BEOGRAD - Miting kao sredstvo političke borbe i pritiska na režim predstavlja za sada gornji prag sposobnosti opozicionih stranaka u Srbiji. On je trenutno jedino sredstvo koje takva nedovoljno sposobna i organizovana opozicija poseduje u nastojanju da dođe do mirne promene vlasti. Ukoliko opozicija ne promeni način rada, miting će i ubuduće ostati jedino što će ona moći da preduzme - izjavio je za "Glas" dr Stjepan Gredelj iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju.

U Srbiji poslednje decenije mitinguju mnogi nezadovoljni postojećim stanjem - opozicija, penzioneri, devizne štediše, mirovnjaci, sindikalci. Koji su glavni uzroci brojnih mitinga?
- Ne postoji konsenzus građana o tome kakvu državu hoće, gde bi bile njene granice, kako bi izgledale njene institucije, a postoji i nesaglasnost u niz drugih pitanja. Kod nas je prisutno rasulo svih institucija i to ne samo političkih. Ima ga na svim nivoima u zakonodavnoj, sudskoj, upravnoj vlasti. Mi imamo samo privid države, ona je nedefinisana. Nemamo državu u modernom smislu reči. Mi imamo partijsku državu koja služi grupi ljudi. Oni drže sve poluge moći u svojim rukama radi svojih interesa, a ne da bi one služile opštem dobru i građanima. Rasulo je i u ekonomiji, ljudi se ne osećaju sigurno, boje se da će ih policija kažnjavati, pojedini lekari od njih zatražiti mito. LJudi se plaše svega, pa čak često i ne znaju da kažu šta ih konkretno plaši. Kada se plašite tigra to je konkretan strah, ali kada je on apstraktan to je najopasnije - stanje anksioznosti. Nemogućnost da se kroz institucije rešavaju problemi jedan je od važnih uzroka mitinga.

Čini se da tu postoji izvesna kontradikcija. Mnogo straha, a mnogo mitinga. Da li veliki broj mitinga, prilično posećenih, ipak svedoči o nekoj vrsti hrabrosti i oslobađanja od straha?
- Nemoć i beznađe dovode do onog poznatog sindroma prepoznatljivog u eksperimentu sa pacovom koji kada ga saterate uza zid, nema više gde, i nema šta da izgubi kidiše na protivnika. Nemoć i beznađe su veoma opasni kao i produbljavanje društvenog konflikta koji neprestano traje godinama i ne razrešava se. Hrabrost nije princip građanskog društva već je to odgovornost i jasno shvaćeni interes. Hrabrost je više proizvod očajanja i to je opasno. Granica između nenasilnog protesta i građanskog rata u ovakvim uslovima je vrlo fluidna.

Vlast već dugo ne pokazuje nikakvu želju za kompromisom. Većina mitinga ipak nije zabranjena. Da li ih vlast dozvoljava upravo da bi ih iskoristila kao ventil za trošenje akumuliranog nezadovoljstva?
- Ne verujem u tako lošu obaveštenost režima koja bi u ovom trenutku dovela do sukoba. Oni rade istraživanja javnog mnjenja na veoma velikom uzorku i dobro znaju kakav im je trenutni rejting. Pitanje je zašto vlast ide dalje i ne želi nikakav kompromis. Možda se ona rukovodi onom izrekom Luja četrnaestog - "posle mene potop". Vlast realno trenutno i nema potrebu za kompromisom zbog slabosti opozicije. Ipak, teza da mitinzi mogu poslužiti vlasti kao ventil da bi se narod istutnjao i posle toga ništa ne bi promenilo teško bi mogla da stoji jer u ovakvim okolnostima mitinzi imaju visok stepen rizika.

Stiče se utisak da mitinzi opozicije nisu proizveli neke veće političke posledice izuzev onih 1996/97. godine kada je opozicija preuzela vlast u jednom broju opština i gradova?
- Da, to je tačno. Iz toga se može zaključiti da je građane koji žele promene najlakše motivisati jednostavnim porukama i konkretnim povodom kao što je bila izborna krađa. Ipak, opozicija je uspela da potroši tu energiju i stečeni kapital međusobnim svađama. Šta znači poruka hoćemo prevremene izbore na svim nivoima. Za intelektualca ta poruka je dovoljno jasna, ali da li ona može biti dovoljno jasna prosečno obrazovanom čoveku, recimo sa sela - teško. Izbori - pa šta rekao bi taj građanin. Cilj mora biti jasno formulisan i što je još važnije treba imati program. Šta kad se promena dogodi. Niko od opozicionih lidera nema ozbiljan odgovor na ovo pitanje.

Imate mnogo zamerki na račun vlasti, ali i opozicije.
- Da. Sva istraživanja javnog mnjenja u poslednje vreme govore da izborno telo čini oko 50 odsto apstinenata. "Čisti" apstinenti čine grupu od 20 odsto, dok je 30 odsto onih koji ne znaju za koga bi glasali. Zna li opozicija kakav joj je trenutni rejting u određenim sredinama. Ne zna. Može li ona obezbediti 36.000 posmatrača koliko je potrebno za kontrolu lokalnih izbora u Srbiji. Sumnjam. Mi nemamo stranke u pravom smislu reči. Opozicione nemaju uopšte razrađenu infrastrukturu i bave se prevashodno pisanjem saopštenja, dok slabo rade na samom terenu. Ima se utisak da se opozicija ne bavi pravim konkretnim problemima. Kod nas se potpuno izgubio srednji sloj od koga su uvek poticale društvene promene, a čitavo društvo je podeljeno. Mi nemamo profilisane stranke koje bi zastupale interese određene društvene grupe, na primer samo seljaka ili intelektualaca, već imaju maksimalističke programe upućene svim građanima.

Osim toga opozicioni lideri su prilično dobro situirani. Svaki sledeći izbori će biti izbori protiv, a ne izbori za.

U delovanju opozicije ima dosta nepromišljenosti i lutanja.

Ivan Stojković
Foto: B. Pantelić