GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


Reagovanje

Bez dece nema naroda

("Da li su žene razmažene", "Glas", 9. april 2000)

Pre neki dan sam pročitao u vašem listu pismo g. Antonijevića, naslovljeno s "Da li su žene razmažene". Podsetilo me na neko vreme koje je nažalost davno prošlo. Sve je nekad bilo drugačije, pa, dozvolite mi da kažem, i žene. U mom - užičkom kraju, žene su rađale i po petnaestoro, pa nekad i više dece. Tako je bilo i na jugu Srbije, u Šumadiji, Crnoj Gori, Hercegovini, Bosni, Lici, Baniji, Kordunu... rečju svugde tamo gde su živeli Srbi. Šteta što zbog poznatih okolnosti nema dovoljno pisanih podataka iz srpske prošlosti, jer bi oni pored ostalog, dali potvrdu o visini nataliteta kod Srba koji je verovatno bio najveći u Evropi i trajao je sve do pre nekoliko decenija. Jedan zapis o tome ubedljivo govori. Naš kompozitor iz 19. veka Kornelije Stanković, rođen u Budimpešti, bio je ni manje ni više nego 22. dete svojih roditelja.

Život je nekada bio jako težak. Mnogo se radilo, a malo imalo. Nemaština, a puno čeljadi u kući. Žene su imali neverovatno mnogo posla i to onog najtežeg, fizičkog. Dnevno su naročito u leto i jesen, preko ruku prebacivale nekoliko tona tereta. Na odmor i odmenu nikad nisu mogle računati. A decu su zaista rađale tamo gde bi se zatekle. Dolaze kući sa "nečim" u marami ili kecelji. Pitaju ih: "Šta je to", a one odgovaraju, prosto: "Dete". Porode se same, negde u šumi ili na njivi i pri tom same obave sve neophodne radnje. Kada dete dođe na svet, nema velike euforije, jednostavno nema vremena za to. Žene popiju kafu, ljudi rakiju i ide se dalje. Rađanje dece je bila normalna i uobičajena stvar.

Srbi su kroz istoriju teško stradali. Ratovi i velike pogibije, epidemije bolesti, seobe, prevođenje u druge vere i narode. Da nije bilo srpskih žena i njihove požrtvovanosti u rađanju dece, ova nacija bi davno nestala. Nekima se to nije dopadalo. Na primer, u Hrvatskoj, još u vreme bivše SFRJ, zamerali su Srpkinjama u Srpskoj Krajini da rađaju decu "preko mere" i time ugrožavaju hrvatsku državu.

Kažu da zadnjih deset godina Hrvatice beleže nove, veće brojke u rađanju dece i to se objašnjava opštim nacionalnim podsticajem. Žene u Srbiji nacionalni razlozi pogotovo ne mogu da motivišu u tom smislu. Ako ništa drugo, nije mi jasno kako tom jedinom detetu kojeg donesu na svet, ne rode bratu ili sestru, da u životu ima nekog najrođenijeg na kojeg sigurno može računati i u dobru i u zlu. Priče da danas nema uslova za rađanje dece su lišene svakog osnova. Nikada nije bilo boljih uslova, nikada se nije imalo više.

Pre petnaestak godina, statistika je pokazala da je prosek starosti Srba u Srbiji 44 godine. To je peta decenija života. U međuvremenu, natalitet je još opao, a mnogi mladi su otišli u inostranstvo, pa se ovaj prosek verovatno primakao šestoj deceniji. Albanci su, statističke brojke kažu, duplo mlađi, oni najčešće imaju 24 godine (po nekim pokazateljima - 21).

U Beogradu se svake godine obavi blizu 14.000 abortusa. Za deset godina to je 140.000 nerođene dece. Za trideset - 420.000, za četrdeset 560.000. U celoj Srbiji, hrišćanski deo populacije, a pre svega Srbi, eliminišu na ovaj način blizu 70.000 nerođene dece. Za deset godina to iznosi 700.000, za trideset 2.100.000. Sva ova nerođena deca jednog dana bi imala svoje potomke, a ovi svoje i tako dalje. Eto objašnjenja gde je nestala srpska mladost i zašto su Srbi duplo stariji od Albanaca, i prosečno možda i najvremešnija nacija na svetu.

Jedan naš poznati istoričar, čini mi se Ekmečić, rekao je: "Samo nacija koja rađa decu ima budućnost!" Potez naše Crkve vidim kao pokušaj odgovornih i za srpsku budućnost zabrinutih ljudi da utiču na tok stvari, da se ne desi da uskoro postanemo manjina u sopstvenoj državi. I da prestanemo da činimo u ovolikim razmerama greh od Boga kažnjiv.

Marko Dimitrijević,
Beograd


Reagovanje

Finci i Šveđani

("Patrijarhalno ostaje", "Glas", 24. april 2000)

Ako niste znali, gospodine Vasiljeviću, normalni Finci i Šveđani takođe su odani svojoj deci i svojoj porodici, baš kao i ja i meni slični. I ovi narodi su bili patrijarhalni - pre 300 godina. Ljudi vaših shvatanja u Finskoj bi jedino mogli da se nazovu drugim imenom.

Verica Radonjić,
Beograd


Reagovanje

Radovan kao Radovan Treći

("Patrijarhalno ostaje", "Glas", 24. april 2000)

Još jedna, zaista lepa prilika da se opredelimo, uz pomoć "Glasa" za određeno socijalno stanovište. Da se opredelimo, na žalost, nemamo mogućnosti da bilo šta drugo menjamo oko nas...

Forum: g. Dragan Antonijević i g. Radovan Vasiljević na jednoj, muškoj strani, protiv mnogo rečitijih i brojnih gospođa lepšeg pola...

Odmah da se izjasnim: ne daj Bože da mi svi muški mislimo i ponašamo se kao gospoda koja istrčaše za muški tim... Ne mogu da se otmem pogrešnom utisku da su, do sada, dame - diskutanti bile obrazovanije i sa savremenijim nabojem i bilo bi neravnopravno da njih branim. Ja hoću da branim nas ostale muškarce...

Gospodin Antonijević izneo je svoj stav o ženama i čovek verovatno ima neku svoju biografiju, koja objašnjava njegove misli. Gospođe su odgovorile i stvar bi trebala da "legne". Ne bih ja tu imao ništa ni da dodam, ni da oduzmem... Ali, evo drugog, g. Radovana. Kod nas Srba dvojica su već pokret, da ne kažem partija. I mi ostali moramo da se opredeljujemo, ako nismo u stanju da osnujemo sopstvenu partiju...

Kod gospodina Radovana mene muče neka pitanja koja baš i nisu na zadatu temu, ali to ne znači da ih ne treba postaviti, jer ima podosta sunarodnika sa sličnim načinom rezonovanja i lošim posledicama... Da krenem s pitanjima:

Odakle li gospodin Radovan zna da su stavovi g. Antonijevića "ispravni i normalniji"? Da li je njegov jedini dokaz to što se on slaže s njima? A zašto se zalaže? Bar neki, od nas ostalih, vaspitavani su kao gospodin Radovan i njegova supruga, u "zdravoj i normalnoj porodici u kojoj se znao neki red", pa uopšte ne mislimo kao on (namerno ne kažem "kao oni", jer bih baš voleo da čujem gospođu Vasiljević kada gospodin nije prisutan). Nije mudro, pa ni korektno, proglašavati svoj stav kao jedino mogući i ispravan.

Pitam se ja, dalje, kako li gospodin Radovan "vrlo poštuje žene kao i svoju", ako se trudi da im nametne svoj "patrijarhalan" odnos prema porodici. Imam utisak da bi s gospodinom Radovanom trebalo razgovarati o mnogim pojmovima kao što su "patrijarhalan", "normalan", "porodičan"... Verovatno bi bio iznenađen nekim primerima uspešnih porodica, gde su žene bile mnogo umnije od muškaraca i doprinele da njena porodica bude ne samo "normalna" već i uspešnija od mnogih s muškom dominacijom. Zašto takva žena ne bi bila vrhunski stručnjak, odlučivala o broju svojih porođaja i imala dva prezimena? Zašto bi se patrijarhalnost i tradicija svele na čuvanje tekovina porodičnog stabla samo po muškoj liniji?

Da ne dužim: poenta je u tome da je vrlo komplikovano biti "patrijarhalan" muškarac i prigrabiti sebi pravo odlučivanja u porodici i utrapiti ženi more obaveza. Naravno, to nikako ne bi moglo da se dogodi u Finskoj ili Švedskoj. Nadam se da to neće dopustiti moja kćerka, ni kćerka gospodina Radovana.

Dr Nebojša Jankovski,
Beograd


Mišljenje

Narod nije mogućno izbrisati

Srbija u ovoj godini postaje zemlja "izdajnika" i onih koji su graditelji, "patriote", radnici, udarnici, heroji.

Priča se Srbiji da ona nema opozicije! Ako misle na onih nekoliko predsednika stranaka opozicije, pa neka iz izbrišu sa svih lista. Ali! Ko može da izbriše milione onih koji svaki dan protestuju, okupljaju se na mitinzima. E, pa gospodo, njih, jednostavno, ne možete tako lako izbrisati.

Kažu, svi oni koji ne misle kao oni - jesu izdajnici!

- Zar su izdajnici tek novorođene bebe, đaci, svi oni čije male plate od pet maraka kasne i po 25 meseci. Ko im to uzima! Ako se njihovim platama isplaćuje učitelji, lekari, izgrađuju mostovi i gradi socijalni mir, samo nek se zna, biće na to ponosni. Ali da su izdajnici, e, to im ne dam za pravo.

- Zar je izdajnik majka, temelj kuće, posebno na selu, bez porodiljskog odsustva, godišnjeg odmora, koja valjda rađa sinove i kćeri, a ne robote, pa i ona traži bolje sutra, i to im ne dam za pravo!

- Zar su izdajnici stari i bolesni na selu, koji svoju milostinju ne primaju, već 24 meseca unazad, a radili su i stvarali ceo vek!

- Zar su izdajnici mladi ljudi na selu koji ostaju da održe ravnotežu između sela i grada, koji nemaju ama baš nikakvog motiva, jer su uslovi da zasnuju porodicu nikakvi. Hiljade mladih ljudi su neoženjeni, prepušteni sami sebi, jer im ovo društvo ne omogućuje ama baš nikakvu perspektivu. Nema povoljnih kredita za izgradnju objekata, zamenu dotrajale mehanizacije, porezi ogromni za sav repromaterijal, paritet između našeg proizvoda i industrijske robe nepovoljan, lanac od proizvođača do kupca je ogroman, infrastruktura na selu slaba, putevi loši, školstvo je isto kao i pre 50 godina. I zato, mladi na selu s pravom traže bolje uslove za život. Pa, zar su orali i sejali pod bombama i tomahavkama da bi se prehranio narod, bili u ogromnom broju u jedinicama za odbranu zemlje u našoj narodnoj vojsci, a danas su izdajnici. E, ni to im ne dam za pravo!

Kažu da su nam uveli sankcije oni sa Zapada! Ali, što nisu sprečili oni drugi podizanjem samo dva prsta. Mogli su, ali nisu. I najzad, da bismo i mi ostali dosledni zapadnjacima, mi uvodimo sami sebi interne sankcije. Propadoše jaja, koke-nosilje, meso, samo što ne može nikud iz Srbije. Samo da se zna.

Dragi Milovanović,
Brekovo, Arilje


Zahvalnost

Opelo u dubokoj tišini

U nedelju 23. aprila 2000. u 14 sati, na tužnu godišnjicu stradanja šesnaest radnika RTS, ispred crkve Svetog Marka, okupile su se ožalošćene porodice, kolege, prijatelji i veliki broj građana Beograda.

Prema dogovoru s Patrijaršijom i starešinom crkve Svetog Marka, dolazak njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla bio je potvrđen, što smo i objavili u javnim glasilima i u tekstu pomen čitulje.

Iskreno žalimo što njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle nije mogao toga dana da priđe mestu stradanja naših najdražih i utešnim rečima da smiraj njihovim dušama i našem nespokojstvu.

U skladu s moralnim načelima Crkve, uz pratnju crkvenog hora, na dostojanstven način sveštenstvo crkve Svetog Marka obavilo je čin osvećenja spomen-obeležja i u najvećoj tišini prisutnih održalo opelo za pokoj duša stradalima, na čemu porodice odaju dužnu zahvalnost.

Osećamo potrebu da se ovim putem obratimo svima koji toga dana u mislima i svojim prisustvom behu s nama, te da ih izvestimo da nismo imali saznanje o nedolasku njegove svetosti patrijarha g. Pavla, kao i da im najtoplije zahvaljujemo na saučestvovanju u našem bolu.

Porodice nastradalih radnika RTS-a,
Beograd



     


FastCounter by LinkExchange