BEOGRAD - Sudeći po sveopštim prilikama, lepota starenja, ma koliko o njoj lirski govorili, ne pripada našem prosečnom čoveku. Ona je verovatno tamo negde lepa, u bogatijim i srećnijim zajednicama.

U ovoj zemlji gde je svaki peti stanovnik stariji od 65 godina i gde većina nema novca, nema šta da jede, nema neophodnih lekova i nema nekog bliskog da razmeni toplu reč, teško da i pomisao na starenje može biti privlačna.

A upravo činjenice ukazuju da je baš tako. Samo u minuloj godini prestonica je izgubila pet puta više svojih starih stanovnika nego godinama unazad. Na ovo ukazuje psihogerijatar profesor dr Dušan Petrović koji se decenijama predano bavi starima i njihovim problemima.

Saznanje da je samo u glavnom gradu umrlo ovoliko ljudi, a da ih je rođeno jedva 70 odsto u odnosu na raniji period, više nije samo upozorenje, kaže ovaj stručnjak. Da bi se razumeli problemi vezani za proces starenja i starih, treba pre svega znati koliko ih je. U zemlji ukupno 15 odsto, s tim što procenat varira.

U Beogradu na stare otpada 18 odsto stanovništva, dok u istočnoj Srbiji i Vojvodini taj broj premašuje 20 procenata. Evidentno je da se malo rađa, a da staro stanovništvo polako popunjava Srbiju. Bojim se da će je to za nekoliko decenija isprazniti - upozorava dr Petrović.

U prilog tvrdnji navodi primer Zlatiborskog okruga gde se u 39 parohija svake godine sahrani između 50 do 60 umrlih, a obavi jedva 15 krštenja. Da je tačna brojka, potvrđuju sveštenici koji kažu da u ovom okrugu nema rođenja bez krštenja.

Vraćajući se na temu starih i starenja, i njihovo masovno umiranje u poslednje vreme naš sagovornik kaže:

Među starima vlada totalno siromaštvo koje im apsolutno ne omogućava da dođu do neophodnih potrepština. A bilo da se radi o hrani ili lekovima, neophodne su im jer samo na taj način mogu da utiču na kvalitet svog zdravlja.

Stari ne boluju od jedne, već od više bolesti. Oko 35 odsto boluje od slabosti srca i povišenog krvnog pritiska, blizu 20 odsto od oboljenja disajnih organa (emfizem, bronhiti...) i čak 15 procenata od šećerne bolesti različitog stepena.

Bolesti naravno ne mimoilaze ni njihovu psihu. Kad je reč o ovim poremećajima, starost najčešće prate depresija i demencija (gubitak pamćenja).

Depresija predstavlja bolesno tugovanje, objašnjava ovaj lekar, uzrokovano raznim gubicima - finansijskim, stambenim, porodičnim, a pre svega emocionalnim u slučaju smrti partnera. Depresija može uspešno da se leči, a njeno zanemarivanje često može da odvede u tragičan kraj - samoubistvo.

Za razliku od depresije, demencija se javlja kao posledica propadanja velikog broja ćelija kore mozga. Kod osoba starih između 65 i 75 godina prisutna je u 15 odsto slučajeva i može biti različitog stepena.

U ovu grupu spadaju prerane demencije, poput Alchajmerove bolesti, veoma raširene u zemljama sa velikim brojem starih. Stari koji prevale osamdesetu, sa demencijom se suočavaju u 25 odsto slučajeva, ili bolje rečeno svaki četvrti ima ovaj problem.

Ali, napominje naš sagovornik, ne mora duboka starost da se završi sa gubitkom pamćenja. Svetska literatura pokazuje primer Japana gde je demencija znatno ređa nego u Evropi i Americi. S čim to ima veze?

Pre svega to je uslovljeno načinom ishrane. Japanci jedu jako puno ribe i to pre svega presne i, pirinač. A pirinač je bogat aminokiselinom lecitinom, od koje u organizmu nastaje holin, a iz njega acetilholin koji omogućava normalan rad kore mozga. Ali da se razumemo, stari ne boluju samo od organskih i mentalnih bolesti

. Socijalni poremećaji uslovljeni siromaštvom, gubitkom obaveza, gubitkom radnih sposobnosti takođe im otežavaju starost. I nadasve usamljenost i osećaj bespomoćnosti. A takvih je čak 40 odsto, da nema ko da im pomogne.

Naši stari nemaju dovoljno razvijenu društvenu zaštitu. Nema dovoljno domova, kuhinja, nije dobro organizovana zdravstvena zaštita, kaže dr Petrović. Za staro stanovništvo (350.000) dvomilionskog Beograda postoji samo Zavod za gerontologiju i kućno lečenje koji zbrinjava 1.100 osoba! Gerontološki centar ima 1.800 kreveta (!) u kojem je smešteno čak 25 odsto teško obolelih. Nema odgovora o tome ko brine o većini, a koji su prepušteni sami sebi.

Zorica Ostojić