[an error occurred while processing this directive]  

Ambasador M

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Sreda, 26. april 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]
 

rubrike

politika

društvo

ekonomija

svet

hronika

reportaža

kultura

sport

feljton

intervju

slobodno vreme

 

video galerija

[an error occurred while processing this directive]


Glavni meni:
 -vesti dana
 -arhiva
 -vaša pisma
 -istorijat
 -redakcija
 -kontakt Kako da koristim ovaj sajt? Pošaljite nam pismo... Vesti dana Arhiva Vaša pisma Istorijat našeg lista Redakcija Stupite u kontakt sa nama


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA


25. Apr 2000 17:17 (GMT+01:00)

Aleksandra Dingarac, aktivistkinja "Otpora", o buntu sa sedamnaest godina

Još ima nade

Za Tita sam čula, pričaju o tome svašta. Ja bih da se ovde živi normalno

Moj otac radi privatno. Viđam ga samo noću jer je po ceo dan na poslu. Mama ne radi, na birou je iako je završila Pravni fakultet. Došla sam u prostorije "Otpora", popričala malo sa ljudima i shvatila da mi imamo skoro istu ideju. Da u Srbiji bude bolje. Mene ne zanima kako ljudi žive u Africi, to je njihov problem, ja hoću da se ovde nešto promeni...

Beograđanka Aleksandra Dingarac ima tek sedamnaest godina, ide u Četrnaestu beogradsku gimnaziju i to joj ne smeta da zrelo razmišlja o stvarima koje je okružuju. Kada se sićušna, sa upletenim kikicama, pojavila na martovskom mitingu podmladaka opozicionih stranaka, u ime "Otpora", okupljeni su je u početku gledali podozrivo.

Posle njenog govora sve je izgledalo drugačije: "Opasna mala!". Dok su ostali lideri podmladaka gestovima i govorom, mahom imitirali predsednike svojih stranaka i pričali u bljutavim frazama, Dingarčeva je delovala potpuno originalno.

Tebi je lepo

Kada bi srela Marka Miloševića, Aleksandra bi mu rekla samo:" Tebi je lepo".
- Ne znam, verovatno bi to preraslo u svađu - kaže Aleksandra.

9. mart

- Sećam se u magli da su moji roditelji išli na neke mitinge, i taj 9. mart, i one šetnje. Ali meni ništa nije bilo jasno šta se tu dešava. Tek prošle godine sam shvatila - veli Dingarčeva.

- Mi smo jednostavni razočarani, sve nam je uskraćeno. Ti ne možeš da odeš ni u jedan kafić bez para. Kapućino je 35 dinara. Ako hoćeš u školi na odmoru nešto da jedeš, sendvič je 20 dinara. Otkud ti tolike pare kad roditelji ne mogu da sastave kraj sa krajem. Zato su roditelji uz mene. Mojoj mami Milošević nije bio simpatičan kad se pojavio u politici. Ja sam tada bila mala, imala sam tek šest, sedam godina... Drugovi iz škole su takođe OK prema meni - kada donesem plakate sa pesnicom, otimaju se. Pre neki dan mi je u školi jedan dečko pokazao člansku kartu JUL-a. Rekla sam mu: "U redu, drago mi je zbog tebe. Ja ne mogu da ti pokažem člansku kartu jer to kod nas ne postoji, mi to nosimo u duši". Malo je, međutim takvih u mojoj generaciji.

Njega ne jure po školi da bi uzeli bedž JUL-a, a mene jure svakodnevno da bi dobili bedž "Otpora" - priča Aleksandra.

Najviše joj nedostaje, lično, što ništa nije videla sa 17 godina.

- Nikada nisam bila u inostranstvu. Smeta mi što ne mogu sebi to da priuštim nikako. Moji da rade 24 časa dnevno, opet mi to ne mogu priuštiti. Ne mogu da vam opišem kako je to kada sa 17 godina nisi video ništa, a trebalo bi da vidiš. Ja ne mogu da vidim ono što su videli moji otac i majka - kaže.

Ne seća se, bila je jako mala, da je posetila Dubrovnik. Vodili su je roditelji. Nije bila ni u Hrvatskoj (izuzimajući Dubrovnik), ni u Bosni, ni u Makedoniji, ni na Kosovu...

- Žao mi je što država nije onolika kolika je bila kada sam ja bila mala. Žao mi je i zbog Kosova... kosovski boj, znam, sve se tamo odvijalo, a sada eto: ON DAO - razmišlja Aleksandra.

Za Tita je čula. Umro je dve godine pre nego što se rodila.

- Čula sam o Titu razne priče. Na primer, da ranije nije smelo da se kaže ništa protiv njega jer si odmah išao u zatvor... Svako je u kući morao da ima njegovu sliku... Opet neki pričaju da su lepo živeli. Ali, ja to ne znam - kaže Aleksandra.

Svoj život i život svojih vršnjaka u Srbiji danas opisuje ovako: "To je jedan krug koji ne može da se proširi. Kao jedan zid oko tebe, i kad god hoćeš da izađeš, ti ne možeš. Baš skučeno. Svi su jako nervozni. Svi te prvo ispljuju pa te onda usluže".

Neki Aleksandrini prijatelji nisu mogli više da čekaju. Otišli su u inostranstvo. Sa njima se čuje ponekad telefonom ili "imejlom".

- Na Novi Zeland su otišli i jako dobri prijatelji mojih roditelja koji su mi bili kao rođaci. Čujemo se nekoliko puta godišnje. I baš je tužno. Sve više i više ljudi odlazi. Ja ne mogu da odem odavde, a i mislim da još ima nade. Verovatno zato što se još nisam razočarala - ubeđena je.

Ona, kaže, samo želi da se nešto promeni. Milošević joj je "antipatičan - da je to strašno".

- Te njegove priče su za ljude uskih svesti. Da ne kažem priglupe. Kad ja sa 17 godina mogu da shvatim da nešto nije dobro, a ti ljudi koji imaju više od 50 godina ne shvataju to, onda ne znam u čemu je problem - zaključuje Aleksandra Dingarac.

Politikom, međutim, ne želi da se bavi kada "poraste". Ide u školu glume. Biće glumica, ako upiše Akademiju. I to ima veze sa politikom.

D. PETROVIĆ
FOTO: B. PANTELIĆ


vesti po rubrikama

^reportaža

16:22

"Reč i bombe", film o medijima za vreme rata u SRJ

16:56h Servisni centar "Velauto motorsa" pruža vrhunsku uslugu, ali i mnogo više od toga
17:17h Aleksandra Dingarac, aktivistkinja "Otpora", o buntu sa sedamnaest godina: Još ima nade
17:34h Radovanu Joksiću Vrhovni sud Srbije po drugi put potvrdio smrtnu kaznu
18:18h Na hipodromu Bogatić tragično prekinut život Miomire Knežević, jedine devojke džokeja u Jugoslaviji
     


     


FastCounter by LinkExchange