Subota, ispred naselja "Ciganske rupe" u Zemunu, oko pola pet izjutra. Iz mraka jednog od sokaka ove mahale izlazi Cigančić u odelu, sa čistim crnim lakovanim cipelama i belom košuljom s kravatom cvetnog dezena na kojoj u onoj tami sija žuta igla.

Pogleda u nas i ode u pravcu nekog smetlišta. Nešto iza njega pojavljuju se dve devojke, doterane, našminkane, razgovaraju s komšijskim kerom. Još nije svanulo, pa je i to možda jedan od razloga da ovaj prizor deluje nestvarno.

- A gde ste vi devojke pošle u ovo gluvo dobra - pitamo ih.
- A šta je tebe briga, ni mi vas ne pitamo gde vi idete - odgovaraju i odlaze niz raskopanu ulicu koja je pre nekih dvadesetak godina možda i bila asfaltirana.

Pored pijace i autobuskog depoa ulazimo u zemunsku cigansku malu. Krivudavi put prepun kratera, na sredini bandera, prosto navodi na kuću ispred koje gori vatra, dok trojica momaka u dvorištu lagano piju rakiju i pivo uz treštanje muzike istočnjačkog ritma. Đurđevdan je. Slava svih Cigana. Pitamo hoće li danas biti neke zajedničke proslave.

- Ne verujem, svako od nas Đurđevdan slavi kod svoje kuće. Mi smo juče zaklali jagnje, zapalili vatru i pijemo, a tako ćemo nastaviti i danas. A i red je, slava je - kaže jedan od njih.
Njihov komšija izneo je gramofon sa dva zvučnika, postavio ih na krov od šupe, odvrnuo "do daske" i lagano loži vatru.

- Nemojte mene. Evo, probajte kod mojih komšija, tu gore, ali morate da uđete s druge strane. Prođite kroz mahalu i videćete veliku kuću - prijatno izbegava razgovor.

		Veštica na vratilu Dani oko Đurđevdana pogodni su za "bacanje čini", kažu narodna predanja. Zato se u nekim delovima Srbije u toku noći čuva zasejana pšenica i raž, kako neko ne bi "obrao" njivu, odnosno "bacanjem čini" preneo rod na svoju njivu. Veruje se da je to moguće ako se neka veštičava žena u gluvo doba noći na Đurđevdan iskrade iz kuće i dođe do tuđe njive. Tu se skine gola i ujaše vratilo pa krene da obilazi njivu i skuplja rosu. Kada sakupljenu rosu baci na svoju njivu - rod je pokraden.

Prolazimo kroz raskopane ulice male. Ispred svake kuće gori svetlo, muzika se sve jače čuje. Na kapiji pored uređenog slivnika, Zajadin Saćipović (koji zbog ovog "vić" s ponosom kaže da je Srbin), uz pomoć jednog od dvojice sinova, levom rukom i nogama drži jagnje, dok mu u desnici seva oštrica noža.

Kratak pokret, rez, nekoliko trzaja klonulog jagnjeta i krv je puštena. Potom zubima kod nogice kida jagnjeće runo i naduvava mrtvu životinju, koja neodoljivo podseća na velike gajde. Ovako je, kaže Zajadin, mnogo lakše odrati jagnje.

Veštim pokretima nožem i ruku, kao da je profesionalni kasapin, a ne radnik GSP s platom od 1.300 dinara, skida kožu s "ponosa trpeze", čisti ga i sprema za ražanj.

- Neki od nas jagnjad kolju na sam Đurđevdan, neki dan ranije i to je tradicija koja zavisi odakle su došli. Ja sam iz Kumanova stigao u Beograd pre 30 godina, a evo tu su nam i izbeglice s Kosova - pokazuje na predsoblje u kome se dvojica pijanih Roma (pošto smatra da je "Ciganin" pogrdna reč) zagrljeni klate u ritmu muzike u stilu Šabana Bajramovića.

Zajadin je glava desetočlane porodice. Ubrzo izlazi i njegova supruga, koja na samo njoj svojstven način pokušava da nam dočara običaj proslave Đurđevdana kod Roma.

- A jesi gledo Kusturicu, e to ti je ovde. Imamo čak i Perhana. Znaš šta je "herdelezi", tako na romskom jedni drugima čestitamo praznik, a na srpskom je to "bahtalo Đurđevdan", što znači "srećan Đurđevdan" - priča nam Zajadinova supruga, koja potom odlazi da dočeka decu koja se vraćaju "s rose".

To je običaj da dečaci i devojke rano ujutru odlaze na livadu gde se umivaju rosom kako bi im lice bilo uvek mlado. Devojke tada seku pramen kose, koji okače na mlado drvo kako bi im ona rasla kao to drvo, dok svi se kite vencima od vrbe oko glave i leđa da nemaju bolove na tim mestima. A rade tamo i još nešto - uz smešak objašnjava Zajadin, čime otkrivamo tajanstveni odlazak u mrak klinaca s početka ove priče.

- Lele, šta je bilo dobro. Znaš šta je bilo devojke tamo, ali ništa nisam uradio - žali nam se jedan od Zajadinovih unuka i odlazi u kolo ispred komšijine kapije, koje vodi njegova baba.

Spremamo pečenje i čekamo goste. Komšije dolaze da pomognu jer se bez njih ne slavi. Ovog dana nema svađa, svi živimo kao braća, a na Đurđevdan se i zavađeni mire.

Kad se okupimo, jede se i pije ceo dan. Običaj je da se samo jednom zove na slavu, a posle gosti sami dolaze. Samo da smo živi i zdravi i mi i naša deca i unuci i praunuci i da se nikad ne zaboravi slava - priča Zajadin.

Opraštamo se od naših domaćina i krećemo da upoznamo najstarijeg i kako kažu, najpoštovanijeg žitelja "Ciganske rupe", kovača Bekija Ramadanovića, koji je zašao u devetu deceniju života.

Na putu do Bekijeve kuće, na sred sokaka, zatičemo petnaestak mladića i devojaka kako uz vatru piju rakiju.
- Svi smo bili "na rosi". Običaj je i da se u petak uveče, ili u subotu pre svitanja okupamo u kadi potopljenoj travama i koprivama. Posle se svežom koprivom išibamo po telu da bismo bili zdravi - priča nam jedan od žitelja ovog naselja.

Ispred Bekijeve kuće zatičemo njegovog unuka kome komšija pomaže da očisti jagnje. Pitamo ga za dedu.
- Beki je bolestan, star je. Ali dođite kasnije, negde oko pet-šest popodne "na svadbu". To je igranka za sve nas gde ćemo slaviti do zore. Tamo će sigurno doći, to ne propušta. Ako ne možete nema veze, dođite neki drugi dan - objašnjava nam Bekijev unuk.

Izlazeći iz ciganske male u Zemunu stajemo na asfalt, koji nekako čudno izgleda. Vozeći se prema centru, ispred zemunske pošte posmatramo red penzionera kako čekaju penzije, kao i red ispred C-marketa. Ko zna šta se danas deli. Pa i tim ljudima je danas Đurđevdan.

tekst i foto: S. Marjanović