BEOGRAD - Ako bi se grafički prikazao pad JU standarda unazad nekoliko godina, ta krivulja bi išla strmoglavo naniže, bez obzira na vrstu profesije čija primanja se stavljaju pod lupu. Dr Petar Đukić, redovni profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu, sačinio je analizu materijalnog statusa univerzitetskog staleža iz koje se, kako ocenjuje, vidi "ekonomsko-finansijska degradacija i moralni pad" ove delatnosti.

- Stanje visokog školstva naročito je pogoršano posle donošenja Zakona o univerzitetu. Materijalni i tehnički uslovi nastave su takvi da se više ne može govoriti o regularnim časovima, niti se mogu razumeti lična primanja zaposlenih koja nisu dovoljna ni za sedam dana egzistencije. Posebno su ugrožene mlade kategorije istraživača i nastavnika. Mnogi kadrovi odlaze u inostranstvo i to bilo kuda, radi golog preživljavanja- objašnjava dr Đukić, uz opasku da se stiče utisak kako je univerzitet usvajanjem zakona "namerno bačen u blato, zbog društvenog značaja ili potencijalne uloge u demokratizaciji društva...".

		Inflacija i plata Katastrofalna inflacija, koja je početkom 1994. iznosila tri i po biliona procenata unela je pometnju i u zaradama zaposlenih na univerzitetu. Plate su 1990. iznosile u proseku 800 nemačkih maraka, a u januaru 1994. taj iznos je bio jednak dinarskoj protivvrednosti od 10 maraka. Prvih nekoliko meseci 1999. primanja na univerzitetu iznosila su nešto više od 130 maraka, a početkom ove godine - 80 maraka.

Prema analizi dr Đukića, zaposleni na dva beogradska univerziteta (izuzev na dva fakulteta) zvanično primaju od 500 (spremačice) do 3.000 dinara (redovni profesori) mesečno, odnosno od 35 do 214 američkih dolara, po tržišnoj vrednosti od 1. oktobra 1999. Šest meseci kasnije ta protivvrednost istih zarada pala je na nivo od 15 do 100 dolara. U izuzetke od pravila dr Đukić ubraja Pravni i Ekonomski u Beogradu "koji zbog posebnih prihoda, na osnovu različitih doplata i masovnosti studenata, odskaču od ostalih i u isplatama ličnih dohodaka".

Kratak period oporavka standarda došao je nakon "dejtonske" suspenzije i formalnog ukidanja sankcija prema SRJ (oktobra 1996.) kao i u periodu prodaje polovine srpske telefonije stranim investitorima polovinom 1997. Ti predasi su, prema profesoru Đukiću, trajali po pravilu manje od godinu dana, a potom bi se nastavljala borba za preživljavanje u besparici, siromaštvu i obnovljenoj visokoj inflaciji.

Pre četiri godine plate u Crnoj Gori prvi put su premašile zarade u Srbiji. Ta razlika se povećavala, tako da je u 1998. iznosila oko 30 odsto, a tokom 1999. dostigla je preko 80 odsto - uz skoro potpuni raskid dva posebna ekonomska sistema u kojima ni plate, ni cene više nisu za poređenje. Statistički podaci u drugoj Jugoslaviji pokazivali su tradicionalno zaostajanje zarada u Crnoj Gori za JU prosekom oko 20 odsto, a u odnosu na plate u Srbiji oko 15 odsto.

- U zemlji su nastupili teški ekonomski i socijalni trenuci i pre agresije NATO na SRJ. Standard je počeo naglo da pada početkom 1999. a kriza proizvodnje je posebno oborila realne dohotke i vrednost zarada ostvarenih u javnom sektoru. Angažman vojske i policije na Kosovu već je početkom 1998. drastično povećao učešće javne potrošnje u društvenom proizvodu, istovremeno ostavljajući sve manje prostora za obrazovanje, nauku, kulturu i zdravstvo - ukazao je dr Đukić, obrazlažući razloge za besparicu u akademskoj delatnosti, koje je prošle godine "palo na najniže grane".

O. Nikolić

 

		Vrednosti okrenute naglavačke Bitka za golu egzistenciju većine zaposlenih na univerzitetu u Srbiji preokrenula je čitav prethodni sistem vrednosti u njihovim glavama, pa se umesto elitne pozicije, društvene moći i uticaja, njihov položaj sve više svodi na puko preživljavanje u apatičnoj bespomoćnosti i stihijskom oportunizmu, kao i stručno-naučnom nazadovanju- komentariše prof. Petar Đukić sa TMF.