolektivna drama, jer svaki dan imam pametnija posla od pisanja. A što se tiče politike i onoga što pišem, trudiću se da je bude samo u nužnoj odbrani. Bio bi red da se građani ove zemlje malo odmore od istorije, geografije, arheologije, prava i drugih nauka i da žive običnim, pomalo dosadnim životom. Muka mi je da otvaram novine kao karte pokera, sa strahom šta ću pročitati na sledećoj strani i da nam čip u toj igri bude sopstveni život.

Umesto o pozorištu i zbivanjima u kulturi, pričamo o politici. To je milje iz koga, nažalost, još uvek ne možemo da pobegnemo...
- Ovih dana se prepričava priča kako je jedan zabrinuti otac otišao kod učitelja i upitao ga „je l' tačno da moj sin ima 10 jedinica?" Tačno je, reče učitelj. Pa onda će ponavljati.

Ne znam, odgovori učitelj. Ponavljaće sigurno, zakuka otac. Učitelj ga udari po ramenu i pruži ruku govoreći - hajde da se kladimo u 1.000 maraka da neće! Voleo bih i ja da se sa nekim kladim da su nam ovo poslednji presudni istorijski dani. Naravno, ne bih se kladio u više od jedne marke.

Olga Nikolić


vesti po rubrikama

^intervju

19:45h

Pisac Dušan Kovačević o Kosovu i paradoksima života u Jugoslaviji

19:47h

Vladika Artemije za „Glas javnosti" o temelju života i načinu spasenja

19:49h Narod je oktobarske događaje doživeo kao opšte olakšanje
   


     


FastCounter by LinkExchange