Neshvatljivo je da država, čija privreda nema ni kapitala ni tržišta, praktično ne čini ništa da privuče strane investitore, već ih naprotiv odbija od ulaganja u domaći privredni prostor. Našoj ekonomiji, posle višegodišnjih sankcija, treba oko deset milijardi maraka samo za osvežavanje postojećih, u svakom pogledu ruiniranih, kapaciteta (dakle ne i za njihovo proširenje) i još otprilike toliko u vidu nedostajućeg dugoročnog obrtnog kapitala da bi privreda mogla ponovo normalno da funkcioniše, podseća dr Jovan Ranković koji u postojećim uslovima ne vidi nikakve šanse da se izbegne kolaps nacionalne ekonomije.

		Ugovori propali, ostali samo dugovi Između osamdesete i devedesete godine bilo je više stotina ugovora o džoint-venčerima. Ti ugovori predviđali su zajednički rizik i nisu omogućavali stranom partneru učešće u osnovnom kapitalu preduzeća u koje je on ulagao. Po tom osnovu u bivšu Jugoslaviju ušlo je više milijardi maraka stranog kapitala. Razlika između ovog i zajmovnog kapitala bila je u tome što su preduzeća u koja je on uložen bila dužna da ga vrate, bez fiksnih kamata, pri čemu su strani ulagači učestvovali u dobitku, ukoliko ga je bilo. Jugoslovenska privreda je od takvih poslova imala koristi ne samo po osnovu unošenja kapitala, već i zato što je koristila znanja i nove tehnologije sa kojima su stranci donosili i savremenu opremu. Broj takvih ugovora naročito je rastao između 1986. i 1989. godine, posle čega počinju "godine raspleta" u kojima se ovi aranžmani prekidaju, ali su iz njih domaćim preduzećima ostale sasvim konkretne devizne obaveze prema inostranstvu. Obaveze po tom osnovu u bilansima privrede teške su oko sedam milijardi maraka, računato po zvaničnom kursu, i mada ih preduzeća u uslovima višegodišnje blokade ne vraćaju, one ih čekaju, upozorava dr Ranković.

Koliko nas je koštao decenijski politički avanturizam dr Ranković ilustruje na primeru kikindske "Livnice", koja je punih 25 godina uspešno radila za "Opel" i bila jedna od najboljih u Evropi. Nažalost, 1989. taj ugovor je raskinut, "Dženeral Motors", inače sa 99 odsto vlasnik kapitala u "Opelu", obeštećen je za 15 miliona dolara svog uloga, a livci iz Kikinde su ostali bez posla. On je ustupljen Mađarima, i posle investiranih oko dve milijarde maraka oni sada proizvode 20 hiljada tona odlivaka godišnje za "Opel".

Bez para i posla

Tako su prošle i mnoge druge firme u Srbiji kad su posle 1992. i uvođenja sankcija, raskinuti brojni ugovori i kada su pala u vodu konkretna ulaganja i povećani interes stranaca da ulažu u domaća preduzeća. Taj interes je naročito bio izražen početkom ove decenije, posle donošenja Zakona o preduzećima koji je konačno omogućio stranim ulagačima da otkupljuju naša ili da osnivaju svoja preduzeća, podseća dr Ranković.

Zato, po njegovim rečima, uopšte nije iznenađujuće što je danas finansijski i poslovno najugroženije 269 preduzeća na koja otpada polovina gubitaka u privredi i pet privrednih grana - elektroprivreda, proizvodnja uglja, naftna industrija, crna metalurgija i proizvodnja saobraćajnih sredstava - jer su izgubili strane partnere, preko njih tržišta za plasman svojih proizvoda i naravno kapital. Za sanaciju ovih najvećih finansijskih bolesnika nema nikakvih uslova, a mahanje poslednjim Zakonom o privatizaciji je čisti politički marketing.

Pošto zakon obavezuje da se do 70 odsto kapitala u društvenim preduzećima koja se privatizuju deli besplatno bivšim i sadašnjim zaposlenima, stranci u ovoj fazi jednostavno neće biti zainteresovani da u takve firme ulažu svoj kapital, budu manjinski akcionari i da, u stvari, ništa ne mogu da kontrolišu, procenjuje dr Ranković. A bez toga, po njegovim rečima, 883 velika društvena i mešovita preduzeća, u kojima radi čak 53 odsto zaposlenih u privredi i koja akumuliraju 80 odsto ukupnih gubitaka i manjka dugoročnog kapitala, jednostavno nemaju nikakvih šansi za oporavak. Zajedno sa njima te šanse nema ni nacionalna ekonomija, tvrdi dr Ranković, po čijem mišljenju je jedini izlaz da se ova preduzeća prodaju i ponude stranim firmama.

		Šraf po šraf - propast Od 1992. godine, kada su uvedene sankcije, prekinuta je svaka ozbiljnija veza između naših preduzeća i inostranih kompanija. Trenutno nema ni novih ulaganja, ni preuzimanja preduzeća, ni osnivanja novih firmi, ni vraćanja obaveza nastalih po džoint-venčeru. Ako se zna da privredi nedostaje oko 200 milijardi dinara dugoročnog kapitala i da su krajem prošle godine skriveni gubici po osnovu potcenjenih deviznih obaveza po zvaničnom kursu bili teški još oko 180 milijardi dinara, postavlja se pitanje kako se uopšte misli preživeti ukoliko se ne izmirimo sa svetom i ne omogućimo da domaća preduzeća ponovo postanu atraktivna za strana ulaganja. Danas naše firme nemaju ni kapital, ni tržište ni potrebna tehnološka znanja. Kada konačno budu počeli pregovori o tome svet će nam sigurno odložiti otplatu pomenutih deviznih dugova, ali je strašna činjenica da je u međuvremenu ova privreda opustošena, da se u društvenim i državnim firmama već više od deset godina nije ništa ozbiljno investiralo, niti su se obnavljala postrojenja. Naše fabrike danas rade tako što se rezervni delovi skidaju sa jednih i stavljaju na druge mašine, upozorava dr Ranković.

Poverioci bez zaštite

Problem je, međutim, i u tome što stranci u tom pogledu ovde nemaju baš dobra iskustva. Posle donošenja Zakona o preduzećima početkom prošle decenije počelo je direktno ulaganje stranog kapitala u neke domaće firme, kakva je bila i ABC "Produkt", koja je kao mešovito američko-jugoslovensko preduzeće počela uspešno da se bavi raznim delatnostima. Kroz ta ulaganja sanirane su i poslovno osposobljene neke društvene firme, klinički mrtve i pred stečajem. Recimo, u Stragarima napuštena proizvodnja azbesta zamenjena je proizvodnjom ambalažnog papira i izolacionih ploča, na noge je postavljena bivša društvena firma "Udarnik" nabavkom novih transportnih sredstava, nikla je savremena štamparija, a sama zgrada nekadašnjeg društvenog preduzeća "Glas" je rekonstruisana...

Sve su to bila velika ulaganja, ali je nažalost napredak, ostvaren između 1989. i 1995. godine, kasnije zaustavljen. Nastali su beskonačni sporovi ili stečajevi kakav je danas slučaj sa Štamparijom "Glasa", ABC "Grafikom", a država u svemu tome ne samo da nije pomagala, već je odmagala jer se nije potrudila da zaštiti poverioce - ni strani ni domaći kapital, kaže dr Ranković.

Uz to on podseća na staro pravilo, poštovano u svim normalnim i pravno uređenim državama, koje je uspostavljeno još 1673. godine, u vreme Luja 14, francuskom uredbom o trgovini. Ono nalaže da se poverioci štite prinudom. Formalno i naši zakoni propisuju isto, ali se oni ne poštuju ili se nakaradno primenjuju, a u takvim okolnostima strani kapital neće ponovo dolaziti u Srbiju, čak i pod uslovom da se skinu međunarodne sankcije, tvrdi dr Ranković

B. Jager

Sutra: ZAKON ODBIJA STRANE ULAGAČE