[an error occurred while processing this directive]  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI“ d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Utorak, 18. jul 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]
 

rubrike

politika

društvo

ekonomija

svet

hronika

reportaža

kultura

sport

feljton

intervju

slobodno vreme

   
 

video galerija

[an error occurred while processing this directive]


Glavni meni:
 -vesti dana
 -arhiva
 -vaša pisma
 -istorijat
 -redakcija
 -kontakt Kako da koristim ovaj sajt? Pošaljite nam pismo... Vesti dana Arhiva Vaša pisma Istorijat našeg lista Redakcija Stupite u kontakt sa nama


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA


17. Jul 2000 19:23 (GMT+01:00)

Matija Bećković u porti valjevske crkve o Srbima, Crnogorcima, srpskim kraljevima

Psi pušteni, a kamenje svezano

Konačno, jedan Karađorđević je sahranjen u svojoj grobnici, u svojoj zemlji

Na Petrovdan, na Oplencu, u svojoj kući umro je kraljević Tomislav, sin kraljev, brat kraljev i unuk kraljev. I ovih tužnih dana dok sahranjuje svojeg kraljevića srpski narod mora da zna da je i srpsku crkvu osnovao jedan kralj i jedan princ i da su naši kraljevi i naši sveci i naši pisci i naši mučenici. Srbija je bila kraljevina osam stotina godina i nije bila kraljevina samo pod Turcima i pod komunistima.

Ovim rečima uz dužno srpsko, pokoj duše kraljeviću Tomislavu Karađorđeviću, počeo je besedu u porti valjevske crkve veliki srpski pesnik Matija Bećković. I nastavio…

- Srbi su narod koji je imao četiri dinastije svoje krvi, a jedini su kojima je dinastiju ukinuo jedan tuđin i apostata. Zakon po kojem je naša kraljevska porodica izbrisana iz Srba, lišena svih građanskih i ljudskih prava još je na snazi u Srbiji.

Da se to desilo nekom drugom narodu, takav jedan dokument nalazio bi se u svim njegovim udžbenicima, kao dokaz do koje je mere on bio ponižen i poništen. I dok god Srbi ne budu taj dokument stavili u svoje čitanke, oni će se teško vratiti na svoj put i uspostaviti svoje stare svetosavske temelje.

O tom crnogorskom pitanju…
-Moguće je da se pronađe i lek od raka, a da se ne sazna šta su Crnogorci. To je postalo komplikovano pitanje i nije za moj uzrast. Oni nisu isto svakog dana, oni ne osviću onako kako su zamrkli. To je dato na volju, kako ko hoće, i sada smo svedoci trijumfa te zagonetke. Kada je 41. jugoslovenska vojska kapitulirala i kada je slana u nemačke konclogore koji god bi se oficir izjasnio kao Crnogorac, nije morao da ide u logor. Tako se nije izjasnio ni jedan i svi su otišli u logore. I nastradali da ne bi živeli po cenu te sramote. To je istina o celoj toj priči. A politika me ne interesuje.

O veri u nama Srbima…
-Srpski narod već pedeset godina ne može da preumi, već pedeset godina svakoga dana sluša to pitanje koje je apostol Pavle čuo samo jednom - "Zašto me goniš". Ali ne prestaje gonjenje Hrista u našem narodu i ne prestaje velika nevera jer čovek ne samo da više ne veruje u Boga nego ne veruje u sebe samog. I zalud mu se Bog javlja kad on sebi ne veruje, niti ima svoga ja niti veruje da se njemu neko zaista obraća.

O svetoj zemlji Kosovskoj…
- Kada je nedavno naš patrijarh krenuo na Kosovo, na samom ulazu u tu zemlju svetu zaustavi ga naoružana straža, i traži mu ličnu kartu. Patrijarha srpskog Pavla koji je krenuo da obiđe svoju bivšu eparhiju, kosovsku zemlju na kojoj je srpski narod podigao najviše hrišćanskih hramova.

Samo je nebo ozvezdano onako kako je Kosovo onebesano srpskim crvama i manastirima. I ko god bi video bilo koji od tih manastira znao bi da se ti manastiri i ne mogu dizati na zemlji tuđoj. Ali niko nikome ne pokazuje ni danas kad ovaj svet ima tolike oči i tolike uši, niko ne može da vidi ni jedan od tih hramova i da pokaže zasluge srpskog naroda za krst časni i veru hrišćansku.

Kada je episkop naš Atanasije izvadio panaiju i pokazao tim vojnicima - "Ovo je naša lična karta", tek tada je srpskim episkopima dozvoljeno da kroče do Dečana, Patrijaršije Pećke i Bogorodice LJeviške. A u tim manastirima su tela naših kraljeva koje je naš narod nosio i čuvao vekovima.

O novoj crnogorskoj crkvi…
- U najstarijoj eparhiji srpske crkve, u Crnogorsko-primorskoj mitropoliji, ovih dana počela je čitava jedna kampanja koju vodi grupa bezbožnika, i koji osniva novu crkvu. Malo ko od Srba zna da je čitava Mitropolija crnogorsko-primorska bila ubijena u Drugom svetskom ratu, da je mitropolit crnogorski Joanikije sa celim svojim sveštenstvom od 120 sveštenika bio ubijen.

Ja moram ovde da kažem da među osnivačima te nove crnogorske crkve vidim ubice mitropolita Joanikija, njegovih sveštenika i cele mitropolije. Za ovih pedeset godina te ubice nisu morale ni da se kaju ni da se stide, oni taj zločin za pola veka nisu ni pomenuli, i evo ih sada osnivaju neku novu crkvu i još jednom nasreću na ovu teškom mukom sačuvanu i iz pepela ispiljenu mitropoliju crnogorsko-primorsku.

O bezgrobnicima i bezgrobnim vojskama srpskim…
- Ako ima nešto u smrti lepo, onda je to da se konačno jedan Karađorđević sahranjuje u svojoj zemlji i u svojoj grobnici, jer je sva ona vojska koja je otišla za njegovim bratom ostala bez groba. To je jedina vojska otkad je ratova i vojevanja koja groba nema. I ne samo vojska nego svi vođi vojnički…

Ne postoji ni jedan komandant te kraljeve vojske u otadžbini koji ima grob. Kažite mi da li je to slučajno da groba nema Mihailović, da groba nema Vasić, Kalabić, Keserović, Đurišić, Lalatović, Ostojić, da groba nema Račić… I tako se ceo jedan napor srpskog naroda poništio na jedan način da ako nema grobova nema ni onih ko ih je ubio, da nisu ni postojali. Zato su grobovi svetinje u koje se moramo kleti i u koje moramo verovati.

O svetosavlju…
- Kad je sveti Sava išao po zemlji, krenuo je Savinim stopama ka Savinom izvoru na Savinom vrhu, kuda i mi idemo jer drugog puta i nema. Kada je negde oko Savina dana naišao Savinom stranom napali su ga psi, kao što i sada napadaju svakog ko se uputi Savinim tragovima. Putnik je najpre sastavio tri prsta, onako kako se mi i sada krstimo, plašeći ih tim znakom. Ali psi su se još više razbesneli.

Onda se sagnuo da dohvati kamen, ali je i kamenje bilo zamrznuto, svezano za zemlju studenim sindžirima, jer beše velika studen kakva je uvek oko Savindana. I dok su besni psi raznosili Savina stopala i Savin kuk, po jarugama zemlje zbog kojeg je podeljen svet, tad je sveti otpasao mač usta i rekao: "Teško zemlji u kojoj su paščad puštena, a kamen svezan".

D. V. Misojčić


vesti po rubrikama

^reportaža

19:23h Matija Bećković: Psi pušteni, a kamenje svezano
19:27h U Šumadiji i Srbiji nisi niko ako nemaš nadimak Šifonjerka i ormančići
19:35h U Kosjeriću na dvadesetim čobanskim danima: Čobana nigde nema
     


     


FastCounter by LinkExchange