Konfiskovali su nam oči i uši. Ostala su nam još tri čula, ali i ona su ošamućena. Preostali su nam prokisli ukusi i ustajali mirisi i beli štap. Još malo možemo da mrdamo i gmižemo, puštajući prste kao pipke oko sebe i kuckajući belim štapom po ivici provalije kojom još milimo u susret novom milenijumu. Preostalo nam je da onim malim delom nepokradenih zarada kupujemo laži. I prizore koji se u nama i oko nas smenjuju ispraćamo i dočekujemo s čvorovima na jeziku. Da ne razlikujemo dan i noć okruženi gljivama, plesnima, paučinom, bubama i slepim miševima, čije glave vise kao i naše. Izgleda da je lepše i bolje biti prazna konzerva, probušen balon, ćopava starica ili polomljeno okno, nego ono što smo - što se nekada zvalo čovek!

Momčilo Paraušić,
Pančevo

O odnosu levice i desnice

Nazivi "levica" i "desnica" obeležavaju suprotstavljene političke grupacije i potiču iz vremena Velike francuske revolucije. "Montanjari" politička grupa sa radikalnim zahtevima, sedela je na levoj strani skupštinske dvorane, dok su umerenjaci bili na desnoj. I od tada, pa sve do današnjih dana, pod "levicom" se smatrala ona politička snaga koja traži promene, a pod "desnicom" ona koja želi da u većoj ili manjoj meri konzervira postojeće stanje u zemlji. Prema tome, naša "levica" bi trebalo da bude ona politička sila koja traži promene postojećeg stanja, a "desnica" da to stanje brani. Tako bi trebalo.

Ali kod nas je skoro sve tumbe okrenuto, a pa i to: naša se "levica" trudi da ostane stanje kakvo jeste, a "desnica" želi promenu, pa tako naše "leve" političke snage predstavljaju kočnicu promena, a "desne" su borci za promene! I sad, mereno prihvaćenim aršinom, naša "levica" je ustvari "desnica", a "desnica" - "levica".

Petar Nikolić,
Beograd

Grozim se fašizma

(Drugo otvoreno pismo gđi Mileni Milošević, predsednici opštine Vračar, Beograd)

Gospođo Milošević, pre dvadesetak dana su se na ulazu i zidovima opštine Vračar, čiji ste Vi predsednik a ja žitelj, našli iscrtani kukasti krstovi. Vi ste smatrali da je sasvim u redu da tako bude (od toga da "treba da vide ljudi i novinari" do toga da se "to ne može skinuti kako je starija gospođa, ili Jevrejka, nameravala - jednostavno nekakvom bojom, već je neophodno 'pekaranje'"), a ja sam smatrala obrnuto. Grozeći se fašističkih simbola, pokušala sam da te kukaste krstove uklonim najprostijim načinom - da ih prekrečim. Objasnila sam i Vama i policiji i javnosti razloge zbog kojih sam se upustila u poduhvat koji ste Vi sprečili. Na ulazu u zgradu opštine Vračar i na zidu iz Kursuline ulice još uvek stoje iscrtani kukasti krstovi. Ja zaista ne mogu da se rvem s mladićima Vašeg obezbeđenja niti želim da ih dovodim u nepriliku, a policiju to ne zanima. Zato Vam se ponovo obraćam.

Pre četiri godine sam bila zgrožena i zapanjena činjenicom da je predsednik srpske skupštine nazvao fašistima studente Beogradskog univerziteta, njihove roditelje i nastavnike. Pitala sam ko ga je vaspitao u tolikoj mržnji i nepoverenju da može svoje sunarodnike, toliko strašno stradale od fašizma, da smatra fašistima. Pitala sam se da li nas, studentske roditelje (seljake, radnike, svoje kolege - "poštenu inteligenciju") i njihovu decu (đake i studente), dakle, većinu svog naroda, zaista može da smatra fašistima. Pitala sam kakav je čovek koji tako misli i šta ostaje drugima da kažu? Pitam sad to i Vas, gospođo Milošević, jer ste me naterali da živim s predznakom fašizma na vlastitoj kapiji! Pitam sve vas zašto me i s kojim pravom uvršćujete u fašiste kad ja to nisam. Pitam zašto u te redove ubrajate i decu koju sam rodila ili vaspitavala? Naravno, nikada nisam dobila odgovor, ali ga ipak tražim.

Građanin sam ove zemlje i za nju sam uradila koliko sam mogla i umela: volela sam je, radila za nju i svu omladinu učila da ne treba sve učiniti za ličnu korist nego i na ponos otadžbini, kako su mene učili roditelji i učitelji. Tome me sigurno nisu naučili sadašnji predsednici bilo čega, oni koji me smatraju fašistom.

Patriotizmu me ne mogu učiti oni koji otvaraju mostove, puteve, stanove, a graditeljima ne isplaćuju plate. Funkcioneri su danas ponosni na obnovu i izgradnju, dele odlikovanja, a očito nikad nisu ni pokušali da za svoju domovinu bilo kako zapnu. Niti su bili ranjeni, niti robijali, niti stekli žuljeve gradeći puteve, mostove, tunele. Da jesu, možda im ni današnji junaci obnove (a takvih nas je hiljada bilo - mnogo pre žrtvovanih "na odbrambenoj liniji TVS", mnogo pre "udarnika" iz Bambilenda, mnogo pre pokopanih kao "N. N." u zemlji koja nije ratovala) ne bi ni sad ništa tražili.

Patriotizmu me ne mogu učiti ni oni koji rat znaju samo s televizije, koji nikad nisu otišli ni na drugu ratnu liniju. Oni koji, uostalom, nikad nisu imali ni toliko obzira i obraza da odu na sahranu nedužnih dečaka poginulih "kao borci", ili koji su došli živi kući, da bi sada bila proglašeni - fašistima! Patriotizmu me ne mogu naučiti ni predsednici opštine koji "ne žele da izazivaju sukobe s licima koja ispisuju kukaste krstove" ! Pa upravo takvi svoje sugrađane proglašavaju fašistima.

Pošto Vi, gospođo Milošević, očigledno to činite znakom koji čuvate na opštinskoj kapiji, molim Vas da mi javno (kao što ja Vas, ponovo, pitam) odgovorite ko je i čime odobrio takvo Vaše preduzeće. Ili zahtevajte da to učini onaj čiji nalog izvršavate. Čuvajući i nadalje kukaste krstove, pokazujete svoj lični stav, a građanima Vračara imputirate da su fašisti! Ako nije tako, pozovite ih i pitajte šta o tome misle, zajedno sa svojom decom sklonom otporu - upravo protiv fašizma. Tvrdim da će Vas demantovati... S uvažavanjem,

Marija Kikić,
Beograd

P. S. Verujem da se protiv fašizma bore svi ljudi i da će mi se priključiti. To što se u prethodnom pismu nisam javno potpisala ne može Vam biti izgovor što mi niste odgovorili - moje generalije ste mogli dobiti i verovatno ih znate. Ipak, sada se i javno predstavljam očekujući odgovor, tim pre što vidim da se fašističke ideje, ili tačnije ideje o "nosiocima fašističkih ideja", šire kao kuga. Ne zaboravite, uvek ima preživelih, pa će i iz neke buduće Kristalne noći ostati neki svedok.

Protest akademika

(Dr Ivan Župunski, Savezni zavod za mere i drgocene metale,
Mike Alasa 14, 11000 Beograd)

Poštovani dr Županski, dana 10.04.2000. godine, dakle, pre tačno mesec dana, upitio sam vam pismo u kome Vas izveštavam da se sa velikim zadovoljstvom prihvatam članstva u Programskom odboru skupa "Simpozijum o merenjima i mernoj opremi", čija je priprema započela za oktobar 2000. godine u Novom Sadu.

Danas, na svoju žalost, obaveštvam Vas da neopozivo istupam iz Programskog odbora skupa "Simpozijum o merenjima i mernoj opremi".

Ovakvu odluku doneo sam iz sledećih razloga, i to:
1) U znak podrške "Opštenarodnom pokretu Otpor" koji je poslednjih dana podvrgnut neviđenoj represiji vlasti, sastavljenoj od predstavnika političkih partija SPS, JUL i SRS. Veliki broj članova pokreta našao se u zatvoru, a svi su optuženi da su narkomani, kriminalci, sluge spoljnih neprijatlja i sl. Taj pokret, nastao je od "Studentskog pokreta "Otpor" i glavninu članova još uvek čine studenti. U poslednje vreme pridružuje mu se sve veći broj srednjoškolaca i drugih slobodoumnih ljudi Srbje. Tridesetčetiri godine sam kao profesor univerziteta nastojao da studente naučim fizici, ali i nekim osnovnim pojmovima iz oblasti morala. Neprekidno sam ukazivao da u fizici ne treba verovati do kraja ni jednoj teoriji, ni jednom zakonu, i da sve to valja neprekidno proveravati. Nadao sam se da će taj pristup studenti prihvatiti, i proširiti ga i na ostale oblasti življenja. Članovi navedenog pokreta, mladi Srbije, studenti i srednjoškolci, su nada budućosti ove zemlje. I zato sam uz njih, i zato podržavam njihove stavove i nastojanja da dođe do smene vlasti u Srbiji, zato sam ogorčen represijom kojoj su izloženi. Ova vlast tuče i muči našu decu, tera ih da beže, da napuste ovu zemlju!

2) U znak protesta zog gušenja slode zbora i dogovora u Srbiji. Sadašnja vlast ne preza ni pred jednim načinom da uskrati građanima Srbije slobodu govora i dogovora. A to im garantuju i Ustav Savezne Republike Jugoslavije i Ustav Republike Srbije! To je siguran put u diktaturu, koja je već uspostavljena, i koja svakim danom dobija sve nemilosrdnije i brutalnije oblike. Najbolji primeri su metode kako je sprečen nedavno zakazani protestni skup u Požarevcu, ali i kretanje fudbalera i njihovih navijača od stadiona ka centru grada dana 17.05.2000. u Beogradu, radi priključenja protestnom zboru pred zgradom Skupštine grada.

3) U znak protesta zbog gušenja slobode javnih medija u Srbiji. Sadašnja vlast je krenula u opšti napad na sve medije, novine, radio i TV stanice, koje nisu pod njenim neposrednim nadzorom. Događaji oko listova "Glas", "Blic", "Danas", "Pančevac" i drugih, po unutrašnjosti Srbije, u poslednjih dva-tri meseca nagoveštavaju potpuni medijski mrak. Preuzimanje i stavljanje pod potpunu kontrolu TV i radio Studija B, "B2-92 i "Indeks radio" u Beogradu, i TV i radio Pančevo, danas 17.05.2000. godine jasno pokazuju put kojim su vlasti u Srbiji krenule. Taj put vodi u diktaturu.

4) U znak podrške svim sloboduljubivim ljudima u Srbiji, koji su shvatili da sadašnju vlast, sastavljenu od predtavnika SPS, JUL i SRS, treba smeniti što pre, zarad budućnosti Srbije, ali miroljubivim sredstvima, na izborima. To vlast neće dozvoliti po cenu uvođenja vanrednog stanja, pa i izazivanja građanskog rata. Cena će biti ljudske glave i životi, što sadašnja vlast ničim ne zavređuje.

U vreme kada je diktatura u Srbiji na pragu, odnosno, kada je već uvedena, kada postoji velika opasnost od izbijanja građanskog rata, duboko sam ubeđen da treba organizovati centre za prijem pretučenih, povređenih i ranjenih ljudi, kao što je to urađeno dana 17.05.2000. u prostorijama Skupštine grada Beograda. Ne čini mi se da je sada vreme za organizovanje skupova kakav je "Simpozijum o merenjima i mernoj opremi". Njega treba odložiti za bolja vremena.

Kad se u Srbiji uspostavi demorkatska vlast, samo tada, biću spreman da svoje znanje ponovo stavim na raspolaganje Saveznom zavodu za mere i dragocene metale, i to sa velikim zadovoljstvom i entuzijazmom. Sve dok je vlast sastavljena od predstavnika SPS, JUL i SRS, to više ne želim da činim jer, svaki napor uložen u uspeh postignut u bilo kojoj oblasti nauke, tehnike, tehnologije, privrede, ekonomije i dr., ova vlast prisvaja kao svoj uspeh. To je daleko od istine.
S poštovanjem,

Milan Kurepa, dopisni član SANU,
Beograd

Ko hoće da pohara seljake

Iritiran donošenjem ultimativnog Zakona donošenog u Repubičkoj skupštini, a kojim se seljak obavezuje da mora obrađivati zemlju, u protivnom, će plaćati visoku porezu državi ili će "privremeno" ostati bez zemlje, odlučio sam da vam se obratim i iznesem svoje mišljenje. Ovo je najsramniji Zakon posle predloženog zakona (koji na srećunije prihvaćen) od dodeli doživotnog imuniteta i povlastica ministrima.

Umesto da Država i nadležno ministrstvo razvija poljoprivredu, modernizuje granu agrara koja nam obezbeđuje preživljavanje, kažnjavaju se seljaci a stimulišu se samo raznorazni preprodavci. Pošteni seljaci, poljoprivrednici, ostavljeni su na milost, bez veštačkog đubriva, nafte, rezervnih delova, sigurnih cena plasmana svojih proizvoda. Država još nije vratila komfiskovanu imovinu seljaku, a sad pohlepno hoće da uzme i ostatak. Pitam se, kojim pravom. Ko ima pravo da nečiju imovinu otuđi. Možda će nadležni koji su doneli ovaj zakon reći da nismo dobro razumeli zakon u smislu da treba obraditi svaki pedalj zemlje, ali ako je tako zašto u zakonu nije predviđena klauzula o nadoknadi za korišćenje zemlje. Zbog čega se po toj logici ne vrši pritisak na preduzeća da proizvode, jer siva ekonomija ne može biti perspektiva ni jedne zemlje. Ko će obrađivati zemlju, koja će se oduzeti, građani, preprodavci ili možda Kinezi?! Od njih bi mogli da imamo neku vajdu, jer ionako ne rade ništa na asfaltu u Beogradu, a možda će neko od njih biti proglašen počasnim građaninom nekog sela od pet seljaka, sve prema zasluzi. Ili je možda nedovoljan novac Državi koja svakodnevno ubira kažavanjem medija i pojedinaca, pa sad hoće da naplati i seljaka.

Zabrinjava me sprovođenje ovog zakona na teritoriji Kosova. Ko će obrađivati srpske zemlje i ko će plaćati kazne u ovoj situaciji.

Živimo u vremenu u kome je sve moguće, tako da me ništa ne čudi, pa ni ovaj zakon ali me zbunjuje činjenica do kad ćemo trpeti ponižavanja i gde je naše dostojanstvo. Čak ne bi bio iznenađen ako uskoro bude donet Zakon u cilju suzbijanja bele kuge u smislu kažnjavanja onih koji se ne žene ili udaju odnosno ultimatum, brak ili novac, dete ili razvod. Ili možda zakon za one koji gladuju, da ne smeju gladovati na pragu 21. veka, jer bi to moglo da bude sraman čin za državu, zašto gladovati kad postoje razni načini snalaženja, treba samo znati i umeti.

Imam još mnogo šta da kažem, ali se stidim činjenice da živim u takvoj stvarnosti na pragu novog milenijuma, i da nam se sve ovo dešava.

Jordan Ivanović,
dipl.sociolog, Niš

Kič u tužnom času

Nema sumnje da smrt svakog čoveka izaziva tugu kod onih koji su mu bili bliski. I normalno je što oni žele da ispraćaj pokojnika bude što dostojanstveniji. I normalno je što njegovi najbliži žele da se pored odra nađu i svi oni koji su poznavali pokojnika i prijateljivali sa njim, a nisu bili u prilici da neposredno saznaju za njegovu smrt. Zato i nije nenormalno kad pokojnikovi najbliži daju čitulju u novinama kojom objaljuju da je taj i taj umro i da će se ispraćaj održati tu i tu tad i tad.

U svemu tome nema ničeg nenormalnog. Ali je nenormalno kad se povodom nečije smrti pojave u istim novinama desetine čitulja u kojima se prosto vrši nadmetanje u pokazivanju žalosti za pokojnikom. A čitulja nije tužbalica već informacija o smrti sahrani ili o godišnjici nečije smrti i pomenu. A ako neko, već, hoće da trajno obeleži uspomenu na pokojnika i svoju vezu sa njim, neka onda novac, koji bi dao za čitulju, da, kako se to nekad radilo, nekom humanitarnom udruženju ili nekoj kulturnoj ili sportskoj organizaciji. A primalac, onda, trajno kod sebe upisuje pokojnika i donatora i objavljuje u novinama zahvalnost darodavcu. Tako se čuva uspomena na pokojnika i tako se dugovečno obeležava veza između pokonika i darodavca.

Čitulje - tužbalice su kič.U bukvalnom smislu te reči. Takve čitulje deluju kao neumesno razmetanje ožalošćenog svojom tugom. Zar onaj koji daje malu čitulju manje žali za svojim umrlim od onoga koji daje ogromnu čitulju? Tuga se nosi u sebi i ona nije sredstvo da se njome skreće pažnja na sebe. To je malograđanština najnižeg nivoa. Ona više pokazuje oglašivača, koji želi da se pompezno prikazuje, nego što osvetljava pokojnika. Pokojnik neće biti ništa veći ukoliko je čitulja povodom njegove smrti veća. S druge strane, darivanje tih para (koje nisu male) i te kako će dobro doći onima kojima je porebna pomć, a ona će ujedno trajno obeležiti pokojnikovo ime i čovečnost darodavca.

Jovan Drašković,
Beograd