Početak - rođen je 1940. u Zagrebu. Otac mu je bio Srbin, majka Bosanka, u hrvatsku prestonicu dovela ih je potraga za boljim životom. Kad se zaratilo, ostao je u Zagrebu, roditelji nisu mogli da dođu po njega, čuvala ga je kućna prijateljica, izvesna gđa Logar, inače Slovenka. Vukobrati potiču iz sela Plavina kod Knina, na granici prema Lici.

Detinjstvo - "Nije tačno da sam ostao bez roditelja, samo sam odrastao bez njih", priča on. Kako je njegov anđeo čuvar gđa Logar umrla kad mu je bilo pet godina, dali su ga u dom za ratnu siročad. Majka ga je tražila, posrećilo joj se tek 1949. "Tad sam je prvi put video", navodi. Oca je sreo mnogo godina kasnije, jer je kao rojalista otišao iz zemlje...", seća se Boris.

Nacionalnost - "Nisam Srbin po opredeljenju, već po rođenju", ističe.

Verska opredeljenost - nije se zabeležena.

Obrazovanje - osnovnu školu završio je u Kninu, srednju u Banjaluci. Studirao je ekonomiju u Beogradu, bio je đak profesora Mihaila Markovića, ali antimarksista, zbog predavača žestoko nafilovanih idejama koje nije priznavao, napustio je studije. Nekoliko godina kasnije, kad je uveliko "arbajtovao" po Parizu, završio je na Sorboni kurs francuskog jezika i civilizacije.

Karijera - počeo je kao novinar u "Ekonomskoj politici". Međutim, zbog neprihvatljivih stavova ostao je bez posla. Devet meseci uludo je obilazio firme, za njega nigde nije bilo mesta. Potom je spakovao kofere i sa suprugom Hajrijom i dvesta švajcarskih franaka u džepu, pošao u Francusku.

U zemlji mode i luksuza, počeo je kao radnik na građevini, odnosno stručnjak za plafone. Kako tu nije mogao da sredi papire, prešao je u Reno. Da bi skrpio kraj s krajem, bio je i moler, trgovački putnik, Hajrija ga je ispomagala, radeći kao prodavačica, kućna pomoćnica... Onda je ušao u multinacionalnu naftnu kompaniju "Kopešim". Posrećilo mu se, imao je nekoliko uspešnih poslovnih poteza, vrtoglavo je napredovao i postao prvi čovek te kompanije. Širio je biznis u Konavlima (kraj Dubrovnika) imao je farmu, nju su mu odneli vetrovi rata...

U drugoj domovini, naš radnik na privremenom radu u inostranstvu postao je cenjen toliko da su ga nagradili ordenom Legije časti. Godine 1992. osnovao je Fondaciju za mir i rešavanje kriza. Cilj mu je bio da spase što se spasti može od nekadašnje svoje domovine. Lansirao je sebe u sam vrh svetske politike, "umešao se" u raspetljavanje jugoslovenskog problema. Autor je "Predloga za novu zajednicu", savetovao je da nam spasa ima i to - u regionalizaciji. "Region sam najbolje zna šta mu je prioritet i kako da ga ostvari, ali mora da zna da to ne može samostalno, već uz pomoć zajednice", ubeđen je.

Jednom je (1993) večerao s jednim predsednikom vlade, doručkovao s jednim predsednikom države - i momentalno beogradska štampa ga je kandidovala za jugoslovenskog premijera. Istovremeno, Vojislav Šešelj je obelodanio da je Vukobrat čovek Slobodana Miloševića, da kod njega stalno dolazi tajno... On je to, naravno, demantovao, uz objašnjenje da se s Miloševićem sastao samo jednom, davne 1990. godine, ali da ni tad nije direktno s njim razgovarao...

"Prvi put o mom premijerskom mestu pričalo se 1987. godine. Raspoložen sam da razgovaram o svemu što je korisno za ljude, ali uopšte nisam raspoložen da budem predmet bilo čije manipulacije i instrumentalizacije", rekao je (kasnije, kad bi ga sezonski smeštali u premijersku stolicu, i nije previše burno reagovao).

Stranački angažman - poznat je kao žestoki kritičar komunista (i bivših i sadašnjih), aktuelne vlasti, ali i opozicionih vođa. "Imali smo jednog građanina koji je bio objekat politike, odnosno vlasti. To je uradila komunistička partija koja je na sebe preuzela sve odluke, a građaninu rekla da ne brine ni o čemu", objašnjava, uz komentar da su nam nerad i dugovi došli glave.

Zanimljivosti - mrzi mistifikacije, tvrdi da mu se nameću političke ambicije. "Nisam kandidat ni za šta, čovek sam na raspolaganju, ako drugi misle da taj posao mogu da obavim, tu sam. Mnogo sam u životu radio, mnogo putovao, kao kofer iz aviona u avion. Koliko sam samo gradova posetio koje nisam ni video! Koliko je kultura s kojima sam bio u kontaktu a o kojima ništa ne znam! Koliko je knjiga koje nisam stigao da pročitam", ređa.

ZORICA VULIĆ