Nekad su bili Đapići i potiču iz sela Studenci kod Nikšića. Činili su bratstvo Ugrenovića i slavili su Svetog Joakima i Anu. Danas su to familije koje slave mnoge svece kao svoje zaštitnike i rasuti su širom sveta. Direktnih potomaka Đapića ima oko 1.300 u Srbiji oko 470 muških glava. U nedelju pred Ilindan okupili su se po šesti put u pocerskom selu Bukoru. Više od 200 nekad Đapića, iz Studenaca, sada Arsenovića, Ilića, Ignjatovića, Barugdžića…

		Katolici Potomci jednog od braće Đapića, koji su se iz Studenaca odselili u Bitelić podno Sinja u Dalmaciji, oženio se katolkinjom, dobio dva sina i ubrzo umro. Majka je sinove odvela kod svojih roditelja i pokrstila. Kad su odrasli, vratili su se na imanje svog oca i zadržali katoličku veru, tako da i danas Đapiće katolike zovu Korenovići, Pipići, Kunići, Ninići, Jakšići, Plašići. U Livanjsko polje, u selo Čaprazlije, odseljeni su Đapići - Jurišići, katolici. Iz ove porodice potiče i Ante Đapić, hrvatski pravaš i vođa hrvatskog HOS. I on potiče iz Studenaca kod Nikšića.

- Okupili smo se danas ovde u Bukoru ispod junačkog Cera da se ne zaboravimo i ne odrodimo - rekao je na otvaranju ovog susreta Dragan Arsenović, čovek koji je sve ovo pokrenuo i koji se stara da svake godine sve više Đapića bude na okupu. Danas se pre i više razumeju, i oni koji su daleko preko sedam gora i sedam mora nego ovi koji se gledaju preko plota komšijskog i rođačkog. Zato prvenstveno opominjem vas bukorske Đapiće koji ste sada i Arsenovići i Ilići i Ignjatovići i Barugdžići, da se cenite poštujete, da pomažete jedan drugom i u dobru i zlu. Zato smo danas tu. Ako ima zavađenih da ih pomirimo, ako ime ucveljenih da ih oraspoložimo. Da stariji vide čeljad, da čeljad ne zaborave ruku pradedovsku.

Dok se rođaci upoznaju držeći rodoslove u rukama, Dragan Arsenović za "Glas" priča:
- Iako sam relativno mlad i po struci sam mašinski inženjer, uvek me je zanimalo poreklo mojih dedova. Evo, već punu deceniju bavim se istraživanjem porekla svoje familije. Većinu ovih rodoslova sam ja izradio, većinu svojih rođaka, sada iz raznih familija sam ja do Đapića i Studenaca doveo. Sada mi ljudi ovde u Bukoru a i u celoj Pocerini kažu da su odnosi među komšijama i dalekim rođacima koji to nisu ni znali mnogo bolji i tolerantniji. Svake godine oko Ilindana vidimo nove ljude koji dolaze u svoje bratstvo.

		Crnogorci Od svih sportskih disciplina najviše interesovanja bilo je za šah. U finalu jakog šahovskog turnira Ljuba Arsenović pobedio je u tri dobijene brzopotezne Ljubišu Arsenovića s tri nula. Oni koji nisu Đapići sa strane su komentarisali: "Pravi su to Crnogorci, neće oni za loptom trčati no će sa stolice činiti, sve". A oni im odgovoriše: "Treba jado glavu imat i znat misliti, a mi smo ti, čoče, za to rođeni".

Đapića danas ima na svih pet kontinenata. Pored pravoslavaca prema mojim saznanjima Đapića ima i među katolicima bar oko 250 muških glava. U vreme Ustaške Hrvatske mnogi Đapići katolici u tada smutnim i teškim vremenima spasili su glavu svoje braće Đapića pravoslavaca od ustaškog malja i kame. Nažalost prema saznanjima kojima raspolažem u ovom zadnjem ratu u Hrvatskoj posle pada Republike Srpske Krajine, Đapići katolici bili su nemilosrdni prema svoj braći pravoslavnoj. Zaboravili su da svi potiču iz Studenaca.

Na našu primedbu da su u rodoslovima ženska čeljad obeležen samo brojkom umesto punim imenom Arsenović, kaže:
- Za idući susret, za idući Ilindan sve rodoslove pretočićemo u potpune. I ženska čeljad biće imenovana. Inače, nastavlja Arsenović vrlo je zanimljivo da li Đapića ima i među muslimanima? Do sigurnih saznanja nisam došao ali mislim da u sveopštem prelasku Srba u islam sigurno ima i muhamedanskih Đapića. Možda već idući susret bude i neko od naše braće muslimana. Iz Studenaca sa Onogošta kroz vekove seoba i patnji Đapići su dospeli na sve kontinente i u sve vere . Zbog toga nikog ne treba osuđivati, svak je i dalje naš brat, svi smo Đapići.

Ljubomir Arsenović, penzioner koji je mnogo pomogao u organizaciji ovogodišnjeg susreta za "Glas" priča:
- U ovim vremenima teškim i okrutnim kad sin zaboravlja oca ili unuk deda, velika je stvar videti decu koja se upoznaju a čine možda osmo ili deveto koleno rodbinsko. Ovde ima dece stare tek nekoliko meseci, i starina blizu stote. Nisu se zaboravili to je razlog ovog uloženog truda.

- Ako neko zapadne bolnice u Beogradu znaće da nije sam, sigurno će ga obići i ruku mu pružiti neko od Đapića, ako neko u Beogradu omrkne njemu hotel ne treba otvorena su mu vrata domova rođačkih - kaže Petar Jeftić. - Nekad je bilo dovoljno da se čovek odseli u Šabac i da bude zaboravljen u svom selu i u svom rodu. Sada se svi znamo i poznamo ko da smo juče iz Studenaca krenuli.

Danas među Đapićima ima raznih generacija, raznih profesija i političkim opredeljenja. Ono što spaja i što čini svakog Đapića čovekom u sebi i u očima drugog čoveka, jeste zrno čojstva koje iz Studenaca ponesoše. Tako je, kažu, bilo od godine 1465. kad prvi iz Studenaca krenuše pa do dana današnjeg ovde podno junačkog Cera, u selu Bukoru gde ostade najviše studeničkih Đapića, iako im sada u krštenicama piše da su Arsenovići, Ilići, Ignjatovići ili Burugdžići.

D. V. Misojčić