Reditelju Kokanu Mladenoviću prebacuju da se "suviše eksplicitno u teatru bavi politikom", misleći na njegove predstave "Mir", "Afera nedužne Anabele", a pogotovo na "Ruženje naroda u dva dela" kojim će u petak uveče biti zatvorena zvanična selekcija 45. Sterijinog pozorja.

- Politika je nakaradno i agresivno svuda oko nas. Stoga, baviti se normalnim životom u Srbiji, znači baviti se i politikom. Onog trenutka kada ovakva politika napusti naše živote, njih će verovatno ispuniti neke mnogo bitnije i lepše stvari. Naravno, ni tada politička angažovanost teatra neće otići na margine.

		U subotu na Pozorju Zvaničnu selekciju 45. Sterijinog pozorja zatvoriće u petak uveče "Ruženje naroda u dva dela" Slobodana Selenića, u režiji Kokana Mladenovića i izvođenju Narodnog pozorišta iz Sombora. Predstava se igra na Velikoj sceni Srpskog narodnog pozorišta, gde će biti smeštena i publika. Kako je planirano svega 130 mesta.

Jer, pozorište počiva na apsolutnim vrednostima i stoga je ono u samom startu opozicija svakoj, pa i najdemokratskijoj vlasti. Zato će uvek biti dovoljno tema za sukobe pozorišta i vlasti, ali se nadam da nikada situacija neće biti tako radikalna, kao što je to sada. Uostalom, ne mislim da je sve ovo bavljenje političkim pozorištem - radi se o spasavanju zdravog razuma.

Postoji li granica preko koje reditelj ne sme preći u čitanju dramskog teksta a da ne naruši piščev integritet.
- Nikada nisam razmišljao o toj granici, već samo o kvalitetu predstave. Režiju shvatam kao ogromno polje igre, a sve teme koje sam izabrao postoje zato da, sa meni dragim ansamblima, u određenom trenutku kažem nešto što mislim da je značajno. U svemu tome dramski predložak predstavlja tek preduslov. Svakako, što je tekst kvalitetniji, to su potrebe za intervencijama manje. Ali konačan rezultat je ipak najvažniji, makar na kraju ostali samo motivi od izabranog predloška.

Sve je više vrhunskih reditelja koji beže iz Beograda u tzv. "provincijska pozorišta".

- U beogradskim pozorištima previše je nervoze i površnosti - negde je izgubljena radost pozorišne igre. Na sreću, postoje teatri, poput somborskog ili užičkog, koji veoma mudro vode repertoarsku politiku, a uslovi rada i atmosfera su na izuzetnom nivou.

Za nedostatak repertoarskog koncepta najčešće se optužuju reditelji jer navodno teatrima nameću projekte kroz koje isteruju svoje ego - tripove.

- To što reditelji ostvaruju svoje repertoare, dokaz je da oni više misle o pozorišnoj budućnosti i potrebama publike nego što je to (uglavnom) slučaj sa upravama pozorišnih kuća. Veoma malo naših teatara ima osvešćen repertoar. I zato rediteljima ostaje da premoste tu i takvu nesposobnost i(li) nekompetentnost pozorišnih uprava. Naravno, uvek postoji opasnost od isterivanja ego-tripova, ali kod tako subjektivne umetnosti kao što je pozorišna režija, ravnanje prema vlastitim kriterijumima i sopstvenom viđenju sveta jednostavno predstavlja neminovnost.

M. Stajić