Do marta prošle godine, Srbija nije bila u ratu, ali Srbi jesu. Bilansi modernih ratnih srpskih zanimacija uglavnom su katastrofalni: ne samo da ništa nije osvojeno (što, valjda, nije bio cilj), nego ništa nije sačuvano. Bio je to jedan rat u više nelogičnih etapa i na kraju svake od njih, teritorije su gubljene, kidane i razarane, a narod, koji je imao ludu sreću da "pretekne" lutao je u golemim traktorskim kolonama ka matici - obećanoj zemlji, koja i sama, sve uža i siromašnija, nije bila oduševljena zbog takve invazije unesrećene braće.

Evo i nekih podataka, doduše još nepotvrđenih (ko bi ih potvrdio), o ratnim gubicima, dve hiljade godina posle Hrista. Srbi su izgubili dve države (Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku), morali su da pristanu ka okupaciju Kosova, žive u fronclama od države koja se i dalje odaziva na Jugoslavija, svedoci su formiranja svojevrsne "limene armije", to jest posebne kategorije bivših ljudi, koji kopaju po kontejnerima tragajući za ostacima provijanta.

Na ratištima širom bivše Jugoslavije poginulo je više desetina hiljada ljudi. Tačan broj poginulih poznat je samo u Kadijevićevom i Adžićevom pohodu na Sloveniju: smrtno su stradala 42 vojnika JNA i pet domaćih teritorijalaca. To je bio prvi neporeciv dokaz da sistem ONO i DSZ funkcioniše.

Ima procena da je u ratu u Hrvatskoj poginulo između 40.000 i 60.000 ljudi, a da je ta užasna cifra u sledećoj etapi, u BiH, u najmanju ruku udvostručena. Iako se rat nije prelio ovde, pošto Srbija nije bila u ratu, računa se da je sumanuta politika rušenja i "čuvanja" SFRJ, odnela živote između 15.000 i 20.000 građana Srbije. Broj stopostotnih invalida i osakaćenih ljudi daleko nadmašuje i najcrnje projekcije.

Pred rat u Hrvatskoj, tačnije pred početak obračuna s Vukovarom, u Srbiji su masovno uručivani pozivi rezervnom sastavu. Zapadni i južni deo Srbije, praktično su prestali da funkcionišu, jer je više od 150.000 ljudi u najboljim godinama napustilo svoja radna mesta i obuklo uniforme. Kanda su nameravali da ih vode na Zagreb.

Mobilizacija je bila do te mere traljavo vođena, da su se mnoge jedinice, daleko pre izlaska pred "mrskog neprijatelja", naprosto raspale. Posebno kad je u proleće 91. godine, kod Tovarnika, avijacija JNA greškom gađala sopstvene rezerviste (iz Valjeva).

Pretilo je opšte rasulo, ali je stigao general Adžić da ih smiri. Zna se da u svetu postoji i fenomen stradanja od "prijateljske vatre".

Adžić je bio ljut što rezervisti galame, a oni nisu birali reči. Onda je glomazni general, ne vodeći računa o raspoloženju te poluvojske, podviknuo jednom najagresivnijem rezervisti: "More, ćuti bre, volino!", i jedva se bekstvom spasao linča.

Videlo se da Srbin ne ide rado u vojnike, posebno kad shvati dve stvari: da ne zna kud ga vode, a naročito, ko ga vodi.

Pre početka bombarderske akcije NATO-a, jug Srbije pozeleneo je od vojničke čoje u žbunastih uniformi. Blizu 100.000 ljudi se našlo na Kosovu i njegovim obodima. Ali, tamo nisu išli rado. Pripadnike kritične specijalnosti odvodili su vojni policajci. Kao i osam godina ranije, vojni obveznici iz velikih gradova ili su već bili izvan domašaja "organa", dakle daleko van granice, ili su organizovali skoro savršeno kreativne sisteme "zaštite od nadležnih organa".

Ubrzo su formirani vanredni vojni sudovi, koji su uhvaćenim "dezerterima" počeli da izriču drakonske kazne. Kad je bombardovanje završeno, i sudovi su olabavili, pošto je kandidata za pravnu represiju bilo blizu 30.000 mladića. Ali, amnestija još nije objavljena.

Znači li to da su Srbi postali sumnjičavi prema "najčasnijoj dužnosti", kako se to patetično kaže, to jest bezrezervnoj spremnosti da se za otadžbinu i pogine. Uostalom, i na pozivu piše "otadžbina zove". Vojni obveznici jesu mladi, ali nisu ludi. Oni bi radije da za otadžbinu žive umesto da za nju umru.

Oni, naravno, znaju da mogućnost smrti nije najpravednije raspoređena. Neki jako značajni ljudi, koji su protivnike rata prozvali izdajnicima a sebe patriotama, pošto su skrpili neku crkavicu, poslali su svoje odrasle mezimce daleko od bojišta, čak među neprijatelje koji nas bombarduju. Za vreme bombaške kampanje, stradalo je preko 2.000 civila (strahuje se da je cifra najmanje dvostruko veća), oko 1.000 vojnika i 1.500 policajaca.

A onda su se Srbi, kao uostalom i redovno pre, povukli. Prvo vojska na tenkovima, a onda narod na traktorima. Samo je ovde, izgleda, Kineza više od srpskih izbeglica.

Posle rata, predsednik je odlikovao pojedince i jedinice. Generali su okačili nove činove, obećali da će otadžbinu braniti taman kao i do sada. Država je ostala bez granica, bez teritorije Kosova (uz sumnjivu Crnu Goru), bez ustavnog poretka, bez funkcije na čitavoj teritoriji. Vojnici, naravno, i dalje polažu svečanu zakletvu, uz obavezno ulaganje sopstvenog života.

Kad je već o tome reč, roditelji onih vojnika koji su poginuli zbog Kosova odbili su da prime posmrtne ordene za njih. Smatraju da je rat bio uzaludan, smrti besmislene a odlikovanje cinična naknada za užas i emotivno ništavilo. Gde su to išli njihovi sinovi, šta su čuvali a šta sačuvali i ko je, uopšte, čuvao njih. Zvanična svečarenja, na kojima se govori da smo jako malo izginuli koliko smo mogli, upravo su užasna računica onih kojima je tuđi život samo statistika. Uostalom, ovde kao da se i dalje neguje kult smrti, i zvanična definicija patriotizma usklađena je s uverenjem da su neke stvari neprocenjive. Otuda su besmislene žrtve ovde na prividnoj ceni samo dok padaju. Posle svega, nema ni stida, ni kajanja, ni izvinjenja.

Ide li, dakle, rado Srbin u ratove? Svedočenja kažu da nikad nije išao bez velike muke. Nije normalno radovati se ambijentu u kojem se lako gine ili biva teško osakaćen. No, ovdašnji ratovi sve manje imaju smisla, pa i sve manje veze s odbranom otadžbine. Mladi ljudi više cene pravi život od besmislene časti. Jedan veliki državnik je kazao da mrtav narod nema svoje dostojanstvo. Kao da odbrana otadžbine, sve više, postaje čast samo za one koje uhvate. Ostali beže u život, što dalje odavde.

Ljubodrag Stojadinović