Srbija izgleda da je, bar što se školstva tiče, spala "daj šta daš"! U vreme kada je jedva sricala prva civilizacijska slova (1810) Srbija je imala za ministra, "popečitelja" nikoga drugog nego Dositeja Obradovića, evropski obrazovanog čoveka i dobronamernog muža koji je kao zavet ostavio: "Ovde ležu njegove srpske kosti, on je ljubio rod svoj!" A ostavština - imovina bila mu je za sprdnju, tako da je Miloš rekao ono čuveno: "Nuto imovine jednog vilozofa!"

Sadašnja Srbija ne može jednostavno da se odbrani od karijerista. Ministar prosvete, sve donedavno, bio je Jovo Todorović koji je pobrkao da organizacija mašinogradnje i prosvete nemaju baš previše veza među sobom; važno je upisati u biografiji da si bio, zaboga, ministar srpske prosvete! A onda je, Mirko Marjanović, opet za ministra prosvete odredio mašinskog inženjera, Milivoja Simonovića, koji godinama svoju struku podređuje karijerizmu i čeka promociju ne u nauci, nego u politici!

Izbor još jednog karijeriste, mašinskog inženjera, za ministra za osnovne i srednje škole, nažalost, nije propraćen čak ni neslaganjem profesora u vladajućem establišmentu. Milivoje Simonović inače sedam-osam godina radi u Ministarstvu prosvete i, naravno, čeka da u svoju biografiju (ko će, zaboga i kada i zašto čitati?) upiše da je postao - ministar! S osnovnim i srednjim školama ima toliko veze koliko i nastavnik muzike s Fabrikom odlivaka ili Nebojša Pavković s hibridnim kukuruzom "SK 12"! Važno je biti ministar!

Mi se, znajući "skromnost" nas Srba, ne čudimo ni Milivoju, pa čak ni Mirku. Čudimo se sluganskom mentalitetu prosvetara kojima možeš da poturiš kakav hoćeš "rog za sveću".

U Srbiji (kažu) ima više od sto hiljada pedagoga koji rade u osnovnim i srednjim školama, na šest učiteljskih fakulteta ima bar stotinak doktora pedagogije, psihologije, a nastavničke grupe na univerzitetima u Beogradu, Nišu, Prištini, Kragujevcu ili Novom Sadu valjda imaju stručnjake ravne Jovu Todoroviću ili Milivoju Simonoviću, dakle ljudima koji su se školovali za privredu i tehniku, a ne pedagogiju. Zar niko ne može, ne sme da kaže da njegova "genijalnost" ipak nije toliko superiorna da poništi nas, Srbijance, koji smo izrodili tolike velikane!

Molim, molim vas: pokušajte da preko svojih dopisnika saznate da li i među zemljama koje mi stalno učimo napamet, ima takvih u kojima vojsku vode bogoslovi, privredu muzičari, a prosvetu stručnjaci za mašinogradnju! Premijer ima sigurno zeleno svetlo kod Vođe, ali - da li mi imamo takvo svetlo pred budućnošću?

Branko Radinović, spec. defektolog
Zemun

Busanje u prsa i oratorsko nadvikivanje, ali na pristojnoj udaljenosti od radilišta, ili ratilišta, gde se rodoljublje na delu i dokazuje, prete da dojade svima redom. Ponajviše poštenim, skromnim, a s pravom bismo rekli i iskrenim rodoljubima! Pod iskrenim rodoljubima, pre svega, podrazumevam desetine hiljada naših predivnih mladića iz redovnog sastava ili mobilisanih u Vojsku Jugoslavije, ali i možda isto toliko aktivnih policajaca koji su, izlažući se svaki čas smrtnoj opasnosti, bukvalno pretražili svaki grm i isterali šiptarske zlikovce s Čičavice, Prokletije, Mališeva, Junike…

Njima, više neznanim, nego znanim, pripada epitet rodoljuba, a ne tobožnjim "rodoljubima", poput mladih političara koji žele po svaku cenu da odličja za rodoljublje prikače tamo gde su se najuspešnije i borili - za govornicama, pred TV kamerama ili na stranicama jednoumnih glasila i sličnih medija.

Od malena u Titovoj Jugoslaviji vaspitavan sam da poštujem sve borce i prave patriote. Na skupovima raznoraznih patriotskih snaga ima, naravno, i pravih patriota, a i boraca NOB koji su zaslužili poštovanje. Ali i prekor: jer ne dižu glas protiv odvratnih karijerista i šićardžija koji nisu spremni ni da omirišu barut.

Da završim opomenom i šefu Srbije (odnosno Jugoslavije) a i mom lakovernom narodu: imate prava da zatražite kao narod da sve mikrofonske patriote na delu, svojim životom, imovinom i spremnošću da dele sudbinu svog naroda pokažu i dokažu svoje rodoljublje. Ričard Nikson je smenjen kao predsednik SAD zbog mućki, sinovi Ljube Davidovića i Nušićev sin poginuli na Kajmakčalanu, ostareli kralj Petar Prvi prešao je albansku golgotu na čelu svoje vojske…

Dipl. inž. Goran Lukajić,
Niš

Digla se velika prašina oko odluke Vlade da kazni sve one koji imaju zemlju u posedu, a neće da je obrađuju. Ako se u poslednju nedelju na TV Studio B, okupila ekipa istomišljenika, koji su po očekivanju i u duhu uređivačke politike ove TV žestoko napali zakon koji je izglasala skupštinska većina. Oni i njima slični na Studiju B i drugim "demokratskim" medijima, inače rado osuđuju i "zgražavaju" se nad svim što odluče državni organi.

Međutim, taj zakon je u suštini dobar i donet je u nameri da se Srbiji obezbedi veći ukupni dohodak, posebno zato što je mnogo šta drugo stalo, a sankcije prete da se oduže na još nekoliko godina.

Poljoprivreda je u ovom trenutku praktično jedina prednost koju ova zemlja ima. To u Vladi i ističu. mi ne možemo za kratko vreme i bez mnogo novca da osvojimo neku novu tehnologiju, da obnovimo privredu i učinimo je konkurentnom na svetskom tržištu. Nemamo sredstava da kupimo novu i savremenu opremu i tako unapredimo, pojevtinimo proizvodnju. Ali, možemo mnogo još da učinimo u poljoprivredi, jer imamo ono što je najvažnije - kvalitetnu zemlju koju samo valja obrađivati.

Mnogi ne znaju da je čak 85 odsto obradive zemlje u Srbiji u privatnim rukama . Ali, ogroman deo tih površina, godinama već stoji zarastao u travi. Da li je u pitanju samo slaba računica i neizvesnost bavljenja ovim poslom? Nije, ima i nešto drugo. Jednostavno, mnogi ne žele više da rade na njivi, jer je to težak osao i radeći ga čovek je prosto - seljak. Objasniću vam tona sopstvenom primeru.

Živeo sam dugo na selu, radio, što se kaže, od jutra do sutra. Nekada i noću, naročito kad je setva ili žetva. to je vrlo težak posao, pun prašine, stalno užurban, obaveze preko cele godine. Samo onaj ko nije živeo na selu ne zna šta to znači. I onda sam odlučio da okrenem ćurak naopako. Doselio sam se u Beograd i našao posao. a posao je "boli glava". Od sedam sati koliko traje radno vreme, efektivno sam zaposlen jedva dva sata. Tako i drugi. Posao je jednostavan, nema zamaranja, ni znojenja. Ostatak vremena provodim u čitanju novina, ispijanju kafa i vođenju beskrajnih i ispraznih razgovora. Plata je sigurna i ne moram da mislim da li će preduzeće dobro poslovati ili ne. To je nečija tuđa briga. Posle radnog vremena, stavim naočare za sunce i lagano i bez ikakve žurbe odem u debelu hladovinu neke bašte gde popijem pivo, a onda se zaputim kući, čitam novine i menjam programe na TV.

Kada bi sve njive u Srbiji bile zasejane i kad bi se obnovilo stočarstvo, verujem da bi od izvoza poljoprivrednih proizvoda ova država zarađivala godišnje 2-3 milijarde maraka. Da ne pričam koliko bi preduzeća dobilo nove porudžbine - fabrike poljoprivrednih mašina, proizvođači veštačkih đubriva i semena, rafinerije nafte itd. Zato odluku Vlade treba posmatrati sa druge strane, a ne napadati je i to iz dnevno-političkih potreba, jer je to vrlo neodgovorno prema našoj državi.

Nebojša Mirković,
Beograd

Nedavno je sa strane Ministarstva za pravosuđe predloženo Skupštini Srbije da se za zaposlene u sudstvu i organima uprave odobri povišica od 80 odsto na dosadašnja primanja. U obrazloženju su: brojne zasluge, neadekvatno nagrađivanje itd. Predlog je razmatran u "paketu mera", gde su bili još i zahtevi prosvetnih radnika, kao i zahtevi zdravstvenih radnika koji su zahtevali povećanje minimalne vrednosti rada, što je, valjda, njihov krajnji domet zarade. Naravno, zahtevi prosvetnih i zdravstvenih radnika nisu prihvaćeni.

Ja sam svojevremeno bio u prilici da donekle upoznam prilike u sudstvu, zapravo imao sam prilično posla i problema sa sudovima, pa mogu reći da sudije nisu baš loše nagrađeni. Sudije su u to vreme imali u proseku petostruki lični dohodak "uslovno nekvalifikovanog radnika". To je termin iz vremena kardeljisanja, a danas se umesto toga upotrebljava pojam minimalne vrednosti rada. Sudija početnik je dobijao stan posle najviše pet godina rada, dok je radnik iz proizvodnje morao da za taj stan radi oko 40 godina. Pored toga postojali su i neki sistemi po kojima su privilegovani partijski kadrovi, gde svakako spadaju i sudije, u toku radnog veka uzimali po više stanova. Dalje su bili imuni na sudsku odgovornost, što nije bila mala stvar, u uslovima razvijene korupcije, ekstenzivne i intenzivne.

Jedino vreme sam bio predsednik Udruženja podstanara pri Pokretu za zaštitu ljudskih prava, pa sam tako pregledao nekoliko hiljada predmeta, gde su ljudi pokušavali da tim putem ostvare to svoje elementarno ljudsko pravo na stan, osporeno od strane postojećeg sudstva. U osnovi spora se uvek radilo o otimačini stanova, po osnovi grabeža ili korupcije, od strane privilegovanog partijskog kadra, gde su žrtve vanpartijci ili sasvim retko manje značajni članovi partije. Na to dolazi maratonski sudski postupak, ustvari neka pravna lakrdija partijskog sudstva, i ništa od toga. Na kraju je to verovatno zavedeno kao još jedna "zaštita širih društvenih interesa" i uknjiženo u brojne zasluge koje se spominju u najnovijem predlogu Ministarstva pravosuđa.

Ali mnogo pre je bilo stradanje tih ljudi, koji su se upustili u isterivanje pravde protiv privilegovanog partijskog kadra, a putem jednog partijskog, ustvari antipravnog, sudstva. To je označeno kao konflikt sa partijom, uz odgovarajuće etikete, i takva stranka je unapred signirana za gubitnika, a posle i za progon do uništenja. Normalno ovi ljudi nisu ni imali poverenja u sudstvo, niti su sa te strane očekivali neku zakonitost, ali su nasedali na tzv. "veze" i tako se dali na sud, pored što se radilo o egzistencijalnom pitanju.

Jedna stvar se ne da objasniti u toj selekciji privilegovanih: Zašto tolika rešenost da se oteti stan zadrži i da se ide u krajnost bez obzira na posledice. Jedna pljačka manje im ne znači ništa u uslovima neograničene mogućnosti pljačke, ali se ipak isteruju neki nenormalni principi. Nešto slično se može sresti još samo kod mafije, načelo "koza nostra", što znači "naša stvar", po kojem se stvar koja je pala u ruke ne sme ispustiti ni po koju cenu. Ali mafija važi kao banditska organizacija, a banditizam spada u domen socijalne patologije, u dijagnostičkom smislu, a to je domen nenormalnog, patološkog. Onda ove stvari postaju logične i objašnjive.

Nedavno je na mitingu opozicije u Beogradu (14.04.2000) obelodanjeno da je poslednjih godina oko 40.000 penzionera izvršilo samoubistvo. Bez sumnje, to su morali biti penzioneri podstanari, u celini ili u većini. Ti ljudi su u najtežoj situaciji, jer su njihove penzije jedva dovoljne da plate kiriju za neku memljivu prostoriju, i od čega bi onda mogli živeti. Njihov prosečni vek je najkraći, pored tog što žive u trajanju samo jedne generacije, bez krova nad glavom, a onda i bez porodice. Naravno, usled nedostatka pravne sigurnosti, odnosno, zaslugom sudstva.

Negde sam čuo da u nekim zemljama postoji pravni kvalifikativ: "uništavanje naroda u većem obimu" kao krivično delo koje se sankcioniše zakonom. Blago njima. Ovo nije petokolonaška drskost. Ovo je tužna faktografija.

M. Oparica,
Stara Pazova