Poslednjeg dana ove školske godine u Prvoj beogradskoj gimnaziji bila je vrlo neobična i "živa" atmosfera. U školskom dvorištu trubači, mladići i devojke igraju u taktu "Đurđevdana", a na sve strane lete komadići razbijenih flaša. Među brojnim učenicima, ipak, najveseliji su oni koji ove godine završavaju četvrtu godinu gimnazije. Uglavnom se pripremaju za proslavu maturske večeri, uveliko uče za prijemne ispite na fakultetima i svako od njih, otvorenih očiju, sanja svoj san.

Marko Vjetrović jedan je od maturanata koji je završio društveno-jezički smer i vidno srećan zbog toga kaže da ima brojne planove, ali je jedan od najvažnijih da upiše arhitekturu.

- Iskreno se nadam da će i na fakultetu biti dobro društvo, kao i ovde, jer smo bili zaista specifično odeljenje, niko nije ponavljao, što je najvažnije. Trenutno mi je najveća želja da upišem arhitekturu jer me je taj poziv od malena fascinirao. Voleo bih da projektujem zgrade jer, zamislite koliko je u Beogradu zdanja koja nadžive svoje projektante i čijoj se lepoti ljudi decenijama kasnije dive.

		Otići ili ostati Mišljenja o odlasku u inostranstvo posle završenog školovanja, uglavnom su podeljena. Dok bi jedni, bez ikakvog razmišljanja, spakovali svoje stvari i otišli, uglavnom u razvijene zemlje zapada, drugi tvrde da postoji vrlo jako osećanje koje ih vezuje za prijatelje, porodicu, kraj u kome su odrasli, bez čega jednostavno, njihov život ne bi imao nikakvog smisla.

Planovi za život postoje, ali kako kaže, ponekad je neuporedivo bolje dopustiti da sam život povede "igru".

- Iskreno se nadam da ću kasnije, kada budem završio fakultet, uspeti da otpočnem svoju karijeru u zemlji. Dva puta sam bio u inostranstvu, jednom u Nemačkoj, a drugi put u Španiji, ali sam oba puta imao neodoljivu želju da se vratim u svoj grd. Nigde nisam video ljude i atmosferu kao što je ovde. Tvrdim da nema nigde Beograda. Postoji nešto mnogo važnije nego što je bogatstvo - kaže osamnaestogodišnji Marko.

Tatjana Žarkić, takođe maturant, kaže da ima u planu studije stomatologije, kao i da bude srećna i slobodna što i nije neostvarivo kada neko ima tek osamnaest leta.

- Uveliko spremam prijemni ispit i istovremeno pokušavam da oprobam sreću i u inostranstvu. U pitanju je upis na medicinski fakultet u Švedskoj, što priznajem, nije nimalo lako. Uslovi su neuporedivo teži nego kod nas jer se zahteva odličan uspeh i dobro poznavanje jednog svetskog jezika. Što se tiče finansiranja, moji rođaci koji žive u inostranstvu, spremni su da mi pomognu i iskreno verujem da će ovaj moj plan uspeti - samouvereno kaže Tatjana, koja je inače u Švedskoj već živela tri godine.

- Ne bi mi bio nikakav problem da se uklopim u njihov način života, uostalom, mislim da bih ovog trenutka mogla da se spakuje i otputujem jer ovde nemam ni dečka zbog kojeg bih možda ostala - kaže kroz smeh Tatjana Žarkić.

Njen drug, Miloš Subota ima potpuno suprotno mišljenje o životu u inostranstvu .

- Nameravam da završim FON i mislim da je posao menadžera prilično perspektivno zanimanje kako kod nas, tako i u svetu. Iznad svega bih želeo da sebe pronađem u svojoj zemlji - kaže Miloš Subota.

Najveći problem ljudi koji žive u inostranstvu je, kako kaže, borba sa nostalgijom i samim sobom.

- Za vreme prošlogodišnjeg bombardovanja naše zemlje bio sam nekoliko meseci u Španiji, kod rođaka, i tada sam prvi put u životu spoznao to užasno osećanje kada znate da je sve što volite hiljadama kilometara daleko od vas. Mislim da se sa nostalgijom svi koji žive u inostranstvu podjednako sreću. Nekima je ipak, novac na prvom mestu, dok drugi u sebi nose veliku privrženost svom domu, prijateljima, zemlji, a ja sam bez svake sumnje, jedan od njih - kaže Miloš .

Još jedan razlog, zbog kojeg ne treba napuštati zemlju su, prema njegovom tvrđenju, devojke. Španjolke su, kako kaže, uglavnom male, crne, debele sa naočarima i ispod su svakog proseka. One koje su zaista lepe, vrlo su retke. Bez ikakvog preterivanja, kaže Miloš - Jugoslovenke su najlepše.

Među onima koji sebe vide isključivo u inostranstvu je i Lana Mirković koja planira da završi italijansku književnost i otputuje u ovu zemlju.

- Naprosto sam impresionirana Italijom jer sam bila u Veneciji, Veroni i Milanu. Njihova tradicija i kultura odaju sliku stare rimske civilizacije čiji se duh oseća na svakom koraku. Želela bih da u potpunosti istražim prošlost ovog narod kako bih ih što bolje upoznala - priča Lana Mirković o svojim budućim planovima.

Ž. Milenković