[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Sreda, 19. jul 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]
 

rubrike

politika

društvo

ekonomija

svet

hronika

reportaža

kultura

sport

feljton

intervju

slobodno vreme

   
 

video galerija

[an error occurred while processing this directive]


Glavni meni:
 -vesti dana
 -arhiva
 -vaša pisma
 -istorijat
 -redakcija
 -kontakt Kako da koristim ovaj sajt? Pošaljite nam pismo... Vesti dana Arhiva Vaša pisma Istorijat našeg lista Redakcija Stupite u kontakt sa nama


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA


18. Jul 2000 18:40 (GMT+01:00)

Vesna Radusinović: Muškarci su kao čokolada (6)

Od Milana do Filipa Ceptera

Toliko sam se krio iza Ceptera, da su ljudi sami počeli da me oslovljavaju kao gospodina Ceptera

Naša zastava odavno je na pola koplja. Možda je samo potresno što su nas samo zbog jednog od nas proglasili za najgore divljake i zlikovce na svetu. Ali, izgubljenu nadu da nije sve propalo donekle nam daje poslednji naš barjak koji se ponosno vijori gde god se pojavi. Na trkama "Formule 1" znak Cepter redovno zaklanja čak i Marlboro i Mercedes.

Tako je i na prestižnim teniskim turnirima, na atletskim mitinzima na kojima se ruše svetski rekordi, pa čak i onda kad se najveća svetska gospoda nađe da bezbrižno igra golf.

Pored spejs šatl posuda u kome se čitav ručak kuva istovremeno s predjelom i dezertom, Cepter je u poslednje vreme postao ime kojem se veruje i u svetu kozmetike, medicine, u proizvodnji satova, a posle smaka sveta, koji nas je ovde, ipak, najviše pogodio, biće prosto nezamislivo i da se popije čak i čaša vode bez Cepterovog sistema za prečišćavanje vode sa rezervnom osmozom.

Iz velelepne vile u Monte Karlu, u kojoj su nekada živeli francuski car Napoleon úúú i egipatski kralj Faruk, Milan Janković upravlja svojim Cepter carstvom u pedeset zemalja, koje se procenjuje na pet-šest milijardi maraka i koje ima redovan godišnji promet od preko dve milijarde.

Svetske metropole obeležene su impresivnim Cepter palatama - pravim arhitektonskim čudima modernog futurističkog dizajna koji simbolizuje praktično sve Cepter proizvode. Zato uopšte nije ni čudo što u svakoj zemlji Cepter doživljavaju kao svoju firmu.

Posle trijumfa na Svetskom prvenstvu češke hokejaške reprezentacije, pod zastavom Ceptera ceo Prag je klicao Cepteru i lupao oduševljeno u Cepter šerpe. Sergej Bupka, Alberto Tomba, Dejmon Hil, i ostali šampioni postali su ambasadori Ceptera, u zasenak bacajući sve svetske slavne ambasadore Unicefa, a o anonimnim diplomatama i ambasadorima pojedinih državica - da i ne govorimo.

Cepter je na latinskom ime za kraljevsko žezlo i bilo je samo pitanje dana kada će se i Milan Janković u njemu utopiti. U svetu je običaj da industrijalci svojim firmama daju svoja imena Simens, Boš, Ford, Pežo, Beneton, a ovo je jedinstven slučaj da je firma pojela svog vlasnika - na njegovo zadovoljstvo:

- Moje ime Milan Janković nije baš neka preporuka i praktično ništa ne obećava u svetu velikog biznisa, već samo sumnjičavo sugeriše egzotiku odakle dolazi. Toliko sam se krio iza Ceptera, da su ljudi sami počeli da me oslovljavaju kao gospodina Ceptera. Morao sam da im nekako izađem u susret i pristao sam da postanem Filip Cepter.

Znam da je prosto neshvatljivo da se šerpe i lonci mogu prodati za dve milijarde maraka. Čak i moji prijatelji iz mladosti su mi sve do skoro dobronamerno savetovali da se manem uzaludnog posla i da, kao i svi drugi uvaženi srpski biznismeni trgujem naftom i cigarama. Ne znam gde su se svi u međuvremenu izgubili, ali ja sam ostao to što jesam - sofisticiran i zagledan u nove tehnologije i budućnost čovečanstva, umesto da, sa punim ustima srpske istorije i naših grobova, pljačkam bezdušno sopstveni narod.

Ja sam napustio Jugoslaviju pre dvadeset godina, bez nekog naročitog radnog iskustva. Posle studija ekonomije radio sam u špediciji u međunarodnom transportu za makedonski "Transkop" i sa dvadeset devet godina otišao sam u Austriju, da naučim nemački. Nikad se nisam vratio. Ja sam otišao osamdesetih godina, kada je još relativno dobro bilo u Jugoslaviji, čvrsto ubeđen da je Jugoslavija najbolja, da je naš socijalistički sistem nešto najbolje što je čovečanstvo stvorilo između Istoka i Zapada.

Međutim, učeći nemački, dolazio sam često u kontakt sa ljudima i studentima iz sasvim različitih zemalja. Bio sam prosto šokiran i uvređen zbog njihovih jednodušnih ocena da socijalizam ograničava, da komunizam ograničava. Da je to bezdušna diktatura koja gazi u upropašćava čoveka. To je u meni budilo kočoperni revolt i patriotizam, pa sam titoizam u početku bezglavo branio kao usamljenu oazu sreće i carstvo apsolutne slobode.

Pitali su me da li verujem u Boga. Da li idem u crkvu. Rekao sam da ne verujem u Boga i da ne idem u crkvu. Da sam ateista, koji veruje u posebne i daleko uzvišenije vrednosti. Već posle šest meseci, pošto sam odlično naučio jezik, počeo sam da uviđam koje sve neslućene mogućnosti za uspeh u životu pruža svaka država na Zapadu.
Kad sam počeo, prva vizija mi je bila da nekako uštedim 100.000 maraka.

Sa nekog našeg aspekta, to mi je obezbeđivalo sigurnu budućnost, da konačno mogu mirnu da živim. Kad sam zaradio tih 100.000 maraka, kazao sam sebi: Hajde - milion. Kad sam zaradio milion, već sam bio izgubljen slučaj, na putu bez povratka, preduzetnički nastrojen i raspoložen da stalno rušim nove i nove granice, koje sam stalno sam sebi postavljao.

Već posle tri godine rada - počeo sam 1986. godine - uspeo sam ono što posle nije pošlo za rukom čak ni Bili Gejtsu, s kojim volim da se upoređujem, bez obzira što on ima revolucionarniju, bolju i profitabilniju tehnologiju. Dakle, brže od Bila Gejtsa napravio sam prvu milijardu maraka prometa - posle samo tri godine rada. Gejts je, naravno, danas najveći, najuspešniji i najbogatiji čovek na planeti. Ali, makar postoji nešto u čemu sam bio uspešniji od njega. Brže sam od njega zaradio velike pare i obogatio se.

A krenuo sam sa 20.000 maraka, pošto sam, naravno, svaki šiling ili marku, koju sam zaradio, istog momenta ulagao. Rizik je bio relativno veliki, ali i uspeh je na neki način bio izvestan. Tako sam u Austriji, posle šest meseci već imao 10 filijala, koje su potom svaki čas nicale u Nemačkoj, u Švajcarskoj, Italiji... Prvo sedište Ceptera bilo je u Lincu, u Austriji, gde smo tada živeli. Prvu fabriku kupili smo 1990. u Italiji, pored Monce. Danas imamo jedanaest fabrika, a posle prvih šest godina imali smo deset sopstvenih fabrika. U Italiji, Švajcarskoj, Francuskoj, imamo i jednu fabriku u Koreji, u kojoj smo manjinski vlasnik, a koja se bavi proizvodnjom bešteka i delova za posuđe.

Kad je Cepter postao prava senzacija u Austriji i kad se o meni u
svetskoj štampi počelo pisati kao o "kralju šerpi i lonaca" došao sam u Jugoslaviju 1990. godine. Čitavu Jugoslaviju smo pokrili za šest meseci. Ali, kad su jedna za drugom usledile devalvacija i prve političke i ratne čarke, više nije bilo moguće ozbiljno raditi u Jugoslaviji.

Bez obzira na sve, nikad nisam želeo da sa tim u vezi upoznam niti jednog političara, čak nijednog predsednika opštine. Izbegavao sam bilo kakav kontakt. Ja sam tad jednostavno bio direktor Cepter Internacionala, koji je pokrivao Jugoslaviju. Niko nije ni znao da je to moja firma, ponašao sam se povučeno kao predstavnik za Jugoslaviju i uopšte mi nije smetalo što su me smatrali za malog menadžera...

Čovek koji je kod nas radio u Atini, a koji je radio u obezbeđenju grčkog predsednika, ispričao mi je kako se Slobodan Milošević zaustavio ispred Cepterove palate u Atini i rekao: "To je naše". Domaćini su nastojali da ga uvere da je Cepter multinacionalna kompanija, koja je, između ostalog, i grčka.

- Ne, jedan Srbin stoji iza svega toga - bio je kategoričan Milošević.
Danas princ Albert u Monaku ne preduzima nijednu humanitarnu akciju, niti ide na kakvu glamuroznu večeru, ako iza svega ne stoji Filip Cepter. Možda je to bio i logičan ishod mukotrpnog puta još odonda kad su Milan i Madlen Janković, umorni od prodavanja AMC posuđa našim gastarbajterima u Insbruku, odlazili da se malo osveže u najprestižniji bar u Kicbilu i posmatrali osunčane, opuštene ili liftingom zategnute face svetskog džet-seta koje rasterećeno uživaju u svojoj dokolici. Proteklo je samo deset godina od tada do otvaranja Cepterovog "Monty's bara" u Monte Karlu, kome je prisustvovalo više zvezda nego otvaranju "Planete Holivud", predvođenih Kevinom Kostnerom, Rodžerom Murom, Robertom Vagnerom, Ričardom Brensonom, Dejvidom Kultardom, Albertom Tombom...

Marić i ja smo dobili pozivnicu na kojoj je pisalo da bi naš prijatelj Čeda Komljenović, alijas Monti Šedou, i gospodin Filip Cepter bili jako zadovoljni kada bi nas videli u Monaku na otvaranju restorana "Monty's", odmah pored poslovne zgrade "Ceptera", u najelitnijem delu Monaka.

Bila sam fascinirana kad sam videla da su čak i ljudi, koji imaju enormno mnogo novca, duhoviti i opušteni. A svi znaju da su naši lokalni bogataši, obično okruženi masom telohranitelja, frizera, šminkera, poslugom...

A na Zapadu bukvalno svi rade sve. Čuveni svetski fotograf, kralj modne fotografije Monti Šedou, alijas Čeda Komljenović, premeštao je stolove i lampe po restoranu. A ja sam sa gospođom Madlen Janković-Cepter okačila zavese i zategla stolnjake.

U deset uveče, kada je bilo svečano otvaranje, započela je prava pravcijata parada najotmenijih gostiju iz svetske aristokratije.
Naravno, bili su tu i Cepterovi promoteri - Kerol Alt i Sergej Bupka, sa suprugom, kao i budući promoter Alberto Tomba. Ali, glamurozno raspoloženje doseglo je vrhunac kada se pročulo da stiže lično Kevin Kostner.

Otvaranje restorana pratilo je spektakularni golf turnir u Monte Karlu, čiji je organizator i donator takođe bio gospodin Filip Cepter, uz malu pomoć prijatelja. Na tom turniru pojavili su se i Rodžer Mur i Robert Vagner, sa pratiljama, kao i Kevin Kostner, bez pratilje, što mi se posebno svidelo.

U "Monty's baru" svi su nastojali da budu u blizini Kevina Kostnera. On je takva čokolada od muškarca da je to prosto nezamislivo. Kažu da je ples s njim baš onako "vučiji", kao iz njegovog najčuvenijeg filma, ali ja nisam stekla takav utisak. Primetila sam da mu više leže mirne zabave nego žurke, a on sam mi je rekao da voli povučen sportski život.

-Najsmešnije mi je što se oko mene pravi gužva, gde god se pojavim, iako sam odavno propao čovek - rekao mi je sa osmehom. - Filmovi u koje sam uložio sve što sam imao potpuno su propali, a posle avanture sa lokalnom hula igračicom, za vreme snimanja "Vodenog sveta" na Havajima, napustila me je supruga Sindi, sa decom.

Osećao sam se očajno, Sindi nikad neću moći da zaboravim, ona mi je stalno bila glavni oslonac u životu. Rodila mi je kćerke Eni i Lili i sina Džoa. Čak je i prva primetila da sam lep. Mislio sam da se šali ili da me teši. Nikada ranije o sebi nisam razmišljao kao o lepotanu. Sindi je bila i prva devojka kojoj sam se usudio da zakažem ljubavni sastanak. Svako od nas je proživeo neku tragediju, ali to ne znači da je to i kraj života.

Bilo mi je pomalo otužno da mi plače na ramenu i podsetila sam ga kako se posle razvoda bio da u promet i kako je godinama uslužno opsluživao bukvalno sve koje su ga htele kao prestižni trofej. Počela sam da nabrajam: televizijska zvezda Kortni Koks, manekenke Čeril Tajgs i Karla Bruni, koja ga je osvojila pošto mu je u pismu poslala svoje gole fotografije i dve-tri slatke reči: Šteta što me ne probaš? Međutim, kad je u Rimu pošao da se konačno vidi s njom slučajno je nabasao na najlepše žensko telo na svetu - manekenku Eli Mekferson. Toliko se izbezumio, da je bio najavio i skoro venčanje s njom.

- Dolazim da te otmem od te koščate australijske kučke! - siktala je Karla Bruni. - I, zapamti, bićeš moj za čitav život!
- Samo neka dođe - nije se predavala Eli Mekferson. - Nokautiraću je jednim udarcem.
Glavom bez obzira pobegao je od obe, sačuvavši neosvojivi status Gari Kupera našeg doba.

- Na svoj način, uvek sam bio usamljenik, bez obzira što su od mene, na silu, hteli da naprave - novog romantičnog američkog heroja. Gluma je od početka za mene bila jedina svetinja u koju sam najiskrenije verovao. Hteo sam da postanem novi Pol NJumen, a kad smo snimali film "Poruka u boci", on mi je rekao da je on maštao da nekako dostigne Džemsa Dina.

Zar je to zaista Kostnerov "Ples s vukovima", ovenčan tolikim "Oskarima". Zar je to zaista Eliot Nes iz "Nesalomivih", neustrašivi revolveraš Vajat Erap i predsednik Kenedi, iz filma "Dž. F. K."...
Zato sam tada u Monte Karlu i odlučila da ubuduće filmskim glumcima neću dozvoljavati da u moju blizinu silaze sa filmskog platna. Samo tu su odista neodoljivi.

U neko doba noći svi smo se preselili u, čini mi se, jednim pravu diskoteku u Monaku koja se zove "Džimiz". Tamo smo doživeli sledeće: Dama, teška sto pedeset kilograma (bez ikakvog preterivanja) pevala je sicilijanske, napolitanske i engleske balade... Ona je pevala, pevala, a mi nismo znali na koji način da pokažemo koliko smo oduševljeni.

Iako se slavlje nastavilo do ranih jutarnjih sati, gospodin Janković je sutradan ustao i sedam, da pregleda kako posluje njegovih ko zna koliko fabrika po celom svetu. Nešto kasnije, otvorio je golf turnir u brdima iznad Monte Karla.

Poslednjeg dana organizovana je završna svečana večera u Sporting klubu, zatvorenom prostoru pokrivenom kupolom, koji kada stignu gosti i počne program - otvara se na sve strane. Efekti i vatromet su neverovatni zbog fontana i specijalnog osvetljenja.

I te večeri izvršena je uobičajena prozivka evropske gospode i aristokratije. Sa Ivom Pijažeom, koga od ranije poznajem, pozdravila sam se veoma srdačno, kao rod rođeni. Ne samo kurtoazno rekao mi je da je, dok su bombe padale na Beograd, on mislio na mene, Marića i Vedrana. Gala večeri je prisustvovao i princ Albert. Kraj njega je za stolom sa jedne bila njegova anonimna pratilja, a sa druge Kerol Alt, koja se te večeri pompezno pojavila u društvu Kevina Kostnera.

Organizatori su se potrudili da princa "osiguraju" sa dve lepotice, a Kevinu nije ništa falilo što stolice kraj njega nisu zauzele naročito važne dame. Na jednoj je sedela devojka - bodigard, a na drugoj neka njegova drugarica. Videlo se s njom nije imao ništa više od malo đuskanja.

Na stolovima buketi su bili divnog belog cveća kojim smo zasipali sve one koji su izlazili na pozornicu. Filip Cepter je pobednika golf turnira častio sa milion dolara koji su, naravno, otišli u dobrotvorne svrhe.

Rano ujutro, napustili smo Monte Karlo. Bila sam vidno rezignirana što odlazim iz zemlje raja, u kojoj bih sasvim komotno mogla da provedem ostatak života. Međutim, bio mi je dovoljan i samo vikend izlet u ovu retku oazu sreće u opštoj ne reći, koja se, ipak, na nas ovde najviše nadvila.

Sutra: Kralj Šerpi i Lonaca


vesti po rubrikama

^feljton

18:36h

Poslednja ispovest kraljevića Tomislava Karađorđevića (5)

17:40h Vesna Radusinović: Muškarci su kao Čokolada (6)
     


     


FastCounter by LinkExchange