Bio sam u prilici da vidim, pored kustosa ovog muzeja, istraživača naše prošlosti i retkih znatiželjnika, krunu kralja Petra ú s drugim simbolima kraljevskog dostojanstva, u Istorijskom muzeju Srbije.
Susret s kraljevskim insignijama mog dede propratio sam duhovitim opaskama s prilično izjednačenom dozom engleskog i balkanskog humora da bih na taj način prikrio uzbuđenje i jedno neopisivo loše raspoloženje što te stvari vidim u tek poznim godinama života.

Probajući pečatni prsten vožda Karađorđa, fingirao sam pokušaje bezuspešnog skidanja s prsta rečima: "Izgleda da ću morati da ga ponesem!"

Odbio sam da stavim krunu na glavu, uz šaljivi komentar da će neko od prisutnih fotoreportera da snimi i pošalje sliku mom sinovcu Aleksandru u London. Kako bih se posle opravdao pred njim da zaista ne želim presto…

Razgledao sam kraljevske insignije svoga dede bez ikakve želje da ih "ponesem kući", ali sam se detaljno raspitivao za način izrade i materijal od kojih su izrađeni. Za mene su kruna i ostali predmeti kraljevskog dostojanstva bili, ipak, samo vredni muzejski primerci nesumnjive lepote i primerene raskoši za krunisanje mog pretka, kralja Petra Prvog Karađorđevića.

Tom prilikom sam saznao i kako je nastala ova kruna kao i sve ostale kraljevske sitnice, neophodne za svako krunisanje.
Moj deda Petar Prvi Karađorđević vratio se u Beograd 11. juna 1903. godine u 59. godini života, posle 45 godina odsustvovanja iz Srbije. Dedino krunisanje odloženo je za sledeću godinu da bi se održalo za vreme proslave stogodišnjice Prvog srpskog ustanka.
Osnovan je Glavni odbor za pripreme oko krunisanja njegovog veličanstva kralja. Predsednik Odbora bio je arhitekta Mihailo Valtrović, a sekretar general dr Sava Grujić, predsednik Ministarskog saveta i zastupnik ministra inostranih dela.

Posao oko izrade nacrta za insignije i ostale predmete neophodne za krunisanje poveren je Mihailu Valtroviću čije je skice i sam kralj pored Ministarskog saveta blagovremeno usvojio. U Parizu je pronađen majstor kome je poveren posao. Radionica braće Faliz prihvatila je da izradi naručene predmete. Kopče za plašt radili su Andre i Žan Faliz, kao i umetnički šef radionice Leon Bušon.

Zanimljivo je da oni nisu mogli da dođu na krunisanje ali su dobili visoka odlikovanja preko našeg poslanika u Parizu. Prilikom ugovaranja posla, Ministarstvo inostranih dela izričito je tražilo da cena celokupnog rada ne sme da bude veća od 20.000 franaka (dinara u zlatu). Konačna suma, isplaćena braći Faliz, iznosila je 19.000 franaka, jer je sama firma ponudila popust od pet posto.
Sam Valtrović, iako s dosta zakašnjenja za izradu svih nacrta, dobio je sumu od 10.000 dinara.

Svi predmeti su završeni 29. avgusta 1904. godine. Poslanik iz Pariza g. Vesnić obavestio je ministra Nikolu Pašića da će ovi dragoceni predmeti da krenu za Beograd kroz dva dana "istočnim munjevitim vozom", ali moli da mu se odobri kupovina karte prve klase radi veće bezbednosti.

Istovremeno, dok se kruna radila u Parizu, u Beču i Beogradu izrađivali su se ostali predmeti predviđeni za čin krunisanja: plašt, jastuci za insignije, dva jastuka za sedenje na prestolu, dva jastuka za klečanje i zavesice za presto i baldahin poručeni su u Beču kod firme Enest Krikl i Švajger.

Presto i stolicu za sedenje pre krunisanja, dve klupice za klečanje i baldahin radilo je Stolarsko akcionarsko društvo u Beogradu.
Program krunisanja objavljen je u "Politici" 1. avgusta 1904. u vidu plakata koji je posebno štampan na francuskom jeziku u 50 primeraka, a sačinjen je prema ceremonijalu krunisanja rumunskog kralja Karola 1881. godine.

Svetkovine krunisanja trajale su od 7. do 10. septembra 1904.
Prvog dana obavljeno je osvećenje insignija u Sabornoj crkvi u prisustvu mnogobrojnih zvanica. Pošto je potpisao Krunsku povelju, kralj je umesto da se odveze u Dvor, prema programu, ogrnut plaštom projahao tadašnjom Dubrovačkom i Knez-Mihailovom ulicom preko Terazija do Dvora, gde je primao čestitanje.

Odavno je kruna bila znak pobede i odličje, zato je prihvaćena i kao znak kraljevskog dostojanstva. Kruna na glavi Bogorodice, prema ikonografiji zapadnog hrišćanstva, označava da je ona kraljica neba. Kao oznaka nekog mučenika kruna predstavlja i simbolizuje njegovu pobedu nad grehom i smrću, ali nikada ne predstavlja njegovo kraljevsko poreklo. Trnova kruna jedan je od znakova Hristovih muka i razapinjanja.

Međutim, i do mnogih kraljevskih kruna dolazilo se uz mnogo muka, često i uz prolivanje krvi. Kada je reč o našoj kruni, ostaje da vidimo da li ćemo samo da je posmatramo kao muzejski eksponat ili će nam ona postati inspiracija da vratimo monarhiju.

I. M. Veljkov

U ponedeljak: Istina o ubistvu kralja Aleksandra

		Narudzbenica Knjiga "Poslednja ispovest kraljevića Tomislava" može se naručiti preko telefona 011-3235-311 i 011-764-836. Izdavač je IKP "Nikola Pašić" Beograd.