[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Ponedeljak, 7. avgust 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]
 

rubrike

politika

društvo

ekonomija

svet

hronika

reportaža

kultura

sport

feljton

intervju

slobodno vreme

   
 

video galerija

[an error occurred while processing this directive]


Glavni meni:
 -vesti dana
 -arhiva
 -vaša pisma
 -istorijat
 -redakcija
 -kontakt Kako da koristim ovaj sajt? Pošaljite nam pismo... Vesti dana Arhiva Vaša pisma Istorijat našeg lista Redakcija Stupite u kontakt sa nama


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA

06. Aug 2000 16:34 (GMT+01:00)

Zapis s dvodnevne avanture reportera "Glasa" u gruzijskom gradu Kutaisiju (2)

I mi smo za nekoga "boljšoj"

Smeštaj u sanatorijumu, vojnici u papučama, vode ni za lek, sipanje benzina s cigaretom u ustima - to je Gruzija danas

Ne baš najtopliju dobrodošlicu na ulazu u Centralni vojni sanatorijum u Kutaisiju priredila nam je grupa vojnika, njih desetak koji su više ličili na putujuću cirkusku grupu pred raspadom nego na mladiće koji treba da čuvaju zemlju i narod. Očigledno totalna anarhija u državi prenela se i na armiju, pa su vojnici u "Čaltubu" bili obučeni po "slobodnom izboru", u različitim uniformama, a prava promenada bila je po pitanju obuće: neko u cokulama, neko u patikama, a jedan "specijalac" nosio je - papuče! Uz to, nijedan gruzijski vojnik nije bio uredan, uglavnom razdrljeni i neobrijani, a verovatno najopasniji među njima u crnoj majci bez rukava, s maramom oko glave i masnicom ispod oka...
- Da domaćini nisu pogrešili, da ovo nije kazneno popravni dom - našalio se neko od kolega.

Činilo se da nas ništa više nije moglo iznenaditi, ali nas je samo minut-dva kasnije demantovala unutrašnjost sanatorijuma. Verovatno je 1957. godine, kada je izgrađen, bio retko lepa i prestižna građevina u SSSR, ali danas, nakon više od četiri decenije nemara, bez ulaganja i renoviranja "Čaltubo" liči na neki sabirni centar, a tri ogromne zgrade zvrje potpuno prazne. Pošto smo se smestili u sobe, prefarbane u bolesničko zelenu masnu boju, i ukapirali da se domaćin baš i neće pretrgnuti da nam spremi neki ručak, pokušali smo da se istuširamo u kupatilu koje dele "stanari" čak osam soba. A, ono, malo sutra. Pardon, večeras...
- Pustiće nam vodu sat vremena, kada se vratimo sa treninga, oko 10 sati - saopštio nam je naš predani i požrtvovani vodič Zoran koji se eto izborio i za taj luksuz.

Žičara za hrabre

Obilazak grada podrazumevao je i vožnju žičarom. Tako se dve raspadnute kabine koje voze preko brze i široke reke Rioni bar nazivaju. Ipak, skupili smo hrabrost da uprkos nesigurnom podu, razvaljenim vratima, polomljenim staklima, sajlom koja zlokobno škripi prihvatimo izazov, spremni da u slučaju nestanka struje koji je vrlo česta pojava, ostanemo zarobljeni negde iznad brzaka i stena koje vire iz reke.

I bi tako, čak su, zato što smo im valjda bili simpatični rešili da nas počaste i toplom vodom... U međuvremenu, prionuli smo na hranu koju smo kao pravi avanturisti poneli iz Beograda i krenuli u putešestvije kojem se baš i nismo nadali. Stigli smo na trening Crvene zvezde, pogledali stadion koji je jedna od retkih svetlih tačaka Kutaisija, iskoristili priliku da za 1,70 maraka kupimo po litar "pepsija" i oko 21.30 ukrcali se u autobus jedva čekajući da stignemo u našu bazu i osvežimo se ispod tuševa. Ali, kola su strmoglavo nastavila nizbrdo...

Na pola puta, nekih sedam-osam kilometara do sanatorijuma, u autobusu nestade svetla, motor ućuta, a mi ostadosmo usred ničega. Dok smo se zaustavljali u nedođiji samo smo pogledom ispratili policijski automobil i autobus sa fudbalerima i stručnim štabom crveno-belih kako jezde dalje, ka hotelu. A mi, nas dvadeset baksuza, sa šoferom Turčinom i gospođom Gruzinkom koja je trebalo da nam posluži kao "prevodilac" ostali smo zarobljeni u mrklom mraku, između drvoreda i livada. Nekoliko minuta pantomime sa brkatim vozačem i shvatili smo da više nema nafte u rezervoaru iako je sipano 100 litara uoči našeg dolaska. Turčin je pokušavao da objasni kako su ga "zavrnuli" na pumpi i to za ni manje ni više nego 50 litara... Kako nismo rasli u saksiji tako nismo ni poverovali u objašnjenje, ali to nam nije moglo pomoći. Izašli smo u mrak da eventualno sačekamo pomoć ili bar presretnemo nekog slučajnog prolaznika s automobilom.

Prvi se pojavio ni manje ni više nego jedan od fudbalera rivalskog Torpeda koji je bezuspešno mobilnim telefonom pokušavao da pronađe gorivo. Sa dvojicom naših kolega otišao je potom u grad ne bi li odande uspeo da nam dopremi u tim trenucima najdragoceniju tečnost. Malo zatim i šofer je drugim autom otišao da traži naftu, a mi ostadosmo prepušteni sebi. Ni tada nas vedar duh nije napuštao, malo crnog humora, priča o bandama, kidnapovanju, kamionima, avionima, kravama koje će se šepuriti u dresovima i "ubismo" tako 45 minuta. Onda opšte slavlje:
- Ljudi, stigla nafta! - prolomilo se gruzijskom pustinjom.
- A, gde nam je šofer - primeti neko od "sapatnika".

Taman kada smo pomislili da ćemo lepo zanoćiti u busu, Turčin se pojavi iz mraka i poče da toči gorivo. Nama znani sistem, iz kanistera, kroz plastičnu flašu u rezervoar, ali sa cigaretom u ruci!
- Zamolite ga da bar ne proverava žarom koliko je sipao - našalio se kolega, ali za svaki slučaj povukli smo se neki korak dalje.

Pošto je po srpskoj narodnoj "pola pije, pola šarcu daje" šofer podelio naftu autobusu i asfaltu krenuli smo konačno ka "hotelu". Kako smo "malkice" zakasnili ostali smo bez vode, zube oprali "Knjaz Milošem" i do sitnih sati presedeli na terasi "kafe bara" našeg sanatorijuma razgovarajući sa lokalnim "šanerom" koji nam je objašnjavao relacije u gruzijskom društvu, pričao o istoriji, pokušavao da nas ubedi kako smo svi u stvari isti (!). Nije vredelo da mu objašnjavamo kako greši jer smo tu ionako u prolazu, fudbala radi...

Slobodno vreme narednog dana, do utakmice, iskoristili smo za obilazak Kutaisija, grada starog ni manje ni više nego 3.500 godina! Zgrade, ljudi i autobusi iz generacije "Krstić i sin" delovali su gotovo kao vršnjaci i videlo se da svi zajedno muče muku kakva se retko viđa. Sreli smo usput, na pijaci, usred vreve, izvesnog Temura Menadzea koji kada je čuo kojim jezikom govorimo prišao i rekao:
- Beograd, Novi Sad, Zlatibor, boljšoj!

Reče čovek da je prvak sveta u sambou, malo poznatoj borilačkoj veštini čiji su se najbolji reprezenti okupili pre nekoliko godina baš kod nas, u Novom Sadu. I bi nam drago da smo i mi za nekoga "boljšoj", što nam je kasnije potvrdila i grupa studenata koji su prišli da se upoznaju sa nama, razmene par reči o fudbalu, ratovima, pravoslavlju, Staljinu... Pitali su nas i kako nam se sviđaju njihove devojke, pokazujući na pozamašne obline ne baš simpatičnih dama na ulicama.
- U nas djevuške boljšoj - na sumnjivom ruskom i bez trunke kurtoazije povikasmo u glas.

Pod snažnim utiskom svega što smo doživeli jedva smo dočekali da pođemo na utakmicu, očekujući njen što brži završetak i Zvezdinu pobedu naravno. Crveno-beli očigledno deprimirani uslovima u kojima su proveli dva dana nisu se baš proslavili, izgubili su s 0:2, ali bitno je da idu dalje u Kijev, korak do Lige šampiona. Uz dve lopte u mreži sa stadiona nas je ispratila i kiša, sve se urotilo protiv nas, a nebo kao da je plakalo nad sudbinom, i našom i naših domaćina.

Posle pola sata vožnje, pred nama se ukazao aerodrom. Grozničavim pogledom tražili smo naše "čudo tehnike", "boing 737" nadajući se da i njega neko možda nije rasklopio ili ukrao. E, tu smo konačno imali sreće, smestili smo se u avion i setnim pogledom još jednom pogledali za nama. Ostaj zdravo ponosna Gruzijo i samo da ne doživimo tvoju sudbinu, pomolismo se onako sebi u bradu. Željno smo čekali da ugledamo svetla Beograda i kažemo našem gradu: "Još uvek si Las Vegas". Istina, za poneke samo...

BRANKO CVETOJEVIĆ
FOTO: M. METLAŠ


vesti po rubrikama

^reportaža

16:34h

Zapis s dvodnevne avanture reportera "Glasa" u gruzijskom gradu Kutaisiju (2)

16:45h

Čuveni proizvođač "Najki" konstruisao novu fudbalsku loptu

16:52h

Kinezi i Britanci se otimaju za primat oko NJ.V. klozetske šolje

17:04h

Harmonikaš Raša Cvejić iz Kučeva piše knjigu o svojim neobičnim svadbarskim dogodovštinama

17:12h

Preparat "varumin" koji pomaže obolelima od raka registrovan kao lek u Bugarskoj

 



     


FastCounter by LinkExchange