Početak - rođen je 15. februara 1952. u Kragujevcu. Otac Radomir bio je radnik, majka Živadinka, od Đokovića, domaćica. Rastao je u porodici siromašnoj u materijalnom, ali bogatoj u duhovnom i tradicionalnom smislu.

Detinjstvo - kao dete ostao je bez roditelja. S tugom u srcu i na licu (koja se i danas vidi) nastavio je dalje. Prijatelji znaju da je to razlog zbog kojeg se ne smeje često. Oni koji ga vole vele da mu lepo stoji "kez" od uveta do uveta.

Nacionalnost - Srbin.

Verska opredeljenost - pravoslavna.

Obrazovanje - osnovnu i srednju (Tehničku) školu završio je u rodnom gradu. Upisao je prava u Beogradu, ali je morao da prekine studije na neko vreme (nažalost, trebalo je od nečeg da se živi, nije bilo dovoljno novca za sve). Apsolvirao je 1990.

Karijera - počeo je kao šef lokalnog pogrebnog preduzeća. "Počeo sam kao grobar i znam kako je život kratak", često ističe. Zatim je prešao u građevinarstvo. Godine 1971. postao je šef gradilišta u "Žegrapu". Sedam godina zadržao se u beogradskom preduzeću, učestvovao je u gradnji pruge Beograd-Bar i korita reke Trebišnjice. Potom se vratio u rodnu Šumadiju i zaposlio u kragujevačkoj firmi "22. decembar". Tu je šefovao investicijama. Svedoci se sećaju da tokom njegovog mandata nije bilo nijednog felera. Na tom mestu bio je do 1992. godine. U međuvremenu, kad je rat zahvatio prostore bivše Jugoslavije, nije se sakrio u podrum ili izigravao mirotvorca. Okačio je pušku preko ramena i na slavonskom ratištu vojevao celu godinu. Tako je stekao čin četničkog vojvode.

Kad se uveliko zarazio politikom, seo je i napisao nekoliko knjiga: "Rovovi u Narodnoj skupštini 1 i 2" (prvi deo objavio je 1994, drugi 1995), "Kad padne Vlada, Milošević pada" (nekad je tako mislio) i "Od početka".

Stranački angažman - "Glasao sam za Miloševića i spadam u deo onih koji su bili u zabludi i grdno pogrešili", priznao je. Potom je osnovao Radikalnu stranku, onu koja je bila drugoupisna, odmah posle SPS-a. Bez obzira šta da radi i uradi, ostaće upamćen kao izuzetak koji je drugom političaru "na izvolte" predao stranku. I čuvao je dok je ovaj (Vojislav Šešelj, naravno) vreme provodio po tamnicama. Tomislav se zadovoljio mestom potpredsednika, dokazujući da mu sujeta nije jača strana (potpredsedničko mesto kao da je rezervisano za njega, to ga je zapalo i kad su radikali ušli u Republičku vladu). Ovakav kakav je često je dobijao javne ponude od DS-a da pređe u njihovo jato. Nije hteo. "Najveća nezgoda opozicije jeste što u u njoj trenutno nema takvih ljudi kakvi su bili radikali kao opozicija. U njoj nema takvih boraca niti poznavalaca i sad opozicija tuguje što radikali nisu s njima da im osvetlaju obraz", ubeđen je.

Zanimljivosti - ima ljudi kojima Nikolić deluje kao "veći Šešelj od Šešelja", i koji svoju teoriju predstavljaju kao onaj poznati američki fol - dobar i loš policajac. Drugi bi se pobili kad bi im neko osporio da je Toma karakteran, odnosno, kako tvrde, najkarakterniji domaći političar.

Šešelj, pak, kaže: "Ne samo da mi je drago (kad Nikolića hvale i više od njega, prim. a), već je to i moj uspeh. Tomu Nikolića smatram, jednostavno, delom svog tela i ličnosti".

Lično, Tomislav veoma drži do mišljenja ukućana, rekao je da ga je rođeni sin veoma ukorio zbog usvajanja Zakona o univerzitetu. Kad je komentarisao Zakon o informisanju, ustvrdio je: "Mislim da potpuna sloboda štampe ne postoji nigde u svetu". Svestan postojećeg stanja u Federaciji, ne libi se da navede: "Ovo je najgora faza koju pojedinačno doživljavamo, namenjena je strahu jednih od drugih, i donosi ogorčenje naroda, a državu tera da neke svoje službe opremi i pojača".

Mnogi pamte njegove replike iz parlamenta, na opštu novinarsku i narodnu radost. Bilo ih je dosta, a upamćene su one s pridevima "mutavi" i "plitkoumni", ali i one kad je Vlajko Stojiljković postao ministar policije: "Otkad je Vlajko poslednji put bio u policiji, izmišljeni su semafori". Umeo je da časti protivnike i epitetima: "tupane", "tikvane" i "glupane". Ipak, njegova peckanja ostala su "malo dete" u poređenju s onima koja su se mogla čuti na mestu predviđenom za obavljanje najvažnijih državnih poslova.

Oženjen je Dragicom (Ninković), imaju Radomira i Branislava.

ZORICA VULIĆ