Hilandarce ne muči strah od smrti, već pitanje da li su učinili podvig za koji su bili predodređeni i odabrani. I u Hilandaru se, nažalost, umire. Od moje prve posete već tri hilandarska monaha su se upokojila u Gospodu. I to Justin, Pavle i Mitrofan. Naravno, i čin umiranja na teritoriji Svete gore je po vekovnim propisima i kanonima (i u Hilandaru je tako). Zato je vladika Nikolaj Velimirović upokoj-čas i pogreb na Svetoj gori nazvao "smrću bez žaljenja".

Pre nego se monah upokoji, bitno je da se ispovedi i pričesti. Čuo sam da je poželjno i da monah boluje izvesno vreme pre smrti, da bi se njegov duh smirio. I tako smiren uputio u večni život. Kažu, naprasna smrt nije ono što hilandarci priželjkuju.

Monaška kelija i Milutinov hram su monaške kapele, u kojima se vrši opelo. Ko kaže da svetogorski monasi nemaju privilegije (makar na oproštaju od ovozemaljskog života). Posle obreda, monahovo telo se pohranjuje u zemlju. U dvorištu je grobljanska crkva, posvećena Blagoveštenju i izgrađena u četrnaestom veku, namenski za monaški pogreb. I tome već šest vekova koristi.

Posle tri godine, mlađi crnorisci vade iz privremenog pokojišta monaške mošti. Vinom ih "kupaju". Zagleduju u njih. Kao da šapuću jedan drugome. Možda se ponovo ispovedaju ili razmenjuju vesti. Lobanju na kojoj ispisuju ime, godinu i krst ostavljaju na jednoj od drvenih polica u kosturnici, koja je u sklopu crkve. Praveći na taj način još jednu našu Ćele-kulu. Ostale se kosti polažu u podrumskom mraku kosturnice.

Pretpostavljam da se monaški duh penje na nebo uz pomoć dva hilandarska kiparisa, koja su već nadvisila Milutinovu crkvu i uveliko se takmiče sa Savinim pirgom. Ne mogu, ipak, da prihvatim da monaška duša apsolutno napušta manastirsko utvrđenje. Makar deo, koji je prešao u bajku i legendu. I koje stariji monasi svakodnevno pominju hodočasnicima. Prikazuje mi se da krpa kiparisa nije ništa drugo do monaška odora. A smola na kori monaška sočiva, ostavljena da kroz njih gledaju Hilandar. U kojem su proveli deo ovozemaljskog života.

Iz razgovora s hilandarskim monasima (vođenim obično noću) očito je da u monaškoj zajednici (i među monasima starim osam ili devet leta) nema straha od smrti. Pojedini od njih čak je i prizivaju. Na primer monasi, nemoćni da fizički pruže pomoć bratiji, spremni su za umor-čas.

Mnogo je razloga za ovakav sud hilandaraca. Prvo, što oni uče da je smrt prirodna pojava i znak Božje volje, te joj se ne treba suprotstavljati. Zatim, crnorisci uzvišeni u molitvi znaju da su ispunili svoj zadatak kroz postove, ispovedi, okajanja i pokušaja očišćenja od ovozemaljskih iskušenja i slabosti, koje nas na svakom koraku vrebaju i pokušavaju navesti na greh.

Treći je razlog što inoci očekuju, i pretpostavljam, raduju se odlasku u večni život. Potvrđujući svoju veru. I pronalazeći opravdanje za duga "molebanija".

Očekivao sam, ipak, i tragove bojazni, znajući da put u raj teže obezbeđuju monasi, nego mirjani. Jedan hilandarski crnorizac je, pozivajući se na svete knjige i zapise, tvrdio da će pre monaha i sveštenika ući u raj, čak i fariseji, bludnice i drugi grešnici. Tome se zaista nisam nadao. I nisam mogao da poverujem. Iskreno, ni danas nisam ubeđen u takav stav.

Valjda zato, osmatrajući tokom službe jednog od starijih hilandarskih podvižnika (lica poput svetaca s fresaka što nas okružuju), nisam se mogao oteti pitanju, na koje nisam imao odgovor tog trenutka. A pitanje je: čemu bi on rad bio. Da se ujutru pomolimo i sveću zapalimo za njegovo zdravlje ili za pokoj njegove duše. Bojim se da ni danas (posle toliko godina) nemam odgovor. Nisam uspeo da razrešim nedoumicu ni u kasnijem druženju s prozvanim hilandarskim velikoshimnikom.

Moram priznati da su na mene upečatljiv utisak ostavile reči jednog (već upokojenog) mudrog "starca", dok smo tokom jednog hodočašća Hilandaru i Svetoj gori, do kasno u noć, govorili s njim o činu umiranja. I o mišljenju i čuvstvu svetogorskih monaha o smrti. Hilandarski mudrac nam je te večeri skrenuo pažnju da nas (sve) na kraju puta neće sačekati mrak, tunel, bodeži, škrgut zuba, udarci i plameni jezici. I da se tih surovih nasrtaja ne moramo plašiti.

Svakoga čoveka, kad bude usamljen na kraju ovog životnog puta, treba da brine odgovor na pitanje koje mora sam sebi da postavi. I pokuša da na njega odgovori. I od tog odgovora sve zavisi. Pitanje na kraju puta glasi: da li je čovek za prvog života uspeo da postigne ono što je mogao i trebao, a ne ono što je hteo. Da li je realizovao ciljeve za koje je bio predodređen? Da li je opravdao svoje postojanje? Da li je ispunio, odnosno napisao, ovozemaljski "domaći zadatak"? I s koliko grešaka.

Preporučio nam je (u vidu saveta, a nikako pretnje) da na ovo pitanje moramo blagovremeno razmisliti. I računati s njim kao izvesnim znakom pitanja i upozorenja. Samo zbog ovog mišljenja poštovanog "starca" vredelo je doći u Hilandar. Ja ovaj razgovor i dalje nastavljam s njim u Hilandaru. Svakog leta. Iako on nije tu.

Verovatno sam zato i sumnjičav kad je reč o potpunom odlasku s ovog sveta. Deo njegovog duha je uvek u Hilandaru. Povremeno je sa mnom i van Hilandara. Jer ga pominjem, parafraziram i pozivam se na njega kao pouzdanog svedoka. Često. I opravdano. Zbog pitanja na kraju puta.

Aleksandar B. Laković

Nastavlja se