Poštovani, u nedelju 4. juna objavili ste dopis g. S. Kovačevića pod naslovom "Penzionerske muke" u kome je autor najavio "način na koji ćemo mi penzioneri bez jedinstvene organizacije ostvariti naša tri osnovna prava".

Prošla je puna nedelja dana, a od najavljenog "načina" ni traga ni glasa. Ili je g. Kovačević, kao i mnogi do sada, odustao od najavljene borbe, ili su njegovi predlozi završili u vašem košu.

Smatram da je pokretanje opšteg protesta penzionera može bitno da prevaziđe njihove uže socijalne okvire i interese, jer penzioneri danas u ovoj zemlji predstavljaju najbrojniji socijalno konzistentni sloj stanovništva. Srbija je "zemlja penzionera" u pravom smislu reči, bez obzira koliko to bilo tužno za jednu civilizovanu evropsku zemlju, pa bi organizovali i sistematski protest egzistencijalno istinski ugrožene penzionerske populacije mogao bitno da utiče na društvene odnose i ravnotežu u zemlji.

Stoga pozivam g. Kovačevića da dovrši svoj "program" penzionerskih protesta, a pozivam i druge koji na ovakav način o našem položaju razmišljaju da se uključe u ovu raspravu.

S poštovanjem,

Dragomir Marinković,
Beograd

Šta treba da urade penzioneri

1. Uz pomoć vašeg lista, a kroz diskusiju preko ove rubrike, bilo da se radi o čitaocima ne penzionerima, a naročito čitaocima penzionerima, treba penzioneri da postave dva mesečna čvrsta roka za isplatu penzija i to 10-og u mesecu i 25-og u mesecu.

Ako se do tog datuma ne najavi zvanična isplata penzija, tačno desetog u mesecu u 12 časova svi penzioneri treba da se došetaju na Trg republike. Ponavljam, bez parola, pištaljki i transparenata. Samo u što većem broju. To će biti dovoljna opomena nadležnima da i penzioneri imaju svoju moć, a to je mnogobrojnost.

Posle tri sata časkanja i druženja na Trgu, slušanja vesti sa ponetih tranzistora, penzioneri se razilaze, grupno ili svi zajedno u šetnju. Ukoliko nema reakcije nadležnih penzioneri se sutradan ponovo skupljaju u 12 časova na Trgu i sve tako dok im se konačno zahtevi ne ispune. Ovo isto važi i za 25. u mesecu. Ovo je samo predlog. Kroz polemiku čitalaca, naročito penzionera, doćićemo do pravog stava.

2. Ukoliko iz dnevne štampe ili drugih sredstava informisanja saznamo da nisu primenjene adekvatne stope usaglašavanja penzija sa republičkim prosekom, nastavlja se sa skupljanjem u 12 časova svakog dana dok se nepravda ne ispravi.

3. Što se tiče isplate duga, treba Fondu i Vladi Srbije dati rok od 2 meseca da počnu sa isplatama. Znači, počev od 1. avgusta o. g. treba dug sa kamatom isplatiti u šest mesečnih rata.

Ako do tog roka niko ne najavi početak isplate duga, počinje okupljanje 1. avgusta o. g. u 12 časova i traje svakog dana dok se ne isplati prva rata duga sa kamatom. Ako se pre 1. septembra ne objavi isplata druge rate, ponovo početi sa okupljanjem, druženjem u 12 časova na Trgu, svakoga dana do ispunjenja zahteva. Ovo su samo skice naše "borbe" za ostvarivanje naših prava. Kroz pisma čitalaca će se sve jasnije iskristalisati.

Slavko Kovačević,
Beograd

Za poslednjih nekoliko meseci, u više navrata, jedan od naših poznatih političara izjavio je na televiziji da je "eto, car Petar Veliki ukunuo patrijarha u Rusiji, a Lenjin - vratio".

Prvi put kad to čuh, pomislio sam da je to nehotična omaška u žaru polemike, drugi put sam bio iznenađen ne tolikim neznanjem već upornim ponavljanjem tog pogrešnog podatka, a čuvši to nedavno i po treći put, poželeh (ne da polemišem) već da pravoslavnom delu srpskog naroda, preko "Glasa", najčitanijeg lista kod nas, ukažem na netačnost te izjave.

Mislim da nije na odmet u početku ponoviti neke istorijske podatke. Sveti Knez Vladimir pokrstio je ruski narod 988. godine na Dnjepru, u Kijevu - "majci ruskih gradova".

Tek 1448. godine Ruska crkva je stekla samostalnost tj. "autokefalnost". Kada su se dve velike pravoslavne Crkve - Grčka i Srpska našle pod turskim igom, Ruska crkva postade vodeća među pravoslavnim crkvama u svetu. Početkom 16. veka u Rusiji se rodi krilatica: "Dva Rima padoše, Moskva je Treći Rim, a četvrtog neće biti".

Takvoj Rusiji nije bio dovoljan nivo mitropolije pa je godinama vršen pritisak na istočne patrijarhe, naročito na Carigradskog-Vaseljenskog patrijarha da se Ruska crkva uzdigne u rang Patrijaršije. Najzad je caru Fjodoru Ivanoviču (sinu cara Ivana Groznog) pošlo za rukom da se 1589. godine dobije dozvola da se izabere prvi ruski Patrijarh JOV, koga su svi istočni patrijarsi priznali kao petog u počasnom nizu.

Najžešći otpor reformama cara Petra Velikog, često okrutnim, opasnim za pravoslavlje, svakako je pružala Ruska Pravoslavna Crkva. Veliki ugled koji je uživao Patijarh u svim slojevima ruskog naroda smetao je Petru. On je iskoristio smrt starog patrijarha Adrijana 1700. godine i dugo nije dopuštao izbor novog. Zauzet ratovima, on je tek 1721. godine konačno posvetio pažnju pitanju organizacije uprave Ruske crkve i izdao ukaz o osnivanju Svjatejšeg Praviteljstvujušćeg Sinoda na čijem je čelu bilo civilno lice - oberprokuror.

Ta "obezglavljenost" Ruske crkve imala je kobne posledice po pravoslavni ruski narod, ali ta bolna tema traži širi prostor. Do početka 20. veka bilo je više pokušaja da se u Rusiji vaspostavi patrijaršija. Blagočestivi car-mučenik Nikolaj úú (Romanov) bio je veoma raspoložen da pozitivno reši to pitanje, ali su ga u tome ometali prvo Rusko-japanski rat (1903-1904), zatim nemiri 1905. godine i konačno Prvi svetski rat 1914. godine. Velike društvene promene koje je donela Februarska revolucija 1917. godine pokrenule su i pitanja daljeg delovanja Crkve.

Zato je na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1917. godine, sazvan veliki Sveruski pravoslavni Sabor u Moskvi. Jedno od pitanja bilo je i vaspostavljanje patrijaršije. Krvavi teror Oktobarskog prevrata naterao je sve delegate Sabora da prekinu duge polemike i stave na dnevni red jedino pitanje: hitni izbor patrijarha. Glasanjem su izabrana tri kandata: arhiepiskop Harkovski Antonije (Hrapovicki), koji je odmah dobio ogromnu većinu glasova (vladika Antonije je docnije kao mitropolit - poglavar Ruske zagranične crkve živeo u Sremskim Karlovcima i u Beogradu, gde je i umro 1936. godine), zatim arhiepiskop Novgorodski Arsenije, i tek posle trećeg glasanja i mitropolit moskovski Tihon. U veličanstvenom Hramu Hrista spasitelja (koji su boljševici srušili 1929. godine, a sada je obnovljena) 18. novembra 1917. godine slepi Shimonah Aleksije izvukao je cedulju sa imenom Tihon.

Tako je posle čitavih 217 godina vaspostavljena patrijaršija u Rusiji. Lenjin je tada bio u Petrogradu i mislio je samo na organizaciju svoje tek osvojene vlasti, pa možda nije ni čuo da je u Rusiji izabran novi patrijarh.

Dalji odnos Uljanova prema crkvi je posebna tema. Za samo nekoliko prvih godina njegove vlasti pobijeno je, posle neviđenih muka, na desetine episkopa, desetine hiljada sveštenih lica, monaha, monahinja i vernika, hiljade i hiljade manastira je opljačkano i razoreno, svete mošti i ikone oskrnavljene. Sveti patrijarh sveruski Tihon bio je proganjan, zatvaran i na kraju 1925. godine otrovan. Njegovi naslednici mitropoliti Agafangel, Petar, Sergije i drugi hapšeni, proganjani pa ubijani. Tek kada je 1941. godine izbio rat i Nemci stigli do Lenjingrada, Moskve i Volge, Staljin je nešto malo popustio i dozvolio da se dvadesetak arhijereja pusti iz tamnica, a 1943. godine i da se mitropolit Sergije izabere za sveruskog patrijarha (patrijaršija je sačuvana i posle njegove smrti pa su se na tronu smenjivali Sv. P. Aleksije Prvi 1945-1970, Sv P. Pimen 1970-1990 i sadašnji patrijarh sveruski Aleksije Drugi).

Vladimir Iljič Uljanov Lenjin, po poreklu nemačko-jevrejsko-švedsko-kalmički mešanac, koji je ruske krvi najviše imao na rukama a ne u svojim žilama nije mrzeo samo ruski narod, ruskog seljaka, rusku pravoslavnu porodicu, već i rusku pravoslavnu crkvu, pa svakako nije mogao vratiti ruskoj crkvi njegovog poglavara patrijarha sveruskog.

Andrej Tarasjev,
Beograd

U ime organizacionog odbora "Dana krajiške kulture" Udruženja Srba iz Krajine i Hrvatske zahvaljujemo vašem novinaru gđici Žaklini Milenković na objektivnom i vrlo uspešnom prikazu s otvaranja izložbe "Ostaci kulturne baštine Srba iz Krajine i Hrvatske" koja je 7. juna otvorena u Konaku kneginje Ljubice.

Topao i od srca napisan reporterski prikaz naišao je na odobravanje i zahvalnost naših brojnih članova Udruženja, a posebno izgnanih i prognanih Srba iz Hrvatske koji su, nažalost, retko predstavljani na ovakav način.

Očekujemo i dalje saradnju s "Glasom" i gospođicom Milenković, pogotovu što nam predstoji organizacija sledećih manifestacija: u utorak 20. juna 2000. u Biblioteci grada Beograda biće otvorena izložba ikona izbeglice iz Zapadne Slavonije, Predraga Ratkovića, "Prozor u večnost" u 19 sati; u sredu, 21. juna, s početkom u 19 sati, u Domu Vojske Jugoslavije, otvoriće se 3/16 Krajinski likovni salon; u sredu, na Vidovdan (28. jun), u 20 sati u Domu sindikata održaće se Krajinsko veče. Još jednom izražavamo zahvalnost i očekujemo dalju saradnju.

S poštovanjem,

Milojko Budimir, generalni sekretar Udruženja,
Beograd