edsednik Vojislav Koštunica ne prenebregava pouke novije istorije. On ne previđa, reklo bi se, političku sudbinu Gorbačova - jedno vreme izabranika naroda, protagoniste široko slavljenih "promena" i rado prihvatanog sagovornika svih svetskih lidera, međutim, na kraju - bez "radnog mesta"- zato što su neki Jeljcin, Kravčuk ili Šuškjevič, paktirajući u međuvremenu oko državnog osamostaljivanja Rusije, Ukrajine i Belorusije uspešno demontirali Sovjetski Savez!

Predsednik Koštunica ne želi da, slično sovjetskom slučaju - rastući prestiž njegove ličnosti, i samim tim i rastući prestiž DSS (kapital, stečen poverenjem građana pokazanim ove jeseni ), sutra potonu zajedno s Jugoslavijom - protiv koje je Crna Gora, ali za koju ne mora obavezno biti ni Srbija, ako se u obema otvori pitanje referenduma.

Ovakav zaključak omogućen je dvema "pretpostavkama", uz koje je Koštunica spreman da prihvati predlog DOS - široke koalicije partija pobednica na izborima 24. septembra - da još jedanput bude nosilac liste političkog saveza, ovog puta za izbore 23. Decembra na kojima treba da se dokrajči režim Miloševića.

Prva od Koštuničinih "pretpostavki" tiče se novog ustava i sudbine međudržavne zajednice Srbije i Crne Gore. Onog, što treba da proistekne iz zahtevanog preobražaja današnje, možda, poslednje Jugoslavije. Počinjući (posle očekivane izborne pobede ) inicijativu za promenu Ustava, kako prema Crnoj Gori tako i prema Srbiji, DOS se obavezuje da uvaži "činjenicu postojanja SRJ".

"Prevedena na srpski", takva obaveza DOS podrazumevala bi poštovanje "principa treće stolice". Ugovor - kojim se isključuje mogućnost da pregovori budućih vlasti Srbije i vlasti Crne Gore, o nezavisnosti ili karakteru zajednice, počnu po "žabljačkom uzoru" - autonomno, mimo volje i učešća, ili tačnije, iza leđa "legalne SRJ", dakle i predsednika Koštunice.

Pitanje Crne Gore i Srbije ne može se prepustiti samo vlastima, ili vlastima i partijama te dve republike - ono se mora rešiti opredeljivanjem svih građana, dopunio je predsednik, govoreći u nedelju uveče na sednici Glavnog odbora DSS. Saglasno tumačenju merodavnog izvora u vrhu DSS - mogućno je da Vojislav Koštunica ima na umu savezne izbore za ustavotvornu skupštinu (umesto referenduma u Crnoj Gori, Srbiji, ili u obe jedinice ) - s pitanjem ostanka ili napuštanja državne zajednice, kao glavnim poljem borbe na izborima.

Vratimo se mogućnim motivima ugradnje ovakvog "sigurnosnog uređaja" lidera DSS, uoči događaja koji predstoje. Raspoznajući u produženom separatizmu vlasti Crne Gore - recimo, sindrom secesionizma zapadnog dela Ukrajine u odnosu na Rusiju (u vreme njihove zajedničke države) - odnosno, Koštuničinog Kravčuka u političkoj pojavi Mila Đukanovića, ko je onda predsednikov Jeljcin? Ko je taj koji bi bio u stanju da iz današnje zajednice otcepi Srbiju, ne bi li samo uklonio s puta brzo rastući politički uticaj Koštunice i DSS?

Upitate li štampu, ona će ukazati na "lokomotivu pobede" 24. septembra, predsednika DS Zorana Đinđića. Unutar saveza 18 partija, nema druge snage koja bi sutra, njegovoj, do izbora vodećoj, najrazvijenijoj i najbrojnijoj DS bacila rukavicu ozbiljnijeg izazova - osim, dabome, DSS. Pogotovo ako se postizborno političko polje Srbije nazre usred (očekivanih ) rušenja SPO, SRS i pucanja SPS.

Imajući u vidu veliki učinak i doprinos Đinđića u borbi s režimom Miloševića, pre i posle 5. oktobra - u političkoj javnosti Srbije široko je zasnovano očekivanje da vođa demokrata dobije u budućoj vlasti "mesto kakvo je zaslužio" - logično, najuticajnije. Sasvim zgodno za dejstva protiv programskih ideja i političkih interesa predsednika sadašnje države.

Međutim, hoće li Đinđić, došavši na vlast, svoju novu poziciju i tako iskoristiti - da, ruku pod ruku s Đukanovićem, poradi za prevremenu penziju "poslednjeg šefa Jugoslavije"?

Ponirući u tajnu, navodno - i onako hladnog međusobnog odnosa dvojice, neki analitičari su, čini se, kročili na rizično tle karaktera ličnosti, ne žaleći pri tom ni crno mastilo. Prenebregli su da je politika biznis interesa, ređe emocija. Predsednik Jugoslavije ih nije zapostavio, nastojeći da, kao i u pitanju ustava, stesni prostor uticaja vođe DS. Diktirajući svoju drugu "pretpostavku", uz koju bi mogao da stane na čelo kampanje DOS, Koštunica samo što imenom nije pomenuo Đinđića. Po svemu ostalom - na primer, obavezujući koaliciju da posle pobede postupa u interesu vlasti pravnog poretka a ne pojedinaca, zatim, da (u tom smislu) istera na čistac slučajeve zloupotrebe vlasti "ne samo pre, nego i posle 5. oktobra" ili da ne žuri s isticanjem mandatara vlade Srbije, anticipirajući pravo njenog parlamenta - nije teško dokučiti da je svoje zahteve diktirao s mislima uz vođu demokrata.

Saglasno izvoru u DSS, tamo su pod presijom utiska da je njihov jaki saveznik previše požurio u nastojanju da važna mesta u ključnim sistemima, medijima ili policiji popuni "svojim ljudima" - anticipirajući pozicije u polju uticaja u Srbiji, u vreme kada Miloševićeve vlasti više ne bude i kada, ispunivši svoju jednokratnu misiju posle toga nestane i DOS. Ugrađujući u pismeni ugovor svoja "osiguranja i zadrške", Vojislav Koštunica nastoji da materijalizuje rastući prestiž DSS - jednostavno ne dopuštajući previsoku akontaciju koju možda želi da uzme Đinđić.

Petar Popović