Većina novinara (prosek plata natprosečnih 150 maraka) očekivala je sredinom prošle nedelje "suncem okupanu Atinu" (što bi rekle kolege iz sportske), ali, ne lezi vraže, nekoliko majica i obavezni kupaći bili su potpuno neadekvatni odevni predmeti za 17 atinskih stepeni, u hladu naravno, jer sunca ni od korova (oblaka) nije bilo.

Prethodno, na Surčinu, smrknuti carinik (iako je bilo sunčano) bez reči uzima potvrdu o stodinarskom haraču za "doviđenja" i glasom prevejanog inspektora pita koliko para nosim. Kažem mu iznos devizne siće, a on onda koliko dana ostajete. I na to odgovorim, a on opet: "A koliko deviza nosite?". Rekoh, brate, dobra ti je fora, ali gde nađe mene sirotinju da na to hvataš. Kao, u torbi iznosim milion maraka iz zemlje, pa ću posle pet sekundi zbog velike nervoze i straha da prijavim drugi iznos od "naučenog".

Prolazimo i pasošku kontrolu, a onda nas blago odraše u aerodromskom fri-šopu. Cene u dolarima, a cigarete na ulici jeftinije... Dok je ćurana, biće i podvarka...

Na atinskom aerodromu stajemo u red za "nešengence", inače, mnogo duži od onog za putnike iz Evropske unije. Policajac s mukom čita naša prezimena, rutinski ih unosi u kompjuter i uopšte ne umire od sreće zbog dolaska "braće Srba".

Elem, stigli smo dan pre početka atinskog skupa Srba iz dijaspore i otadžbine i poradovali se bar jednom osoljavanju u Egejskom moru. To zbog toga jer smo postigli konsenzus da ćemo ove godine s našim natprosečnim platama sigurno svi ići na letovanje. Ko ne bude imao svoju, pozajmiće let lampu od komšije i može da letuje do mile volje...

I tako, smestismo se u sobu, a kako svi naši, pored prenetih utisaka iz zemlje članice omraženog NATO, očekuju i poklone, pravac grad. E, sad je problem što do centra ima samo trideset kilometara, pa nam preporučuju taksi koji je "veoma jeftin". Koliko to, pitam, oko 2.500 - 3.000 drahmi, kažu. Delim iznos sa 170 i dobijem tričavih 15 do 18 maraka (puta dva, naravno). Mislim se, za te pare mogu da kupim pola Zelenog venca i rešavam se da isprobam blagodeti gradskog prevoza. Za sve linije karta je 120 drahmi i kupuje se na kiosku.

		Brat Albanac Slikajući meso na tezgama nailazim na nekoliko baš raspoloženih momaka. Pitam hoće li da poziraju - nema problema, kažu. Pucam ja film i počnem uobičajenu priču: "Serbs and Greeks are brothers. I m Serb from Belgrade". Kad onaj sa zamahnutom satarom izgovori poslednje što sam očekivao: "Im Albanian". "Ko te, bre, vukao za jezik, slikaj i ćuti kad te već niko ništa ne pita", psujem sebi sve živo. Čekam da Šiptar spusti sataru, prozborim još par reči sa njim, diskretno se pokupim i odem. Posle čujem da Šiptara imigranata u Grčkoj ima više od pola miliona.

U autobusu karta se poništava, a prosečan Srbin brzo dolazi do zaključka da je švercovanje sasvim izvodljivo... Mesta za sedenje koliko hoćeš, ljudi s osmehom na licu, mirišu na dezodoranse, brojim palme pored ulice... Kao da sam na Marsu.

Presedam na drugi autobus koji sad već ulazi u atinsku gužvu, posle nekih pola sata "s naše desne strane" vidim Zevsov hram i, nešto kasnije, silazim na Sintagmi, glavnom gradskom trgu. Ispred mene prelepa zgrada grčkog parlamenta s pročeljem u dorskom stilu, a na platou ispred gomila turista koja besomučno slika dvojicu evzona, članova predsednikove garde u suknjicama i klompama s kićankom koji svako malo pa prokloparaju okolo odajući počast grobu neznanog junaka. U tim trenucima turisti u transu besomučno ispucavaju na metre filmova... Rekoh, šta sam ja gori od vas...

Nešto dalje, deca sa mamama i dedama bacaju na kilograme kukuruza golubovima toliko pripitomljenim (i naviknutim) da bez problema jedu iz ruke. Mislim se, s količinom bačenom za samo nekoliko minuta mogao bih hektar zemlje da posejem.

Tu mi nešto pukne, kažem sebi: E, sad je dosta Srbine, opusti se, uživaj, zaboravi na način života u svojoj srećnoj, upravo obnovljenoj zemlji. Pogledaj samo na šta im Partenon na Akropolju liči. Da imaju Mrkonjića, napravio bi on soliter od hrama Atine Partenos. Ne obnoviše ga ni za milimetar u poslednjih dve i po hiljade godina...

Rešavam se da odem malo pod zemlju (pu, daleko bilo) i ulazim u metro da bih stigao do drugog najvećeg trga, Omonije. A metro - čudo. Sve blješti od čistoće, "sa poda da jedeš", sve tri linije jasno predstavljene, nema šanse da čovek zaluta. Pokretne stepenice svuda, jedne od njih vode me do jedne od pedeset "najdubljih i najlepših stanica". Hromirana kompozicija stiže kroz desetak sekundi i nešto kasnije bešumno polazi. Za minut i po, prijatan glas iz zvučnika obaveštava da je sledeća stanica Omonija, silazim i bivam zadovoljan što moje narušavanje budžeta podzemne železnice ostaje samo moja tajna. Karta je, inače, 150 drahmi...

		I kod Grka "sivo" Prosečna plata u Grčkoj je 1.200 maraka, stopa nezaposlenosti oko 12 odsto. Hrana nije preskupa, ali su zato ostali troškovi veliki: na primer kirija za prosečan trosobni stan u Atini iznosi oko 600 maraka, pa se mnogi Grci dovijaju kako da obezbede nedostajuće drahme. Dosta njih se posle radnog vremena bavi majstorskim poslovima i na to, naravno (i na žalost države) ne plaćaju porez. Dakle, uz malo "sive ekonomije" žive sasvim pristojno, imaju da se obuku, plate ratu za novi auto i provedu se, do čega i najviše drže. Najmanji im je problem što vekna hleba košta 150 drahmi...

Trg, inače, podseća na našu Slaviju i važi za "sirotinjski", pojedem giros za 400 drahmi i polazim Ulicom Atina (ide pravo do podnožja Akropolja) ka gradskoj pijaci. Sve je više crnomanjastih likova, kad pred samom pijacom doživljavam šok. Ekipa sa našeg buvljaka garantovano će uložiti protest kod Evropske unije zbog narušavanja autorskih prava kad saznaju za scenu koju sam video - na desetine prodavaca držalo je bokseve cigareta u rukama i vikalo "Assos, Assos" (u slobodnom prevodu - "asosa, asosa").

Reč je o njihovoj nacionalnoj cigareti - na kiosku pakla košta 300 drahmi, a na pijaci dvesta. E, rekoh još da vidim benzin u flašama od koka - kole, pa da umrem... Ipak, ovo drugo je ostalo u mojoj mašti, mada su mi rekli da i na "Šelovoj" pumpi zna da se desi da dobijete "kršteno" gorivo prošvercovano iz tankera u pirejskoj luci. Na pumpi, litar košta marku i po, a tačno polovinu uzima država na ime poreza. Gde je onda zarada "visprenog" pumpadžije, izračunajte sami.

A što se tiče pijace, šarena i prepuna, sve lepo izloženo, voće i povrće kao za izložbu. Prodavci viču, viču i kupci, drahme i kese brzo menjaju vlasnike. Cene - sasvim pristojne: kilo krompira i luka po dvesta drahmi, paradajz u proseku 250, krastavci 350, grašak 800, boranija 1.000, artičoke na komad 100 drahmi, paprike 400, koliko i jagode, masline (i crne i zelene i prazne i punjene i male i srednje i one "konja da ubiješ") u proseku 1.100, jabuke 150, pomorandže 200 (u Grčkoj je sasvim normalno da se iz istih cedi sok, a ne da se pije "đus" iz tetrapaka). Prelazim u "mesni" deo pijace, a tamo svega ima samo nema nestašice: kilo jagnjetine 1.600 drahmi, pileći bataci 440, krmenadle 800, viršle 820...

Preko puta, ribarnica - pogledam ovlaš spolja i vidim na tone mrtve ribe sa istom količinom leda ispod. Moje balkansko čulo mirisa doživljava blagi šok i tera me na uzdržavanje od detaljnijeg uvida u cene. Uostalom, ribe ko ribe... Ako su oni "propali kao Grčka", šta smo mi onda, pitam se.

Tu već meni bude dosta svakodnevne Atine, polako se vraćam do metroa, kafanice usput prepune, braća Grci nalivaju se kafama, frapeima, uzom i metaksom i opušteno čekaju kraj radnog vremena.

Još jednom ostajem principijelan i svesno praveći onu istu štetu silazim (nekažnjeno) u Pireju. Pada mi na pamet ona lepa pesma koju je proslavila Melina Merkuri, gledam okolo, ali dece nigde nema...

Tekst i foto: Milan Mijailović