Prošla je godina dana od kada je NATO u Rambujeu postavio Srbiji ultimatum čiji su uslovi bili apsolutno neprihvatljivi za bilo koju suverenu državu, pa je NATO stoga morao da zna da će oni biti odbačeni. NATO je žudeo, ako ne baš za pravom tučom, ono bar za mestom koje bi bombardovao.

Na kraju krajeva, jedan vojni savez ne može zauvek da opstane bez neprijatelja, a avanture u inostranstvu korisne su za predsednike Sjedinjenih Država, kada imaju teškoće u zemlji, kao što ih je u to vreme imao gospodin Klinton. Zbog svoje slabosti Srbija je bila savršen neprijatelj za tirane, kukavice i poltrone.

Zvanična opravdanja za bombardovanje Srbije bila su uznemiravajuća po svom nepoštenju. Rečeno nam je i da je bombardovanje odgovor na etničko čišćenje i da je neophodno da bi se sprečilo etničko čišćenje do koga bi inače bez njega došlo. Rečeno nam je i da je neophodno bombardovati Srbiju zato što je Milošević okoreli etnički čistač i da nikako nismo mogli da predvidimo to da će on reagovati na bombardovanje svoje zemlje etničkim čišćenjem. Lideri NATO oslanjali su se na cinično, ali bez ikakve sumnje opravdano uverenje da se javnost njihovih zemalja neće setiti šta joj je rečeno juče ili prekjuče.

NATO je nastavio da laže tokom čitavog rata. Njegova propagandna mašinerija nije bila ništa istinitija od srpske, mada su Klinton i Bler daleko nadmašili Miloševića u ganutljivom licemerju. Kad god bi bili ubijeni civili, NATO je to negirao sve dok se kaleidoskopska pažnja javnosti ne bi pomerila na nešto drugo. Bile su to dvoličnosti i laži duboko krivih ljudi.

A oni su i te kako mogli da budu krivi; jer, kada je postalo očigledno da Srbija neće pokleknuti u čisto vojnom smislu, jedina politika NATO bila je da uništi srpsku civilnu infrastrukturu. Međutim, namerno uništavanje civilnih ciljeva sa namerom da se onemogući normalan svakodnevni život stanovništva predstavlja jasno kršenje onog istog međunarodnog prava koje su Klinton i Bler tvrdili da podržavaju i zbog koga su navodno i pokrenuli ovu akciju. Stoga su gospoda Klinton i Bler, prema sopstvenim kriterijumima, ratni zločinci; a da je gospodin Kuk iskreno verovao u etičnost svoje spoljne politike, on bi se odmah predao Beogradu.

Ta moralna katastrofa nije kompenzovana ni praktičnim političkim koristima. Politika NATO, kao što je svako mogao da predvidi, dovela je ne do jedne, već do dve epizode etničkog čišćenja: prvo, čišćenja Albanaca iz određenih delova Kosova i, drugo, čišćenje Srba sa najvećeg dela Kosova. NATO je pred ovim drugim primerom ove pojave - uvek se trudeći da poštedi živote svojih vojnika - zatvarao oči. Tako su Klinton i Bler protiv etničkog čišćenja, osim onog koje se dešava pod njihovom vlastitom patronatom i zaštitom.

Šta više, mir se nije vratio u ovaj region posle NATO intervencije. Da li iko razuman sumnja u to da bi, kad bi se NATO snage povukle, uskoro došlo do mnogo strašnijeg krvoprolića nego što je do sad viđeno? Stoga se NATO suočava sa dilemom: ili će zauvek ostati na Kosovu kao okupaciona armija, ili će postati učesnik u stvarnom genocidu.

Međutim, možda je najgora posledica bilo vojno poniženje koje je NATO doživeo u Srbiji (naravno, osim što Srbija nije postigla pobedu). Ovo sramno poniženje krije se od javnosti zahvaljujući horu laskavih novinara i mudrom manipulacijom činjenicama. Ali, za one ljude koji su ubeđeni da postoji realnost koja je nezavisna od mreža koje pletu kreatori propagande, vojna slabost i SAD i NATO nije mogla biti očiglednije eksponirana nego što je bila u Srbiji.

Zato je NATO bio isto toliko prisiljen da pregovara kao i Srbija; a s obzirom na ogromnu razliku u resursima dveju strana, to predstavlja duboko poniženje za NATO. Bilo šta osim potpune pobede nad jednom tako malom i siromašnom zemljom kao što je Srbija za NATO je potpuni poraz.

NATO je bio potpuno nesposoban da uništi srpske oružane snage - zato je i morao da krene u svoju kriminalnu operaciju bombardovanja i terora. Srbi su potpuno onesposobili njegovu sofisticiranu tehnologiju jednostavnim lukavstvom - krili su tenkove u brdima, a na drugim mestima postavljali lažne ciljeve. Srpsku vojsku mogla je da uništi samo invazija, ali je ona bila nemoguća iz političkih razloga. Vojna sila koja se plaši gubitaka u ljudstvu prilikom postizanja svojih ciljeva, nije sila: to je vojni ekvivalent licemerja.

Prevela: J. P.