[an error occurred while processing this directive]  

Ambasador M

[an error occurred while processing this directive]  

I n t e r n e t   i z d a n j e

Sreda, 26. april 2000.

 
 
[an error occurred while processing this directive]
 

rubrike

politika

društvo

ekonomija

svet

hronika

reportaža

kultura

sport

feljton

intervju

slobodno vreme

 

video galerija

[an error occurred while processing this directive]


Glavni meni:
 -vesti dana
 -arhiva
 -vaša pisma
 -istorijat
 -redakcija
 -kontakt Kako da koristim ovaj sajt? Pošaljite nam pismo... Vesti dana Arhiva Vaša pisma Istorijat našeg lista Redakcija Stupite u kontakt sa nama


Links

Srpsko nasleđe

Glas nedelje

SINA

SNAGA


25. Apr 2000 17:34 (GMT+01:00)

Radovanu Joksiću Vrhovni sud Srbije po drugi put potvrdio smrtnu kaznu

Trostruki ubica čeka streljanje

"Ubij ih odmah, svo troje. Mrtva usta ne govore!", rekao je Aleksandar Žlender Joksiću. Ovaj nije oklevao...

Ni posle sedam godina nije pao u zaborav jedan od najmonstruoznijih zločina koji se ikada dogodio u našem u glavnom gradu. Valjda zbog okrutnosti ubice, ali i činjenice da mu je najviša sudska instanca Srbije pre nekoliko dana po drugi, poslednji, put potvrdila najstrožu kaznu. Streljanje.

Bilo je to inflatorne 1993. godine kada je, kako kažu sociolozi, došlo do katastrofalne erozije morala i mnogih elementarnih vrednosti. Hodnicima zgrade u Fruškogorskoj 6 u Beogradu u popodnevnim satima 9. oktobra te godine širio se neprijatni zadah.

Stanari ove male ulice nadomak Brankovog mosta vođeni mišlju da se u njihovoj blizini nešto strašno dogodilo odmah su se zabarikadirali u svoje stanove. Jedan zabrinuti mladić iznenađen nedolaskom na posao svog rođaka Nebojše Salatića pohitao je u Fruškogorsku ulicu da ga potraži. Ušavši u stan zatekao je prizor koji će pamtiti do kraja života...

Salatić je u to vreme bio poznati beogradski biznismen, vlasnik robne kuće u Bulevaru revolucije, a pošto mu je stan u Fruškogorskoj ulici već bio na meti pljačkaša ulazna vrata dodatno je obezbedio sigurnosnom bravom. Ispostavilo se da je to bilo i nedovoljno i kobno!

Osuđeni na smrt u Beogradu

Prvi osuđenik na smrt u Okružnom sudu u Beogradu posle više od 25 godina bio je Ilija Vujić koji je u decembru 1993. godine u Pohorskoj ulici u Beogradu ubio Veru Židić i njenog malog sina Davora. Joksić je osuđen godinu dana posle Vujića, a 1997. godine Ljubomir Stevanović je osuđen na smrt zbog ubistva Milana Vranića, maturanta Šeste beogradske gimnazije. U oktobru 1998. godine Saša Stevanović je osuđen na smrt zbog ubistva inženjera Milana Berdona, a prošle godine Marko Marković je osuđen na istu kaznu zbog ubistva porodice Milenković iz Borče.

 

"Nad svima nama lebdi mač sudbine."

"Mi smo sud u ime naroda. Ne možemo zastupati teoriju prirodnog prava - oko za oko, zub za zub; mi smo legalisti. Moramo da primenjujemo propise koji važe. Ovo veće nikakav pritisak nije imalo. Jedini pritisak bila je crnina porodica pokojnih. Ovde se sudi ljudima za zločin. Sud je tretirao optužene kao ljudska bića. Oni su i sada kada su osuđeni ljudska bića. Svako od nas nosi svoj krst nakon ovakve odluke, pa i mi koji smo je doneli. Imamo pijetet prema pokojnima, prema njihovim familijama, pa i prema osuđenima. Jer nad svima nama lebdi mač sudbine", rekao je posle izricanja presude sudija Rašić.

Tog jutra prestrašeni rođak pronašao ga je u lokvi krvi kraj leša njegove devojke Slavice Kovačević i leša njegovog maloletnog sestrića Milana Graoranova.

Beogradskoj policiji trebalo je više od dve godine da pronađe ubice, a dotle su se gradom raspredale svakakve verzije: od onih da su Salatića ubile profesionalne ubice, pa do onih po kojima je zločin bio samo odmazda izvesnih reketaša. Hapšenje četvoročlane grupe Beograđana sredinom oktobra 1995. godine pokazalo je da nijedna od ovih verzija nije bila istinita.

Na optuženičkoj klupi Okružnog suda u Beogradu pred većem kojim je predsedavao sudija Slobodan Rašić u maju 1996. godine našli su se Radovan Joksić, koji je u to vreme imao 24 godine, njegov vršnjak Nebojša Titelac, godinu dana mlađi Aleksandar Stanković i 49-godišnji Jeronim Žlender. Nedostajao im je samo Aleksandar Žlender, Jeronimov sin koji je, kako se tada pričalo, pobegao u Sloveniju i do danas nije uhapšen.

On je 1993. godine imao 17 godina, družio se sa Joksićem i zajedno su švercovali benzin. Kada su čuli za uspešnog biznismena Nebojšu Salatića, rešili su da ga opljačkaju. Naivno su verovali da će u njegovom stanu pronaći 200.000 nemačkih maraka, a dogovorili su se da im u razbojničkom pohodu pomognu Titelac i Stanković.

Oni bi ušli u Salatićev stan dok bi ih ona dvojica čekali u kolima na benzinskoj pumpi u Pop Lukinoj ulici. Plan je bio da se svi svedoci razbojništva ubiju, a Salatić se nešto posle ponoći na žalost pojavio u društvu svoje devojke Slavice i sestrića Milana.

- Oko četiri sata stajao sam pritajen u senci žardinjere. Kada su naišli, naredio sam im da uđu u stan - pričao je Joksić na suđenju.

U ruci je imao škorpion sa prigušivačem. Žlender je za njim ušao u dnevnu sobu i uključio televizor, a onda je rekao Joksiću:

- Šta čekaš, zašto ne pucaš. Ubij ih odmah svo troje, mrtva usta ne govore.

Mašući škorpionom Joksić je naredio žrtvama da poležu na pod, a onda je sa rastojanja od pola metra ispalio Salatiću metak u potiljak. Na isti način ubio je i Milana, pa je na kraju prišao Slavici. Pošto je pokušala da se odbrani, prvo joj je pucao u leđa, a onda je i njoj ispalio hitac u glavu. Dok su na podu u lokvi krvi ležala tri beživotna tela, Žlender je preskačući ih nastavio da pretresa stan. Joksić je u međuvremenu otišao do kola da ostavi škorpion i pozvao je onu dvojicu u stan.

Oni su na suđenju pričali da mu nisu poverovali da je pobio troje ljudi, ali da im je došavši do kola poturio cev škorpiona da ga omirišu što su oni navodno shvatili kao pretnju. Kada su ušli u stan, zgroženi stravičnim prizorom, počeli su da povraćaju, ali su se dovoljno pribrali da uzmu kesu punu dečjih majica. Pošto su otišli do kola, Joksić je oprao ruke i iz frižidera uzeo kačkavalj i slaninu da prezalogaji. Ovaj, zdravom razumu nepojmljiv postupak, na suđenju je jednostavno obrazložio.

Kada ga je sudija Rašić pitao zašto je uzeo hranu, kratko je odgovorio:

- Bio sam gladan, nisam ceo dan ništa jeo.

Posle preturanja on i Žlender su zaključili da očekivanih 200.000 maraka nema u stanu. Zato su odlučili da sa žrtava poskidaju sve što je vredno. Bile su to dve kožne jakne, od kojih je jednu Joksić kasnije nosio, 460 maraka i 150 dolara iz Salatićevog novčanika, ključevi od njegovih kola i stana. Sa mrtve devojke skinuli su dva zlatna prstena, narukvicu i četiri zlatna lančića. Iste noći sva četvorica otputovali su u Mađarsku da bi obezbedili alibi, a posle nekoliko dana Joksić i Aleksandar Žlender ispričali su Jeronimu Žlenderu šta su uradili i zamolili ga da pričuva stvari zbog kojih su troje ljudi pobili.

Ubistvo je otkriveno tek kada je jedan od zločinaca počeo da priča čije je delo masakr u Fruškogorskoj ulici. Drugih dokaza nije bilo.

Siniša Stanimirović


vesti po rubrikama

^reportaža

16:22

"Reč i bombe", film o medijima za vreme rata u SRJ

16:56h Servisni centar "Velauto motorsa" pruža vrhunsku uslugu, ali i mnogo više od toga
17:17h Aleksandra Dingarac, aktivistkinja "Otpora", o buntu sa sedamnaest godina: Još ima nade
17:34h Radovanu Joksiću Vrhovni sud Srbije po drugi put potvrdio smrtnu kaznu
18:18h Na hipodromu Bogatić tragično prekinut život Miomire Knežević, jedine devojke džokeja u Jugoslaviji
     


     


FastCounter by LinkExchange