Investirali smo više od 2.000.000 dolara u opremu za štampanje da bi započeo posao blizu Beograda. Ovaj biznis je obećavao dobar posao za vaše ljude, ali je dva meseca oprema bila zaleđena odlukom vlade, nalazeći se na carini u fazi mirovanja. Novac u opticaju stvara dobru poslovnu klimu, novac u mirovanju ne postiže ništa

Brus Ralston je 1990. godine došao u Srbiju. Biznismen iz Dovera, u najstarijoj američkoj državi Delaver, danas verovatno misli da je brodolom "Titanika" zastarela priča u odnosu na ono šta se s njegovim kapitalom desilo za deset godina šetnje kroz Srbiju.

Kada za dva meseca bude ponovo došao ovde u zemlju koja je u njegovim prvim utiscima ličila na balkanski "El Dorado" za biznis - a "njuh" ovog šarmantnog Irca gotovo nikada nije omanuo - teško da će mu iko dovoljno logično objasniti zašto je deo kapitala firme "Ronaco sistems" Inc. (koji je suvlasnik mešovite firme "ABC PRODUKT" iz Beograda), čiji je potpredsednik, "razbucan ko kafana posle tuče pijanih gostiju"!

Prijatelji iz Srbije, koje je poslušao u vreme pada "gvozdene zavese" i svoj, kao i kapital svojih prijatelja Amerikanaca uložio u zemlju čiji je narod svojevremeno spasio njegovog najboljeg druga, američkog pilota, u vreme Drugog svetskog rata, jedino mogu da ga podsete na tri strane teksta i kažu mu: "To je to, na šta si i sam upozoravao."

		Nema pravne sigurnosti Sve što se dogodilo u narednih deset godina posle ovog govora gospodina Brusa Ralstona u MPC-u u Beogradu, pokazalo je da je Srbija balkanski vilajet i da vlast nije do danas smogla snage da prihvati strane ulagače kao ravnopravne partnere, da nije htela ili nije mogla da stvori dobru poslovnu klimu i obezbedi jaku pravnu sigurnost ni za strani a ni domaći privatni kapital, za čime je gospodin Ralston još pre deset godina vapio i na šta je upozoravao.

Taj tekst izgovorio je baš Brus Ralston 2. avgusta 1990. godine, u beogradskom Međunarodnom pres-centru, bez ambicije da "soli pamet" i bude prorok. Jednostavno, tih godina je, na predlog svog prijatelja i ortaka, Srbina, Radisava Rodića, shvatio da u Jugoslaviji više prepreka za biznis nema, i došao da radi.

Značajno i perspektivno tržište je otvoreno, posao samo treba razraditi s američkim iskustvom, premijer Ante Marković je javnim apelom pozvao i širom otvorio vrata stranim ulagačima ... "Lets mejk biznis" - ukratko je glasio Ralstonov komentar.

Tek nekoliko koraka u Srbiji bili su mu dovoljni da, osim biznisa, ugleda i ono što možda ne mora da zainteresuje nekoga kroz čiju glavu igraju milionske dolarske cifre - dobre, hrabre i poštene ljude, "Svilen konac" na uvce, druženje do zore, gotovo nestvarnu istoriju naroda koji se kroz vekove ponašao kao onaj miš iz vica - posle treće čaše rakije, vikao je "mac, mac". Gotovo idealno, ali, Ralston je pre svega biznismen. Daj da obavimo posao pa ćemo da vidimo.

Međutim, od početka marta pa sve do avgusta te 1990. godine, borio se da mu se odobri ulaganje para u Srbiju. Uzalud je tražio da mu jugoslovenska administracija Ante Markovića odobri investiranje kapitala. Zato je 2. avgustu 1990. godine, došao u Beograd i održao konferenciju za štampu u beogradskom međunarodnom pres- centru, gde je rekao:

Govor na konferenciji za štampu

"Čuo sam da Beograd ima dobru poslovnu klimu. Čuo sam to od vašeg premijera. Dojahao sam u grad s milionima dolara kapitala, novca za sejanje. Želeo bih da zasadim nešto više od ovog ovde, ali prvo moram da budem siguran da je ovo Beograd, a ne mrtvo more.

Dozvolite mi da vam ispričam jednu priču kako bih vam ilustrovao da trgovina pomaže svima. To je poruka zapleta jednog vestern filma koji sam gledao na televiziji pre 30 godina. To je jedna od najboljih lekcija o ekonomiji koju sam ikada video.

Bio jednom jedan mali hotel u teksaškom gradu krava. Nazovimo taj grad Paradiz (Raj). Vlasnik dolazi kod direktora hotela jednog jutra i kaže: "Umetnik, slikar, nalazi se u sobi 103, duguje nam 1.000 dolara. Ukoliko danas ne plati račun, morate da ga izbacite iz hotela dok ne plati" .

Vlasnik ode, a kupac stoke van grada prijavi se u hotelu, on ispriča direktoru kako planira da kupi stoku u Paradizu za pet dana i zamoli direktora da na sigurno mesto ostavi njegovih 1.000 dolara dok mu ne budu potrebni. Direktor ih ostavi u sefu, ali zaboravi da to ispriča vlasniku.

Kada je vlasnik došao da odmeni direktora da bi ovaj otišao na ručak, pronalazi novac, uzima ga i odnosi preko puta ulice u trgovinu široke potrošnje. Vlasniku radnje plaća 1.000 dolara za poravnanje svog računa. Vlasnik radnje uzima novac i plaća njime svoj dug špediteru, špediter plaća štalu za iznajmljivanje konja, ova za hranu i žito posredniku, a posrednik za hranu i žito plaća bankaru. Bankar pokušava da iznađe novac za plaćanje slikaru jer je ovaj portretisao njegovu ženu.

Sada ima novac da plati slikaru. Slikar plaća hotelski račun. Kupac stoke uzima svoj novac, kupuje stoku i odjaše iz grada sa svojom stokom. Tu se priča završava. Trebalo je da ima još jedan čin, prodavac stoke koji sada ima novac trebalo je da naruči portret za svoju ženu, tada bi svako kupio nove stvari i platio u gotovom za njih.

Lekcija je jednostavna. Novac u opticaju stvara dobru poslovnu klimu. Novac u mirovanju jeste kao čovek u mirovini, on ne postiže ništa. Kada vlada zaustavlja protok trgovine, to košta svakoga uključujući i vladu. Možda na dugu stazu vlada trpi najviše.

U mojoj priči kupac je došao u Paradiz, jer je znao da je to dobro mesto gde će da kupi stoku. Pradiz je na glasu dobre poslovne klime, on je mogao da ode i u neko drugo mesto. Svi oni imaju stoku na prodaju. Bez dobre poslovne klime, Paradiz se ne bi zvao Paradiz, već mrtvo more. Ja sam kao kupac stoke iz pomenutog filma. Zato sam došao u Beograd.

Kada sam već tu, reći ću vam nešto o sebi i mojoj državi:
7. decembra 1787. mala grupa ljudi srela se u kafani "Zlatno runo" u Doveru, Delaver, i preduzela prve formalne korake u procesu ratifikacije konstituisanja SAD. Naša federacija je formirana posle pokušaja da prethodno funkcioniše kao konfederacija, a što se posle kratkih samo 12 godina ispostavilo kao greška.

Moj biro se nalazi na oko 200 metara severno od mesta ovog istorijskog susreta. Ljudi moje države Delaver veoma su ponosni na činjenicu da smo mi začeli državu i da ćemo zauvek biti poznati kao prva država Amerike. Sedeći za svojim stolom i gledajući kroz moj severni prozor, vidim kancelarije Uprave za ekonomski razvoj Delavera, 300 metara prema istoku nalazi se odsek deoničarskog društva sekretarijata Stejt departmenta.

Ovaj državni biro može da formira novu korporaciju (deoničarsko društvo) za bilo koga u svetu preko mog biroa za samo jedan sat. Mi smo akcionarska kuća za većinu velikih firmi u listi "Fortune 500" i na listi njujorške i američke berze. Jedan od najvažnijih razloga što imamo tako mnogo korporacija u Delaveru jeste zbog efikasnosti i odanosti radu državnih službenika koji rade za odsek.

Jedna od mojih firmi radi kao pripojeni i lokalni zastupnik za ova deoničarska društva i mi ne bismo mogli da funkcionišemo bez saradnje ovih finih ljudi.

Jednom kada se osnuje firma ako želi da locira svoj biro, radnju ili fabriku u državi, ja ih odvezem u Upravu za ekonomski razvoj. Oni odrede referenta za mog klijenta, referent organizuje sastanke s trgovačkim posrednicima koji imaju svoja mesta za prodaju ili iznajmljivanje.

Oni organizuju sastanke da bi pomogli prilikom iznalaženja opreme. Oni organizuju sastanke s bankarima koji ih pomažu u finansiranju. Ponekad čak dobijaju državnu ili federalnu pomoć za finansiranje. Oni razgovaraju sa službenicima za unapređivanje i stručnu obuku radne snage za mog klijenta.

Pomažu kod raspoređivanja na zone, kod dozvola, licenci, problema s transportom. Pokušavaju da to olakšaju ne bi li moj klijent, što je moguće brže, počeo s radom. Oba ova sektora rade za izvršni organ naša tri dela vlade (uprave). Kao i federalna vlada on se sastoji od izvršne, zakonodavne i pravne vlasti. Odvojeno, ali isto po državnom i federalnom sastavu. Sve grane naše uprave na svim nivoima rade u korist dobre poslovne klime za našu državu i našu zemlju. Šta je to dobra poslovna klima i zašto je vlada smatra važnom?

To je atmosfera u kojoj poslovni čovek može da bude siguran da njegov kapital, njegov novac može da se uloži tako da donese prosperitet da naraste i stvori plodove, posao za naše ljude, proizvode i usluge za kupce bilo gde i naravno profit, opravdane plate za rizik.

Nešto pre šest meseci vaš premijer, gospodin Marković, pozvao je američke biznismene da investiraju naše dolare u Jugoslaviju. On je rekao da ste vi spremni i voljni da imate dobre uslove za posao za strane investitore. Kao C.F.O. iz firme "Ronaco sistems" Inc. akcionarsko društvo iz Delavare uhvatio sam ga za reč.

Investirali smo više od 2.000.000 dolara u opremu za štampanje da bi započeo posao sa štampanjem blizu Beograda. Ovaj biznis je obećavao dobar posao za vaše ljude. Dva meseca je oprema bila zaleđena odlukom vlade, nalazeći se na carini u fazi mirovanja. Ove godine 4. aprila poslao sam pismo telefaksom, gospodinu Markoviću i tražio njegovu pomoć da bi se krenulo s poslom.

Imam kopiju tog pisma za vas. Želeo bih da mogu da vam pokažem kopiju tog odgovora na to pismo, ali ga nikada nisam dobio. Dok su prese radile u praznom hodu i ljudi su bili bez posla. Mi plaćamo kamate na naše bankarske kredite. Svako gubi a niko ne dobija. Kakva je to poslovna klima? U Delavare neko iz vlade morao bi da traži drugi posao.

Želimo da formiramo mešovitu američko-srpsku kompaniju u Beogradu. Vaše vlada ne kaže ni "da" ni "ne". Bojim se da ne razumem ovaj način postupanja vaše vlade. Naša vlada postoji da bi služila ljudima. Ona ne stvara proizvode. Ne stvara ni bruto nacionalni proizvod. Ona uzima poreze da bi služila našim poreskim obveznicima. Usluga, a ne mirovanje.

Nije moje pravo niti želja da vama ili vašoj vladi govorim šta da se radi i kako da se radi, ali pokušavam da imam na umu to da smo mi pozvani. Mi ne dolazimo sa šeširom u ruci na velika vrata. Mi smo bili pozvani. Ne kao gosti, već kao partneri. Mi u SAD aktivni smo učesnici na novom globalnom tržištu. Ovo je veoma napeto vreme da se preživi. Kako padaju barijere tako raste nada u bolji život svih ljudi.

U mojoj zemlji ljudi su plaćeni da obavljaju svoj posao, a propust da se napravi posao takođe je beskoristan. U mom poslu beskorisne ljude otpuštamo jer stvaraju povećane cene za naše kupce, niže plate za naše radnike i niže profite za naše investitore. Kome to treba? Preklinjem vašu vladu sa nam se pridruži na globalnom tržištu. Mogućnosti za moje ljude i za vaše ljude da stvaraju poslove, robu, usluge i profit nikada nisu bile veće. Vi i ja imamo koku koja leže zlatna jaja.

Nemojmo to da propustimo."

Da li je tada gospodin Ralston izgovorio proročanske reči o srpskim mogućnostima za prihvatanje direktnih inostranih investicija, o sposobnostima da se zaista privuče strani kapital u ovu zemlju?

DRAGOLJUB PETROVIĆ

 

Sutra : NOVO UPOZORENJE AMERIČKOG BIZNISMENA