Poziciona i opoziciona štampa: novine, časopisi, nedeljnici,
zasule su čitaoce stotinama članaka, feljtona, ispovesti, uspomena
na "jedne žrtve" krvavih obračuna gospodara podzemlja,
pa je samo o Arkanu napisano preko 200 napisa, i još toliko o
ostalim nevinim stradalnicima-vlasnicima nebrojenih nekretnina,
pokretnina i miliona.
Pa onda, po redosledu važnosti, mogli smo čitati o sniženju
cena, koje stalno rastu; o snabdevenosti prodavnica određenom
hranom koje nema ni na vidiku; o povećanju plata koje nisu isplaćene;
o isplati penzija u toku deset dana - pa ko doživi; o obnovi mostova
i kuća, sečenju vrpci, osvećivanju i posvećivanju svega što je
vladajuća koalicija izgradila - obnovila, a narod platio. Ima
i iznenađujućih vesti, kao na primer: o cvetajućoj prostituciji
(koju po zahtevu Ženskih udruženja treba ozakoniti!), kao bi se
pola populacije moglo prehraniti, a i radi ugledanja na blisku
nam Kinu, gde trgovina ženama i decom cveta još od "kulturne
revolucije", a u ideološko nam bliskoj Rusiji prodaju se
robovi na trgovima Moskve i drugih gradova, usred dana.
Ali NIJEDAN list ne objavljuje nijednu vest, članak, feljton,
ispovest, intervju, sa zaboravljenim (od vlasti i crkve) izbeglicama
po "kampovima" i logorima ili trošnim barakama. Zašto?
Ko bi iz koalicije na vlasti ili opozicije mogao osetiti "silan
duševni bol" vredan mmilionske odštete, ako bi štampa počela
uporno (makar povremeno) objavljivati napise o patanjama, gladovanjima,
bolestima, očajanju zbog potpune napuštenosti i prepuštenosti
crnoj sudbini naše izbegle braće, koje su SVE stranke sa svojim
vojskama namamile u rat i strahote izbeglištva?
Ko bi tražio zvečeću naknadu za "duševni bol", ako
bi ti silni instituti i anketne komisije u svoje statistike u
svoje brojke smrtnih slučajeva od gladi, bolesti ili samoubistava
unosile i broj izbeglica? Ko bi bio "uvređen do bola"
kada bi štampa, pa i novinske agencije, prestale objavljivati
upozorenja izbeglicama gde i kada "treba da se registruju"
- kao na primer, automobil, ili divlja gradnja, a ne da se popisuju
ljudi, pripadnici srpske nacije koji su potražili zaštitu u svojoj
matičnoj zemlji?
Ko bi podneo prekršajnup rijavu protiv lista (ili lica) koje
ne bi izbeglice nazivali "izbegli elementi" (kao da
su nameštaj), nego ljudima kojima - u prvom redu - država, narod,
pojedinci, duguju obeštećenja, egzistencijalno obezbeđenje, pažnju,
saosećanje i ljudsku humanost? Zašto republike, pokrajine, oblasti,
koje insistiraju na "potpunoj ravnopravnosti" nisu tu
ravnopravnost počeli ostvarivati primanjem jedankog broja izbeglica
i obezbeđivanjem pristojnog života tim ljudima daleko od doma
i porodice, nego su se izvlačile od obaveza namećući svima samo
svoja prava?!
Da li ih je javnost unapred žive sahranila? A o mrtvima sve najbolje!
A najbolje je - ĆUTANJE!
Maja
Milinski,
Futog
Glas nedelje