U ovom članku navodi se da makedonska strana želi specijalan status za ovaj poznati srpski srednjovekovni manastir zbog toga što je u njemu održano zasedanje ASNOM 1944. GODINE. Ovaj drski i izazivački predlog od strane sadašnjih (pro) bugarskih vlastodržaca u BJRM Vlada Jugoslavije i Srbije treba u potpunosti da ignoriše, ili da zahteva da se obezbedi specijalni status za preko 130 srpskih pravoslavnih manastira i crkava koje su podigli Nemanjići, Mrnjavčevići, Dejanovići i Karađorđevići širem države koja se danas naziva Bivša jugoslovenska republika Makedonija. Za zaboravne stanovnike Makedonije pomenimo neke od tih slavnih manastira: Psača, Lesnovo, Markov manastir, Staro Nagoričane i drugi. Pored manastira i crkava, Srbija bi od BJR Makedonije trebala da tražili i davanje specijalnog statusa gradu Skoplju, ne samo zbog značajne srpske populacije koja u njemu živi, već i zbog izuzetnog značaja za srpsku istoriju (u tom gradu je car Dušan krunisan za cara, u njemu je proglašen Dušanov zakonik).
Ostaje nam da verujemo da će lideri vladajuće partije u BJRM koja je uzela naziv zloglasne terorističke organizacija koja je uoči Drugog svetskog rata zabranjena čak i u Bugarskoj, gde je i ponikla, shvatiti da država koju vode ima mnogo značajnih problema od manastira Prohor Pčinjski, koji je zadužbina slavnog srpskog kralja Milutina.

Draško Bijelić,
Beograd

Veoma je mučno slušati sportske novinare RTS kada "prenose" utakmice naših reprezentacija.
Uz veoma mali broj časnih izuzetaka svi se o ni takmiče u tome ko će se televizijskim gledaocima predstaviti kao veći "rodoljub". U tom cilju, neprestano ih uveravaju kako su naši sportisti bolji od drugih, da smo mi kao narod (oni to kažu: "Jugosloveni") najveći svetski talenti za fudbal, košarku, vaterpolo, odbojku, rukomet… i da se svaki protivnik brzo u to uveri - čim utakmica počne.
Dešava se, međutim, da sve krene u potpuno neželjenom i nenajavljenom pravcu: da nas protivnik nemilice sabije u mišju rupu i na kraju porazi kao malo dete.
Mislite li da će to da zbuni reportera? Varate se! On je uvek spreman da objasni zbog čega je sve krenulo i završilo se naopako: Igrači su nam umorni, jer su dugo putovali i stigli neposredno pred utakmicu; nemaju dan i ništa im ne polazi za rukom ili nogom… Sem toga, i sudija ih mrzi, što i nije čudno, kad se zna da potiču iz naroda koji se odupro najvećoj vojnoj sili sveta….
Zanimljivo je da nikad ne kažu kako je protivnik od nas bolji, a mi slabiji (ne samo trenutno).
Takvu rečenicu od njih ne možete da čujete, jer oni svojim "rodoljubljem" nastoje da zarade veće plate, možda dobiju i odlikovanja, a u svakom slučaju, da napreduju u poslu.
Spasavajući se od ovih "rodoljuba", čim im čujem glas, ja isključim zvuk, pa utakmicu posmatram kao nemi film.
I znam da nisam jedini koji se toga dosetio.

Vojislav Stanojčić,
Beograd

Ovih dana je jedan od koalicionih ministara Vlade, nisam uspeo da čujem na kom skupu, parafrazirao J. F. Kenedija i rekao da je sada vreme da ne pitamo šta je Srbija uradila ili radi za nas, već da se upitamo i napregnemo šta možemo i šta ćemo uraditi za Srbiju.
Kao prvo ne bih da mešam ili izjednačavam Srbiju i vlast. Da prvo razjasnimo (nadam se da neću upasti u euforiju u ove dane jubileja - 10 godina), šta je sve vlast u Srbiji uradila za nas:
- uvela nas u tri izgubljena rata
- izgubili smo Kosovo
- izolovani smo i anatemisani
- moralno i materijalno upropašćeni
- civilizacijski poniženi, i da ne nabrajamo…
Šta smo mi uradili za vlast u Srbiji i šta treba da uradimo za Srbiju?
Srbija ove vlasti je jaka, najdemokratskija, suverena, poštovana u svetu, zemlja ljudskih prava i medijskih sloboda, zemlja socijalne pravde, mira, razvoja, nauke, otvorenosti, novih ideja, parlamentarizma, jednostavno zemlja koju treba tražiti.
I sve smo mi to učinili za njih. Malo li je?
A šta smo učinili za Srbiju? Aman, učinimo nešto.

Nebojša Redžić,
Beograd

Građani Srbije, i šire svedoci su da se tužbe protivu nezavisnih medija, od strane sudova odnosno sudija, uzimaju u rad u kratkom vremenskom periodu od podnošenja tužbe, izriču - donose presude sa izvršenjem. Postavlja se pitanje i traži odgovor: da li su sudije (sudovi) tako revnosni kad su u pitanju tužbe i ostvarivanje prava građana pred sudovima. Poznato je da mnogi građani Srbije, svoja prava godinama i godinama pa i decenijama ne mogu da ostvare prava i dožive pravdu.

Nezakonito sam upućen na plaćeno odsustvo. Poveo sam radni spor kod Drugog opštinskog suda u Beogradu. Tužbu sam podneo 19.02.1996. godine. Prošlo je više od 4,5 godina, a da spor nije okončan. Od predsednika Okružnog suda u Beogradu, zatražio sam izuzeće Drugog opštinskog suda u Beogradu. Predsednik Okružnog suda prihvatio je moj zahtev i predmet je dostavljen Vrhovnom sudu na delegaciju. Predmet je Vrhovnom sudu dostavljen 27. 12. 1999. godine, a u Vrhovnom sudu 28. 12. 1999. godine zaveden pod brojem R-465. Vrhovni sud Srbije moj predmet ne uzima u rad i ako je prošlo više od sedam meseci. Tri puta sam bio u Vrhovni sud Srbije, pisao sam predsedniku Vrhovnog suda i molio da se moj predmet uzme u rad. Međutim, od mojih molbi nema ništa. Sudije Drugog opštinskog suda u Beogradu (njih četiri) sudije Okružnog suda u Beogradu koje su rešavale moju žalbu i sudije Vrhovnog suda Srbije, ne dozvoljavaju mi da doživim pravdu. Zbog čega i zašto samo Bog može da ih pita.

Čelnici SPS i JUL često govore i ističu: "da se u našoj zemlji ne krše ljudska prava". Postavlja se pitanje i traži odgovor: zar moja prava nisu skršena i uništena. Takođe se postavlja pitanje i traži odgovor zašto? Samo zato, što sam se borio i borim protiv onih koji na nezakonit način prisvajaju tuđu muku i tuđ znoj. Rođen sam u Srbiji i živim u Srbiji. Pred Bogom i narodom tvrdim da sam čist kao suza. Čovek - ljudsko biće, koji nikad nije ukrao, slagao, obmanuo ili pak ma kome naneo neko zlo. Doživeo sam i doživljavam neviđena stradanja i uništenja.
Moli se uredništvo lista da za svoje čitaoce objavi ovo moje pismo.

Dragoslav Janković,
Radinci - Smederevo

Živimo u vremenu nespokojstva i unutrašnjih nemira, uskomešanih emocija i straha od neizvesnosti sutrašnjice. Sve prisutnija uzajamna netrpeljivost i nepoverenje polako se pretvaraju u ogromnu nekontrolisanu energiju koja preti pustošenjem, raskolom i sukobima na još jednoj istorijskoj raskrsnici srpskog naroda.

Čemerno gorka iskustva i stradanja u prošlosti podstiču kolektivnu uznemirenost i strah, koji se uvukao u nas, kao posledica nacionalnih deoba i nepoverenja, političke, idejne i moralne dezintegracije.
Ovih dana napetost je dostigla vrhunac, teško se obuzdavaju euforične strasti, gubi kontrola reči i postupaka, dolazi do bezumnih reakcija koje se pravdaju ugroženošću i nepoštenim namerama političkih protivnika.
Ovo oko nas nije ružan san koji će brzo proći. Svakodnevno sve veći broj ljudi se proglašava nepatriotama, plaćenicima, izdajnicima, teroristima i državnim neprijateljima svih boja.

Čudni smo mi ljudi. Znamo da ćemo u još jednom masovnom, razarajućem i nerazumnom odmeravanju snaga izgubiti mnogo, i to na duže vreme, pa ipak, se neodgovorno odnosima prema pojavama i događanjima koja će odrediti našu budućnost, zloslutno zakasnelu.

Otreznimo se od svekolikih novih obećanja, od poplave ponuda - brzih rešenja problema, čiji su rokovi prošli, a stanje se nabolje nije promenilo, od laži koje za "tri dana" zaboravimo i opet, i opet na njih nasedamo.
Srbija je pred sudbinskim izborom između "ružičastih snova" iz kojih se može probuditi jedino u paklu i surove stvarnosti iz koje smireno, pametno i odlučno treba krenuti ka moralnijem i odgovornijem društvu i odnosima dostojnim čoveka.

Zato svi ljudi dobre volje, a pre svega oni koji imaju decu i unuke, moraju da se opredele između: ličnog angažovanja i pasivnog postojanja, hrabrosti kukavičluka, propasti budućnosti za koju svako pojedinačno mora da preuzme odgovornost.

Izbori su prvi korak ka stvarnom preobražaju, vraćanju morala društvu i vere u zakone i državu.
Izlazak na izbore je građanska dužnost, a sam izbor čin političke i ljudske zrelosti, morala i časti. Ako i brojanje glasova bude časno i pošteno, verujem da ćemo zakoračiti u budućnost koja će mladima Srbije povratiti nadu u opstanak.
Nemojmo ih izneveriti, možda za Srbiju još uvek nije kasno?

Mr Vitomir Stanojević,
Kruševac

Klijent sam Beobanke - imam tekući račun preko koga primam penziju, do koje je vrlo teško doći, jer novca nikada nema dovoljno, niti stiže na vreme. Do skoro sam bila strpljiv klijent - bivalo je da i po desetak puta dođem u banku, bez komentara i negodovanja, dok uspem da dobijem penziju, jer nisam htela da kao mnogi na pultu banke, ostavljam dokumenta, svakom dostupna, jer je to rizično: Najzad sam se umorila i popustila, pa sam ostavljala dokumenta i odlazila kući, a zatim se preko telefona raspitivala, da li je moj nalog stigao na isplatu, pa tek kada jeste, dolazila u banku da novac podignem. Dešavalo se da to dočekam tek posle dva-tri dana, ali sam čekala u svojoj kući, ne maltretirajući se, ne dangubeći i ne ponižavajući se.

Zatim je, na zahtev klijenata, zabranjeno da se dokumenta ostavljaju, jer, kako klijenti kažu, personal banke isplaćuje svojim prijateljima bez obzira na redosled podnošenja naloga, a što je sasvim verovatno.
Tako su klijenti od tada prinuđeni da satima čekaju u banci na isplatu, jer novca po pravilu nema, ne zna se ka će i da li će doći ("Isplaćujemo samo od uplata"), a novac mogu da prime samo oni, koji se nalaze u banci u trenutku kada ih blagajnik prozove.

Personal banke je uglavnom vrlo korektan prema klijentima, ali u ponedeljak, 24. 7. 2000. kada sam posle tročasovnog neprekidnog čekanja, od 8,15 do 11,15 zapitala da li bih ipak mogla da ostavim dokumenta u banci, pa da telefonom pitam da li sam došla na red za isplatu, rečeno mi je: "Novac ćete dobiti samo ako budete u banci, a vi hoćete da dokumenta ostavite u banci, a da idete kući da kuvate ručak".

Tog istog dana, moja su dokumenta od 8,15 stalno bila šesta po redu. Uplate su stizale, male, isplata nije bilo. U 12,15 pojavila se jedna gospođa, koja tog celog jutra uopšte nije bila u banci, i njoj je odmah isplaćeno po njenom nalogu. "Gospođa je još od subote", u glas su viknuli svi šalterski službenici. "Kako je gospođa mogla još u subotu da ostavi svoja dokumenta, a ja svoja danas ne mogu?" pitala sam. Odgovor nisam dobila.

Tražila sam da me primi upravnik filijale Beobanke u kojoj imam tekući račun, objasnila sam mu razlog svog ogorčenja i kazala da ću o tome pisati za štampu. Rekao mi je: "Pišite, time ćete i meni olakšati u radu".
Pitanje je, kako to, da klijenti Komercijalne banke, Slavija banke i drugih, penzije podižu bez ikakvih čekanja, a klijenti Beobanke onako kako sam napred opisala. U Beogradu se priča, da Beobanka "obrće" novac od naših penzija. Ne znam da li je to istina, ali sledeće znam: kada mi na žiro-račun stigne uplata, tj. novac koji je nesumnjivo meni lično neko uplatio, pa dođem u banku da podignem uplatu, novca najčešće nema, nego uplatu moram da prebacim na tekući račun, pa posle sa mukom da je odatle iščupam. To je isto kao kada bi mi bio zadržan novac poslat poštanskom uplatnicom.

Imam razumevanja za sve probleme i nevolje u našoj zemlji, ali apelujem na Beobanku, da vodi računa o dostojanstvu njenih klijenata.

Da bi se izbegla maltretiranja i ponižavanja klijenata beskonačnim čekanjem, predlažem sledeće: da se dokumenta ne ostavljaju na pultu u banci, nego da se predaju šalterskom službeniku, koji će imati duple brojeve, overene pečatom banke. Jedan broj da stavi na primljena dokumenta, koja stavlja u za to određenu kutiju, drugi broj daje podnosiocu naloga. Klijenti mogu da na isplatu čekaju u banci, ako žele, a ne moraju ako ne mogu ili ne žele. Mogu preko telefona da pitaju da li je njihov nalog stigao za uplatu. Za prijem isplate predaju blagajniku broj i kažu svoje ime.

Molim redakciju "Glasa javnosti" da objavi ovaj moj dopis, jer problem koji sam iznela nije samo moj lični, nego i problem velikog broja građana.

Olivera Jovović,
Beograd