[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Četvrtak, 27. jul 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]
 

rubrike

politika

društvo

ekonomija

svet

hronika

reportaža

kultura

sport

feljton

intervju

slobodno vreme

   
 

video galerija

[an error occurred while processing this directive]


Glavni meni:
 -vesti dana
 -arhiva
 -vaša pisma
 -istorijat
 -redakcija
 -kontakt Kako da koristim ovaj sajt? Pošaljite nam pismo... Vesti dana Arhiva Vaša pisma Istorijat našeg lista Redakcija Stupite u kontakt sa nama


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA


26. Jul 2000 17:18 (GMT+01:00)

Tanasije Mladenović, ovogodišnji dobitnik "Zaplanjskog Orfeja", s neskrivenom srdžbom kaže

Starost u ovoj zemlji je božija kazna

Sada želim da fiksiram ovu tragediju koju smo doživeli za 78 dana bombardovanja. Velike sile su nam priredile takav užas kakav svet nije doživeo. I vrapci su pobegli, nema ih

Tanasije Mladenović je za pesmu "To je onaj život" dobio "Zaplanjskog Orfeja". Pripada generaciji pesnika i učesnika u stvaranju "one bivše Jugoslavije" i sa neskrivenom srdžbom u 86. godini kaže: "Doživeti u ovoj zemlji starost je božija kazna!"

Svojevremeno urednik "20. oktobra", "Duge", "Glasa"... U posleratnim periodu predsednik Komiteta za kinematografiju Srbije, poslanik u Narodnoj skupštini, sekretar za prosvetu, godinama član Izvršnog odbora Zajednice evropskih pisaca... Direktno umešan u objavljivanje "Jeretičke priče" Branka Ćopića. Iz tog perioda pamti se i prepričava poruka koju je pisac "Bašte sljezove boje" u stihu poslao pesniku Tanasiju Mladenoviću: "Umiri se, Taso rise!/ Vidiš da ti noge vise!"

Tanasije Mladenović, autor "Pesama", "Pod pepelom zvezda", "Mrtvog vremena", "Psalma po sinu", "Pomešanih karti", "Vetrometine i izgnanstva", nosilac je "Spomenice 1941" i mnogobrojnih ordena...

Za poeziju je dobio nagradu Ministarstva prosvete, a za knjigu "Pod pepelom zvezda" Sedmojulsku ... Svojevremeno, zbog otvorenog pisma koje je uputio iz Pariza, a za koje kaže da je bilo izraz njegove stalne pobune, borbe, postao je junak još jedne pesmice "Zvone zvona Manasije, Notrdam, Notrdam/ Kuda ideš Tanasije? Otkud znam? Otkud znam?"

Branko zadavljen jastukom

Bili ste prijatelj Branka Miljkovića. Njegova smrt je ostala misteriozna.
- Znao sam da je Branko veliki pesnik, od prvog susreta. A što se tiče njegove smrti, to sam utvrđivao na licu mesta, dva dana posle sahrane. Bio sam u Italiji kada se to dogodilo. Kada sam se vratio, uzeo sam automobil, uzeo sam njegove roditelje... Otišli smo u Zagreb, na lice mesta. Tražio sam od islednika da mi pokaže šta su uradili. Bio sam tad savezni poslanik, imao sam pravo i morali su to da mi daju. Istraga je bila aljkava, a prilike su takve da ako čačneš u Zagreb, onda si ovo ili ono, velikosrbin. Ubeđen sam da je Branko Miljković bio zadavljen jastukom. Bio sam u toj strašnoj kafani... Mogli su kriminalci da ga ubiju. Nije moralo to da bude iz političkih razloga, ali on je ubijen.

Posle sloma ideje u koju ste verovali, možete li da se setite kada ste prvi put posumnjali u podudarnost stvarnosti i sna?
- Kada su uvedeni činovi, kada su se štabovi odvojili od "kazana", kad se nismo više hranili istom hranom. Kasnije, kada je uspostavljena administrativna vlast, te razlike su se umnožavale, a moj san odlazio... A, da, sećam se i kada je uveden čin maršala na Drugom zasedanju AVNOJ-a... Doživeo sam, a bilo je to vreme gladi, da u to vreme Josip Broz bude proglašavan za maršala.

Od 1958. do 1968. bili ste član Izvršnog odbora Zajednice evropskih pisaca. Tada je zemlja koju ste predstavljali uživala ugled. Kako su nestale ta zemlja i ta Evropa?
- To je međunarodna organizacija koja je u ono vreme, kada su postojali blokovi, pokušavala da premosti podele, neprijateljstva. Tada je Jugoslavija imala veliki ugled. NJen nestanak doživljavam kao najcrnje poniženje koje smo mogli da doživimo u našoj politici.

Vaša poezija je tumačena kao...
- Draško Ređep je napravio izbor iz moje poezije za Kulturno-prosvetnu zajednicu Vojvodine. Knjiga još nije izašla. Tu je napravio jednu pohvalu meni, a ja mislim da je preterao. Rekao je da sam vidovit, da sam prorok, da sam mnoge stvari predvideo, naročito u pesmi "Triptihon". Ta pesma je imala neslavnu sudbinu... Kao, nacionalistička je, ovakva, onakva... I druge teške stvari sam doživljavao i u vezi sa "Književnim novinama". Valjda se to zna. Bila je to velika politička afera po nalogu Josipa Broza.

Šta ostane posle svega?
- Ostaje jedno strahovito poniženje svih ljudi koji su se iskreno zalagali za ideale. Imate onu pesmu, a nije je baš prijatno čuti... "Za ideale ginu budale" Bore Čorbe. Ispada da je on bio u pravu. Vidite li vi kako umiru naši istaknuti borci, rukovodioci NOB-a? Potpuno anonimno. Svi se odriču parada, velikih pogreba, a to nije slučajno. Ni ja neću dozvoliti da mi neko drži parade na grobu. To neću!

Zašto?
- Mi smo generacija koja je sve izgubila. Dali smo sve za zemlju i narod, a umiremo potpuno odbačeni! Možda je to generacijski sukob, obračun dece sa roditeljima... Može i to. Netrpeljivost na toj osnovi.

Niste mi odgovorili na prethodno pitanje: gde ode ova zemlja?
- Apsolutno osećam da smo u Evropi i bićemo tu uvek. Pravim ciklus pesama "Kuća na drumu", pravim ciklus na bazi jedne pesme. Znate, ovde su naši kominternovci preneli ceo recept staljinizma, na naše prilike, na našu zemlju.

Lako se primilo.
- Nije se lako primilo! Bilo je otpora. Ima ga i biće ako se nastavi ovo jednoumlje, jer opet stremimo nekom jednoumlju. To je najveća opasnost za ovaj narod. Plaćali su ljudi glavama. Šta je bio Goli otok? Ne branim ja "ibeovce".

Da li je poezija sve što Vam je ostalo?
- U poeziju apsolutno verujem i tačno je da je to jedino što mi je ostalo. Svašta sam preturio preko glave. Sada želim da fiksiram ovu tragediju koju smo doživeli za 78 dana bombardovanja. Velike sile su nam priredile takav užas kakav svet nije doživeo. I vrapci su pobegli, nema ih.

Razumem ptice pevačice, one su nežnije... Ali, vrapci! Nije bilo čak ni vrana, svraka, sve je otišlo... Napisao sam pesmu o tome "Ptice izbeglice". Znate li vi koliko mi imamo izbeglica? A njihov položaj uopšte nije regulisan. To je, čini mi se, bolje rešavao onaj Toma Maksimović i onaj prokleti Nedić, koji je jedan deo naroda slao na Banjicu na uništavanje, a one prekodrinske Srbe spasavao.

Čemu ste još odani sem poeziji?
- Ženi. Moja žena je meni i leva i desna ruka. I oči. Zamenjuje mi oči.

Da li ste bili pristrasni?
- Znao sam da budem pristrasan, naročito kada je reč o Branku Miljkoviću. Optuživali su me za to, ali čovek mora da bude i pristrasan... Ako niste pristrasni, onda nema ljubavi....

Olivera Đurđević


vesti po rubrikama

^intervju

17:18h

Starost u ovoj zemlji je božija kazna

 



     


FastCounter by LinkExchange