GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


Protest

Grozim se fašizma

(Otvoreno pismo gđi Mileni Milošević, predsednici opštine Vračar)

Gospođo Milošević, pre dvadesetak dana su se na ulazu i zidovima opštine Vračar, čiji ste Vi predsednik a ja žitelj, našli iscrtani kukasti krstovi. Vi ste smatrali da je sasvim u redu da tako bude (od toga da "treba da vide ljudi i novinari" do toga da se "to ne može skinuti kako je starija gospođa, ili Jevrejka, nameravala - jednostavno nekakvom bojom, već je neophodno 'pekaranje'"), a ja sam smatrala obrnuto. Grozeći se fašističkih simbola, pokušala sam da te kukaste krstove uklonim najprostijim načinom - da ih prekrečim. Objasnila sam i Vama i policiji i javnosti razloge zbog kojih sam se upustila u poduhvat koji ste Vi sprečili. Na ulazu u zgradu opštine Vračar i na zidu iz Kursuline ulice još uvek stoje iscrtani kukasti krstovi. Ja zaista ne mogu da se rvem s mladićima Vašeg obezbeđenja niti želim da ih dovodim u nepriliku, a policiju to ne zanima. Zato Vam se ponovo obraćam.
Pre četiri godine sam bila zgrožena i zapanjena činjenicom da je predsednik srpske skupštine nazvao fašistima studente Beogradskog univerziteta, njihove roditelje i nastavnike. Pitala sam ko ga je vaspitao u tolikoj mržnji i nepoverenju da može svoje sunarodnike, toliko strašno stradale od fašizma, da smatra fašistima. Pitala sam se da li nas, studentske roditelje (seljake, radnike, svoje kolege - "poštenu inteligenciju") i njihovu decu (đake i studente), dakle, većinu svog naroda, zaista može da smatra fašistima. Pitala sam kakav je čovek koji tako misli i šta ostaje drugima da kažu? Pitam sad to i Vas, gospođo Milošević, jer ste me naterali da živim s predznakom fašizma na vlastitoj kapiji! Pitam sve vas zašto me i s kojim pravom uvršćujete u fašiste kad ja to nisam. Pitam zašto u te redove ubrajate i decu koju sam rodila ili vaspitavala? Naravno, nikada nisam dobila odgovor, ali ga ipak tražim.
Građanin sam ove zemlje i za nju sam uradila koliko sam mogla i umela: volela sam je, radila za nju i svu omladinu učila da ne treba sve učiniti za ličnu korist nego i na ponos otadžbini, kako su mene učili roditelji i učitelji. Tome me sigurno nisu naučili sadašnji predsednici bilo čega, oni koji me smatraju fašistom.
Patriotizmu me ne mogu učiti oni koji otvaraju mostove, puteve, stanove, a graditeljima ne isplaćuju plate. Funkcioneri su danas ponosni na obnovu i izgradnju, dele odlikovanja, a očito nikad nisu ni pokušali da za svoju domovinu bilo kako zapnu. Niti su bili ranjeni, niti robijali, niti stekli žuljeve gradeći puteve, mostove, tunele. Da jesu, možda im ni današnji junaci obnove (a takvih nas je hiljada bilo - mnogo pre žrtvovanih "na odbrambenoj liniji TVS", mnogo pre "udarnika" iz Bambilenda, mnogo pre pokopanih kao "N. N." u zemlji koja nije ratovala) ne bi ni sad ništa tražili.
Patriotizmu me ne mogu učiti ni oni koji rat znaju samo s televizije, koji nikad nisu otišli ni na drugu ratnu liniju. Oni koji, uostalom, nikad nisu imali ni toliko obzira i obraza da odu na sahranu nedužnih dečaka poginulih "kao borci", ili koji su došli živi kući, da bi sada bila proglašeni - fašistima! Patriotizmu me ne mogu naučiti ni predsednici opštine koji "ne žele da izazivaju sukobe s licima koja ispisuju kukaste krstove" ! Pa upravo takvi svoje sugrađane proglašavaju fašistima.
Pošto Vi, gospođo Milošević, očigledno to činite znakom koji čuvate na opštinskoj kapiji, molim Vas da mi javno (kao što ja Vas, ponovo, pitam) odgovorite ko je i čime odobrio takvo Vaše preduzeće. Ili zahtevajte da to učini onaj čiji nalog izvršavate. Čuvajući i nadalje kukaste krstove, pokazujete svoj lični stav, a građanima Vračara imputirate da su fašisti! Ako nije tako, pozovite ih i pitajte šta o tome misle, zajedno sa svojom decom sklonom otporu - upravo protiv fašizma. Tvrdim da će Vas demantovati... S uvažavanjem,

Marija Kikić,
Beograd


P. S. Verujem da se protiv fašizma bore svi ljudi i da će mi se priključiti. To što se u prethodnom pismu nisam javno potpisala ne može Vam biti izgovor što mi niste odgovorili - moje generalije ste mogli dobiti i verovatno ih znate. Ipak, sada se i javno predstavljam očekujući odgovor, tim pre što vidim da se fašističke ideje, ili tačnije ideje o "nosiocima fašističkih ideja", šire kao kuga. Ne zaboravite, uvek ima preživelih, pa će i iz neke buduće Kristalne noći ostati neki svedok.


Pohvala

Bravo majstore

Nedavno mi je moj komšija Nebojša Zorbić ispričao njegov izuzetno prijatan doživljaj. Naime, posedovao je skupocen mobilni telefon koji se iznenada pokvario.
Nosio je mobilni u četiri različita servisa, ali od popravke nije bilo ni traga ni glasa. Svi su ga serviseri vraćali i govorili da se takav kvar ne može popraviti.
"Slučajno sam i iz beznađa odlučio da odem do Zemuna po peti put. Otišao sam u servis bez para i ostavio telefon. Majstor mi je na uslugu dao drugi telefon. Svakog dana me je majstor "PIN servisa" zvao i obaveštavao o tome šta je sve preduzeo da popravi tako skupocen telefon iako mi na pamet nije palo da od njega još i to tražim. Ali ni on nije mogao da ga popravi i pored najbolje volje, jer kada bi popravio jedan deo, drugi bi se pokvario i tako redom. Na kraju me je pozvao da dođem. Majstor Branislav mi je tada rekao da mi je iz inostranstva naručio nov telefon, iste marke. Bio sam iznenađen i oduševljen. Zatim sam ga pitao da li bi mogao da mi da dva nova telefona, ali jeftinija i on je doslovce rekao: " Kod nas sve može kad je u pitanju stranka". Tako smo postali prijatelji..., a ja želim da se zna kakvih sve dobrih ljudi ima u ovom gradu i u ovoj zemlji".
Priča mog komšije nije me mnogo iznenadila. Izuzetno je lep gest majstora Branislava, ali moram priznati da poznajem mnoge dobre i plemenite ljude, izuzetne profesionalce u svom poslu.
Kada bi svi drugi bili kao što su majstor Branislav... Na sutrašnji dan gledali bismo s verom i nadom da će taj dan i svaki sledeći biti tako zanimljiv i lep.

Ljubica Kocić,
Beograd


Mišljenje

Bogougodna pomoc

("Kič u tužnom času", "Glas", 25. 05. 2000.)
"Glas javnosti" je nedavno objavio pismo čitaoca Jovana Draškovića pod naslovom "Kič u tužnom času". Slažem se sa njim od reči do reči. Ali, dodao bih još nešto.
Na pogrebe se donose ogromne količine cveća. Prirodnog i veštačkog. U vencima i buketima. Onda se time pokriva reka i ako to neko ne pokrade, za koji da je sve istrulilo i - bačeno. A zar ne deluje daleko dostojanstvenije sahrana (a takve smo u filmovima videli bezbroj puta) gde svako od okupljenih oko odra stavlja na kovčeg po jedan (slovima i brojem: jedan) lep cvet o kovčeg se sa tim cvetovima spušta u raku. Pogreb nije svadba, pa da u tom događanju bude radosti i lepog, što bi se reklo, u neograničenim količinama. A onaj silni novac koji bi se dao za cveće, neka i on bude dat za humanitarne svrhe. Neka dođe do onih kojima je najpotrebnije. A u ovom vremenu sirotinje je mnogo. I premnogo. Pomoći nevoljnicima je i duboko ljudski i bogougodno.

Tihomir Jovanović, Beograd



     


FastCounter by LinkExchange