Nedavno se u biblioteci "Alfa" izdavačke kuće "Narodna knjiga" pojavio novi roman novosadskog književnika Đorđa Pisareva "Zavera bliznakinja", "borhesovski inspirisana igra" koja kroz raskošnu biblioteku autora čitaoca vodi u svet sestara Bronte, psihoanalize i postmodernizma.

Roman je dobio nagradu "Laza Kostić", a ovih dana, za projekat romana "Pod senkom zmaja", Pisarev je dobio stipendiju iz Fonda Borislava Pekića.

- Samo je privid da radnja u "Zaveri bliznakinja" nema veze s "našom" stvarnošću. Strana imena, toponimi udaljenih zemalja ili arhetipski pojmovi vezani za univerzum civilizacije moj su izbor koji treba da olakša čitaocu poziciju onog koji, neopterećen strašću ličnog okruženja, na miru procenjuje (i doživljava) klasične situacije života. Posmatrajući globalno, moji junaci su univerzalni i deo su korpusa ovog sveta, a time i svetske književnosti. Uostalom, u čemu je razlika između Don Kihota koji ludi i napada vetrenjače, Eme Bovari koja je upropašćena (i) zbog čitanja sladunjavih romana, ili jednog od mojih junaka, Lenga, koji od sveta pravi biblioteku, a od biblioteke svet? Ili između Tebe i Mene, mrtvih ludaka?

		Borislav Pekić - Šetnja kroz žanrove i potpuna posvećenost literaturi, ne samo kao alternativnom životu, dar je velikog pisca sa ovih naših prostora, Borislava Pekića. Svojim univerzalnim metaforama Pekić je oslobodio stega svakog iole svesnog pisca koji je na scenu života i literature stupio posle njega, majstora. Onog koji je jeo smrt, onog koji je nama omogućio da progutamo život u mračnoj zbilji bez alternative.

Tvoj roman je i svojevrstan vodič kroz lavirint dobre literature?
- "Zavera bliznakinja" zaista okuplja ključne literarne topose s kraja ovog veka koji će u istoriji ostati zabeležen kako po vrhuncu uspona ljudske rase, tako i po padovima koji će zauvek ostati dokazi Opšte Istorije Beščašća. Sve to tvori specifično postmodernističko sentimentalno vaspitanje gde, naravno, nije zaboravljena i čista mala ljudska priča sa tragičnim elementima, koja pobija privid o isključivom svetu mašte. Literatura, u to duboko verujem, nije igra, ona je samo nešto drugačija stvarnost. Postoje uvek stvarnosti koje paralelno teku; u jednoj ste Tezej, u drugoj Minotaur, u trećoj Arijadna koja razmotava klupko. U četvrtoj, živite u mračnoj Srbiji...

Muči li te večiti sukob pisca i čitaoca?
- Nikada nisam razdvajao poziciju pisca i čitaoca, podrazumevajući da zapravo njih dvoje, zajedno, ispisuju svaki roman, pa i moj. Jedino, to moram priznati, uloga čitaoca je nekada aktivnija, a nekada pasivnija. U ovom, mom slučaju, ova dvojna vokacija podrazumeva potpunu ravnopravnost tako da sam čitaocu u sebi morao dozvoliti da pisac u meni napiše roman kakav bi sam voleo da čita.

Uloga pisca u svetskoj revoluciji?
- Trenutak koji živimo mi, ovde, užasavajući je u besmislu sitnog tavorenja, bez nade u neko (bolje) sutra. Kada Erih Rot, gospodin koji je napisao scenario za film "Forest Gamp", govori o osećaju impotencije u kolektivnoj psihi Amerike, ja osećam da govori upravo onako kako bih ja to rekao govoreći o stanju u ovoj zemlji. Za razliku od njegove, tipično američke, rekao bih, nade da će literatura - dobri romani pisani s tendencijom - nešto izmeniti, "pružiti nadu" izgubljenom čoveku, je se suočavam s izvesnošću da je takva vera u literaturu pomalo dečački sveža, ali i neubedljivo lažna. Da budem precizniji, mi smo samo mrtvaci koji hode po zgaslom zemljištu puste zemlje.

M. Stajić