Tara od Kolašina ka Mojkovcu, oko Trebaljeva i
Sjerogošta, nikad manja krajem juna i početkom jula. "K'o
da je Ilindan". Suša sve spržila, potoci presušili, pa suza
Evrope - i dalje najčistija reka na Starom kontinentu - može da
se pregazi i u kratkim čizmama, a ponegde i da se pređe s kamena
na kamen, a da čovek ne okvasi noge. Voda nikad manja, a ribolovaca
nikad više.
Oko Golubovića krša, ispod Bukovice, koja izvire ispod katuna
Goleš, kao na korzou. Zuje mašinice, uglavnom sa buvljaka, lete
plovci i mušice, a svaki, čak i onaj što nevešto zabacuje naljutiće
se ako mu neko kaže da je - ribar.
- Ma kakav ribar! Ribari su oni koji bacaju mreže ili love na
čeku šarane. Ovo je pravi lov. Lovi se potočna pastrmka i lipljan,
a oni te vide na sto metara. Moraš da se prikradaš, maskiraš,
kriješ, gaziš uz vodu...
Lepo zvuči. Ipak, ima onih koji se kriju da ih riba ne primeti,
a bogami i onih drugih, koji se kriju da ih lovočuvari ne uhvate.
Godišnja dozvola u Mojkovcu košta 12, u Kolašinu 20 maraka. U
njoj piše "zabranjen je ribolov u pritokama i u noćnim satima,
kao i korišćenje prirodnih mamaca, uključujući i kavijar".
- Đe može biti prirodni mamac iz konzerve - ljuti se jedan kavijardžija.
- Da je prirodan, rast'o bi na drvetu, ili bi ga vadili iz vode.
Ovako kupujem konzervu kod švercera za 15 maraka. Lososov crveni,
zrnasti kavijar je otrov za pastrmku!
U pravu je čovek. Kolašinski ribolovci kao mamac isključivo koriste
kavijar ili površinske mušice. Bjelopoljci su majstori za podvodne
muve, ali retko dolaze, sad je Lim - od kako beranska Celuloza
ne radi - bogatiji ribom, pogotovo lipljanom, od Tare. Poneko
baci pešuta ili kapicu, poneko leptira... Ipak, kavijar je broj
1. Najbolji dokaz su roglje načičkane oko vode, gde se postavljaju
štapovi i čeka se da pastrmka drmne. Zato kavijardžije, u šali,
zovu i čučavci.
Mušičari su "prosto ogorčeni" na kavijardžije.
- Povadiše svu mlađ. Stavljaju u torbe i najsitnije primerke.
One od 6-7 centimetara. Mi to s mušica jednostavno stresemo u
vodu. Gre'ota je vaditi cogolje. Šta će onda ostati u Tari? Žabe,
bjelouške, rakovi…
"Rat" mušičara i kavijardžija lako je uočljiv. Ovi
prvi ruše i gaze sve roglje na koje naiđu, a ovi drugi ih revnosno
postavljaju, obično noseći po dva-tri štapa.
- Proljetos je bilo krupne pastrmke. Čak i kilaša. Bila velika
voda, a mutna. Dušu dala za kavijar. Onda stiže suša. Mnogo rano.
Voda stalno opada, krupna riba bježi ka kanjonu i zabranu.
Na Tari - dva zabrana. Onaj prvi od Sjerogošta do tunela, bolje
rečeno do nekadašnje Đilasove kuće. To je zabran nacionalnog parka
Biogradska gora i slabo je čuvan. Onaj drugi, od Ravnjaka, četrdesetak
kilometara od Mojkovca, sve do Drine, pripada nacionalnom parku
Durmitor. Čuvaju ga "k'o oči u glavi". Lovočuvari opremljeni
motorolama, mobilnim telefonima, čamcima, durbinima, fotoaparatima…
špartaju putem Mojkovac - Žabljak koji vijuga uz samu Taru, kao
da trči da je stigne. A Tara u kanjonu prava reka. Brza, silna,
u virovima zelena, na brzacima penušava, udara i odbija se o stene,
pravi kolovrate, ne šumi, nego - tutnji.
- Tamo je sva krupna riba kad upeče. Ali dolje idu samo hrabri.
U cik zore ili kad se smrkne. I isplati se, brate. Ulovi se baš
dobro. A ako tebe ulove, ne valja. Otmu pribor, privode, pišu
prijavu. Kazne žestoke. Iskija ti na nos i riba i ribolov.
Poznanik ovih terena i starih, zagriženih ribolovaca sreće mnoga
nepoznata lica.
- To su ekonomski ribolovci - priča jedan od veterana. - Teško
se živi, pa umjesto da obijaju od kafane do kafane, jer posla
i onako nema, ufatili prutove pa love. Još se poneki uče, ali
ulove za večeru ove sitnine. Isplati se. Kilo pastrmke, i to tovljene,
kalifornijske, u ribnjaku u Trebaljevu je 10 maraka. Kad očistiš
taman da dvojica omaste brk. Skupo, vala.
Lipljana je nekad od Bakovića do Kraljeva kola bilo više nego
pastrmke. On ne ide na kavijar, teže ga je prevariti. U ovom kraju
ga zovu i koravac, jer ima sitnu krljušt.
- Nema više ribe u Tari - priča starac Joksim. - Znao sam u svoj
vakat, dok sam čuv'o krave ili ovce, da zabacim skakavca u ove
bukove. Svaki zabačaj - koravac. I to kakav. Nijedan manji od
po oke. A sad ribu ne možeš viđet ni puškom da je gađaš. Istrijebili
je, što kavijarom, što mrežama, što podvodnim puškama…
I dinamitom, izgleda, jer se kad je voda mala u virovima može
se videti belilo po dnu. To dinamit očisti mulj i mahovinu, a
i ribu svakako.
Divno je kad upeče zagaziti u Taru, baciti mušice. Voda hladi,
pirka severac uz vodu, ponekad nešto i drmne...
Na Vidovdan, u cik zore - neobičan "susret". Oko Tare
sve se beli. Ko bi poverovao, posle onakve žege - slana.
- Znači bar je minus dva, čim je slana ovolika. Sad će riba da
proradi, viđećeš. I njoj je bilo vrućina.
I baš proradi, mada opet sitna.
- Nema ovuda krupne ribe, ponavljam ti. Mladicu nijesam vidio
od Aranđelovdana. I ona je dolje pobjegla, za ostalom ribom, za
hranom. A nema ni brkača. Njih smo bar, kad pa'ne noć, na glistu
mogli da navatamo po desetak. Sad ih čujem love oko Polja, kod
Mojkovca.
Brkač je lokalni naziv za potočnu mrenu, koja živi u jatima i
lako je uočljiva oko vrbovih žila ili kamenih škripaca.
- Biće ribe kad udare kiše, kad ustane i zamuti se Tara. Vratiće
se sve ono što je niz vodu uteklo. A kiše po svoj prilici neće
do jeseni.
R. RAKOČEVIĆ
video
galerija
Srpsko nasleđe
