Novi album "Kande, Kodže i Nebojše" ne treba posebno predstavljati. S obzirom na to da se situacija objektivno nije promenila zadržao je istu ideološku osnovu kao i prethodni, tekstovi su i dalje indirektno angažovani, uglavnom svedeni na socijalno - politički kontekst u kojem su nastali.

Muzički, priča je evoluirala korak dalje, tematski istražuje i zaokružuje utvrđen i znatno sofisticiraniji izraz već prepoznatljivog "KKN" zvuka, koji poziva na samoanalizu i otvoreno zauzimanje stava, pa je, u tom kontekstu, indikativan i naslov albuma "Become".
-Činjenica je da se tu gde živimo sve što se radi radi na pola i niko nije baš to čime se bavi. Nema profesionalizma i svi kao da se igraju, kao da to što rade i nije baš važno. "Become" je univerzalna poruka, poziv svetu, svakome i znači da ako nešto radiš, ili radiš kako treba ili ne radiš uopšte.

		O žutoj, zelenoj i mraku... -Ceo album je jedna priča koju treba skapirati. Tu moram da pomenem i Rada Milićevića i fotografa Nebojšu Babića zato što sam neko vreme bio u frci da će omot koji su uradili za disk biti bolji od ploče. Na kraju se sve uklopilo u jednu zaokruženu priču i album emituje vrstu energije koja je zeleno-žuta, kao što se i vidi na omotu. Boje su bitne u tvom životu. Osim muzike baviš se i oslikavanjem drveta i kažeš da to doživljavaš kao nešto što moraš da radiš... -Mislim da čovek organski reaguje na boju. U svakom slučaju iskonskije nego emotivno. Čak i ljudi koji ne vide sigurno osećaju boje. One su tonovi bez kojih se ne može, neminovnost isto kao i rad. Koje je boje naša rokenrol scena? -Konfrontacija je takva da sve ono što je ideološki dobro, ja ne mogu da odbacim. Prihvatam ono što ima dobru ideju, jer je sve okolo mrkli mrak i isto je kao i s bojama. I na to se organski reaguje...

Svako mora da shvati da mora stvarno da bude nešto, a "become" znači i postanje, što je prvi biblijski motiv - kaže za "Glasno" jedan od najautentičnijih supkulturnih autora mlađe generacije, muzičar, tekstopisac, i pevač Oliver Nektarijević i dodaje:
-Čovek, da bi bio čovek, bez obzira šta namerava da uradi mora da ima mogućnost izbora, da čin bude njegova odluka. To se, naravno, odnosi na stvari koje treba da budu vezane za njega samog, ali kada neko odlučuje u ime drugih i uzima mogućnost izbora u ime drugih, onda tu nastaje druga vrsta problematike. Ovde se definitivno za pojedinca pravi sve gora situacija i ovo naše "become" je sitnica, izraz ličnog stava, ali problem stvarno ugrožava sudbinu svakog čoveka, od momenta kad uključi TV ili izađe na ulicu, do pokušaja da uradi nešto. U svakom trenutku to osećaš…

To što osećaš plasiraš na veoma neposredan način...
-Moj izraz je totalno iskren i otvoren, univerzalan. Lično sam orijentisan na ovaj jedan život koji je baš i samo meni bog dao. Na to što nam je data mogućnost izbora i zadatak da od života napravimo ono što je najlepše i ono što treba. Ali to kako neko doživljava šta treba ili šta je najlepše, to je potpuno individualna stvar...

U čitavom ovom apsurdnom sticaju okolnosti meni je najbitnije da muzika ostane čista, da moja ekspresija ostane čista. Ako i neki pojedinačan čin bude neispravan, moguće je popraviti ga, ali ako pošalješ poruku u koju ne veruješ ili koja nije tvoja, to je onda najgore. Imperativ je da duhovni koncept koji kreiraš bude esencija iskrenosti i čistote i bitno je da postoji veliki trud i koncentracija u iskazu čoveka, šta god on da radi...

Misliš li da je taj koncept moguće preseliti s individualnog na opštiji plan?
- Po principu "sve je moguće" moguće je i probuditi ljude, ali postoji uvek i ona druga mogućnost... Nemam ja kompetenciju da govorim o tome, ali kao muzičar najviše cenim ljude koji su na pozitivan, pošten i častan način uspeli da dođu do lične sreće.

Ostvarivanje lične sreće smatram najvažnijom stvari u ljudskom životu, a krajnje je individualno šta je to. Nekome je ostvarenje i doživljaj lične sreće vezan za to šta će se desiti s ovom zemljom i ovim ljudima, ali nekome taj cilj uopšte ne mora da bude vezan za to. Nekome je ostvarenje lične sreće u tome da sad ode negde drugde, gde je već dobro.

Ivana Semerad