Protest, protest - viknuo je Holanđanin dok je sedeo u bašti jednog kafea na Terazijama. Njegov prijatelj, Beograđanin, ravnodušno je prokomentarisao: "Da, to je ono što je ostalo. Sad su turistička atrakcija".

Svako veče, između 19.30 i 20 sati srešćete ih na uobičajenoj maršuti između Trga Republike koji još nije postao Trg slobode, i "Londona" kako pište u trube ili pištaljke i besomučno podsećaju na najveselije dane prestonice. Nastavili su svakodnevne demonstracije koje je 21. septembra prošle godine započeo Savez za promene a od februara skupove prijavljuje "Unija slobodnih sindikata Jugoslavije". Doskora su ih zvali "Čedini", pa su i taj epitet izgubili.

- Već 300 dana se pitam zašto sam došao i opet nanovo dođem - poverava nam se Toni.
Kao i sve u ovoj zemlji, i protest izgleda besmisleno. Čini vam se radite i živite i ne znate zašto, ipak, protestaši kao krstaši, nametnuli su sebi viši cilj.

		U zatvoru deset posto gore - Odležao sam deset dana u zatvoru zbog neprijavljenog mesta boravka. Očekivao sam hapšenje, jer smo već 300 dana trn u oku režimu. Verujem i srecem i dušom da će se ova vlast smeniti na izborima koje ćemo mi kontrolisati zato što smo nekompromitovana grupa - kaže Miloš Stojanović. - U zatvoru je deset posto gore nego u civilu i to zbog hrane i gužve. Ipak, osećaj da si u zatvoru je isti. Tamo su kriminalci od kojih je za 15 dana moguće napraviti ljude. Pravi se slobodno voze skupim ko

- Ovo je jedini oblik protesta i prilika da vas neko čuje, pa bilo to i par stotina ljudi okolo. Siguran sam da bi mladost i pamet oterana iz ove zemlje davno rešila stvari. Ipak, ostali su oni koji su se prepustili. Mali broj nas dokazuje da nema mnogo ljudi koji su svesni i spremni da se žrtvuju - priča Đurica.

Preksinoć se na Trgu moglo i popiti i pojesti. Slavio se 300. dan demonstracija, bilo je kolača, šampanjca, čokoladnih bananica, keksa, svakojakog testa.

- Cilj još nije ispunjen, prevremeni izbori nisu raspisani. Volim rezultat. Ovo naravno ne može da promeni svet, ali je bitno da postoji inicijalna kapisla - kaže četrdesetogodišnjak, redovan na protestima.
Većina protestanata tvrdi da je spremno da šeta ne 300. nego 3.000 dana samo da se nešto promeni.

- Smatramo da je važno protestovati svakog dana. Svi koji dolaze kažu da se mnogo gore osećaju kad izostanu. Ovo je kao neka pilula za dobro raspoloženje, jer osećamo zadovoljstvo kao posle obavljenog posla - priča Goran Milićević, doskorašnji profesor Ekonomskog fakulteta. - Nikad u Srbiji nije bilo ničeg sličnog. Ovi ljudi su položili ispit zrelosti, jer dolaze na jedan marginalan skup bez ikakvog publiciteta. Periferno, pa ipak moguće.

"Građanski otpor Beograda", kako je i zvaničan naziv šetača koji su sebe nekad nazivali i "čuvari vatre" pokušali su da se registruju, međutim, odbijeni su. U obrazloženju piše da su "ilegalna organizacija koja se služi ilegalni aktivnostima usmerenim na nasilno rušenje Ustavnog poretka..."

Glumac Miloš Stojanović, inače konferansije protesta, navodi i da su se žalili, ali da odgovora nema.
- Prekaljeni smo borci, prošli kroz sva iskušenja. Imali smo priliku da odustanemo a opet smo opstali i došli do toga da se za nas komentariše da smo jedina prava opozicija u Srbiji. Svojom upornošću i hrabrošću ipak želimo samo da nateramo opoziciju da radi svoj posao - kaže Stojanović.

Oko sto preksinoćnih šetača je, posle "naručene kiše od koje se raste", obradovala duga. Po povratku na Trg, staju u široki krug, saznaju koju novu vest i na kraju otpozdrave sa "Otpor" i "Maki".
Sve pomalo podseća na vic kad od dva prijatelja jedan odlazi u inostranstvo a drugi ostaje ovde s rečima "Pašće, samo još tri meseca". Prvi mu dolazi u posetu s poslom, novcem, kućom, a ovaj mu kaže "Ali što sad da idem, gotov je". I tako deset godina. Ili ko zna koliko još?

M. Bjelovuk