Druže Slobodane Miloševiću,
Mogao bih da napišem roman šta mi se sve dogodilo u poslednjih godinu i po dana u zemlji čiji ste Vi Predsednik, ali ja poštujem Vaše vreme, znam da ste prezauzeti.

Zato ću biti kratak, koliko god je to moguće, i nadam se vrlo jasan. Početkom 1999. godine, na srpsku Novu godinu, lišen sam slobode i tom prilikom mi je oduzeto jedanaest primeraka knjige "Srbijo, majko plači", ofset ploče i disketa i bio mi je određen tridesetodnevni pritvor.

Da li je povod mom hapšenju bila nerealna želja pojedinaca iz Okružnog suda u Zaječaru ili iz Službe državne bezbednosti da preko mene napreduju u službi, do dana današnjeg nisam uspeo da saznam, a nije ni bitno. Bitno je ovo što ću Vam sada napisati.

Od loših zakona, jedino je gora anarhija. Ja lično mislim da je član 157. loš i da ga treba brisati. Ali, ako je već tu, onda ga se moramo pridržavati i ja, a i Okružni javni tužilac. Kako ga se on pridržava u to sam se uverio prošle godine (pritvor, podizanje optužnice i suđenje koje sam uz pomoć svojih advokata odložio jer smo tražili da mi se sudi u Crnoj Gori ili na Kosovu).

Ponavljam, bez obzira što je član 157. loš, ja ga se pridržavam i molim Vas da naredite svojim potčinjenim da ga se i oni pridržavaju. U protivnom, smatraću da ste za anarhiju, a samo da znate da ona nikome nije donela dobro, pa neće ni Vama.

Kao drugo, u "truloj" Kraljevini Jugoslaviji, običan seljak je dobio parnicu protiv Kralja, ne vidim ni jedan jedini razlog da Vi ne dobijete parnicu protiv mene. Ako je mogao seljak protiv Kralja, može i Predsednik protiv seljaka, tj. mene.

Ja, jeste da imam odlične advokate i ima me po malo u medijima, ali nemate razloga za strah. Da biste pokrenuli parnicu, treba prvo da pročitate knjigu. Ja doduše, mogu da Vam iskopiram jednu, ali nisam baš pri parama, a i što da kopiram kada postoje originali u bunkeru. Vi samo lepo naredite da oslobode barem jednu knjigu, ja ću Vam je onda pokloniti, s posvetom, normalno.

Vi je onda, moliću Vas lepo, pročitajte, pa ako se prepoznate onda Vaši advokati neka presaviju tabak i tuže me. A ako se ne prepoznate, onda Okružni javni tužilac iz Zaječara, drug Dušan Đurić će biti na velikim mukama jer će morati javnosti da dokazuje zašto je ličnosti u Vođe prepoznao baš Vas.

Vama je sve ovo možda pomalo i komično, međutim, članovi moje porodice i ja preživljavamo pravi pakao i svaki dan do 26. aprila kada mi je zakazano suđenje u Okružnom sudu u Zaječaru, za nas će biti dug kao godina. S toga molim Vas da im naredite da oslobode bar jednu knjigu. Ostalo (posveta i slanje knjige na Vašu adresu) je moja briga.

I za kraj, još jedno pitanje za Vas: kako biste se osećali da sutradan ja dođem na vlast i Vama i Vašoj supruzi oduzimam knjige i šaljem Vas u zatvor zbog njih? Ja to nikada ne bih uradio, jer "Na početku beše reč". To piše u Svetom pismu, a ja se jedino Gospoda Boga bojim.

Knjiga "Srbijo, majko plači" katalogizirana je u Narodnoj biblioteci Srbije pod brojem ID-54719500, valjda je to dokaz da se radi o književnom delu, a možda i nije, a možda je sve ovo što nam se dešava samo ružan san, koji na žalost, traje poprilično.

Boban Milešević Bapsi,
Knjaževac

Potpuno podržavam g. Dragana Antonijevića u njegovim ispravnim i najnormalnijim stavovima vezanim za žene i jednu zdravu i normalnu porodicu. Naime, vaspitavan sam kao i moja žena u jednoj zdravoj i normalnoj porodici u kome se znao neki red, a da uz to nismo ni primitivni ni zastareli, kao što kaže u pismu "Glasa" od 15.04.2000. godine.

Da ne bude zabune, vrlo poštujem žene kao i svoju, ali trend ovih novih "razmaženih" žena nikako ne mogu da prihvatim.

To uostalom ne prihvata ni jedan muškarac i žena koja misli za svoju porodicu. Da proste "razmažene" žene, ali kapu dole svaka čast onim - hvala Bogu, čestitim i normalnim ženama koje su porodične i koje uistinu veliki teret na svoja pleća same iznose ili u dogovoru sa svojom porodicom u ovako zlom vremenu i velikoj nemaštini.

Znam da ćete pomisliti da sam i meni slični socijalista ili možda radikal. Ali, moram Vas razuveriti da sam veliki protivnik ovog režima i da ja, kao i moja porodica, živimo za dan kada će predsednik i njegova oligarhija otići. A to će se desiti ove godine sigurno!

Vrlo se varate Vi gđo Radonjić i Vama slične (Vi bar imate jedno prezime, a ne dva), ako mislite da će promenom ovog nenarodnog režima neke tzv. "žene u crnom" ili neke "feministkinje" i njima slične imati uticaja na promenu srpskog načina i shvatanja porodite.

Jer, treba da znate da patrijarhalan ne znači zatucan i primitivan, nego odan svojoj porodici, deci onome što je najvrednije u životu. I zato nemojte se bespotrebno truditi i trošiti vreme jer Srbija, hteli vi to ili ne, nikada neće biti po tome, na primer, Finska, Švedska...

Radovan Vasiljević,
Kruševac

Zapitajmo jednom pred narodom,
kakvi li su naši rodoljubi,
što se tolko u prsa busaju?
Kolko i njih život položiše,
na braniku svoje otadžbine?

Kolko li ih beše na ratištu,
(ne u štabu radi propagande)
već u rovu i s puškom u ruci?
Kolko i njih svoju decu slaše,
na ratišta širom domovine?
Kolko i njih deo svog bogatstva,
(vrlo često nečasno stečenog)
dade za spas prognanog naroda,
za mladiće onesposobljene,
za dečicu i ratnu siročad?

Ko ustupi kuće i stanove,
nesrećnima bez krova nad glavom?
Kolko i njih usvoji siročad,
da ih barem na pravi put izvedu?
Ko je od njih na Kosmetu bio
i proveo poduže vremena,
da obiđe groblje mučenika
i hramove svete porušene,
da podrži narod ojađeni!?

Jer lako je patriota biti
i deliti neke karanfile,
na sednici JUL-a, Es-Pe-Esa,
a još lakše na Te-Ve ekranu,
busati se u junačke grudi.

Upitajte one patriote,
što im deca po Evropi žive
a ima ih i u Americi,
u zemljama mrskog agresora,
što ih oni baš tamo poslaše?

Upitajte dične rodoljube,
koliko je njihovo bogatstvo
i kako im savest reaguje,
kad gledaju oko sebe bedu?
Baš bi bilo dobro zavirati
u njihove sigurne sefove,
(napunjene skupim draguljima),
il još bolje konta podebela!

Koji novac oni "preferišu":
da l dinare, marke il dolare?
Ako jesu pravi rodoljubi,
valjda mrze i strašno preziru
te smrdljive marke i dolare,
a u svoje patriotske banke
samo dinar na štednju ulažu!

Da l je neko bio u prilici
da zaviri u njihove dvore,
da se divi čudnome bogatstvu,
u slikama, stilskom nameštaju,
sve u duhu evropskog manira
i prezrenog potrošačkog društva,
iako je sve čisti snobizam!

Kakav to je srpski patriota,
koji baca drvlja i kamenje
na sve što sa Zapada dolazi,
al sva dobra njihova prisvaja
i u njima debelo uživa?

Narodni pesnik

U svom klasičnom delu "Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje" Jovan Cvijić razvrstao je Južne Slovene u četiri psihička tipa: dinarski, panonski, centralni i istočnobalkanski. U okvirima ovih tipova on je utvrdio i njihove modalitete: varijetete i grupe.

Iz Cvijićevih istraživanja jasno proizilazi da se granice zona psihičkih tipova ne podudaraju sa granicama južnoslovenskih nacija i država. Tako, na primer, celokupno južnoslovensko stanovništvo Bosne i Hercegovine i Crne Gore pripada dinarskom, a Makedonije centralnom tipu.

Najsloženija je situacija Srbije čije južnoslovensko stanovništvo ima pripadnike tri tipa: centralnog, dinarskog i panonskog. U okviru Srbije, najkarakterističnije je područje Šumadije, gde je došlo do simbioze populacije različitog porekla, pa i do stvaranja novih psihičkih osobina.

O tome je Cvijić podrobno pisao u svom članku "Psihičke osobine Šumadinca" iz 1914. godine. Mada je od pojave Cvijićevih dela proteklo više decenija, ona predstavljaju jedan od ključeva za razumevanje događanja i ličnosti na političkoj sceni Srbije, juče i danas.

S naučne i praktične tačke gledišta veoma je značajno utvrditi stepen afiniteta i sposobnosti pojedinih psihičkih tipova za uspešno vođenje političkih i državnih poslova. Izraziti predstavnici centralnog tipa u našoj politici bili su, na primer, Nikola Pašić (starinom iz Rogačeva kod Tetova) i Milan Stojadinović (Kruševljanin).

Panonski tip reprezentuju, na primer, hrvatski političari Josip Broz i Franjo Tuđman. Mnogo manje državničkih sposobnosti od poslednje dvojice, pokazao je Dinarac Ante Pavelić, poglavnik NDH. Generalno uzev, volja dinaraca za političkom moći nije u pravoj srazmeri sa njihovim političkim i državničkim sposobnostima.

S tim u vezi, nastavimo jedno karakteristično mišljenje dr Dimitrija Kalezića, koji je rekao: "... taj tip čoveka nema smisla za politiku, posebno primenjenu, ni za pregovore dalekoga i nejasnoga ishoda..." ("Etika Gorskog vijenca", str. 21.) Rečeno potkrepljuje ocena o knezu, potonjem kralju Nikoli Petroviću, koju je dao političar i diplomata Jovan Jovanović Pižon: "Okretan diplomata, knez Nikola nije bio vešt državnik" ("Stvaranje zajedničke države SHS", knjiga prva, str. 211).

Međutim, istorija pokazuje da je dinarski čovek imao veće sposobnosti na bojnom, nego na političkom i državničkom polju. U vreme nepostojanja narodnih država, dinarci su davali mnoge vojnike i vojskovođe Turskoj, Veneciji, Austriji, pa i Rusiji. Na Habsburškom dvoru uvek je bio jedan general iz Like.

U vojsci Srbije vojvoda Živojin Mišić bio je starinom i Pipera, a vojvoda Petar Bojović iz Vasojevića. Tokom Drugog svetskog rata i Tito i Draža bili su najviše okruženi dinarcima. Dakle, dinarci su vekovima davali čuvene gerilce i vojnike, a manje političare demokratske orijentacije.

Najzad, može se postaviti pitanje zašto dinarci danas igraju veliku, čak i odlučujuću ulogu u politici Srbije. Jedan od najznačajnijih razloga za to jeste što su oni bili najzaslužniji za pobedu Tita i titoizma, kao i za njihovo održavanje na vlasti. Ovu činjenicu veoma dobro ilustruje mišljenje Antonija Isakovića izneto u njegovom intervjuu NIN-u u broju od 8. maja 1992. godine.

Iako tada političar režimske orijentacije, otvoreno je priznao da je titoizam favorizovao dinarce i za to je dao objašnjenje da "titoizmu nije odgovarao panonsko-moravski čovek, jer je miran, stabilan, strpljiv, voli da radi i može da nas vodi u Evropu".

Aleksandar Bojović,
Beograd

Priznajem: poprilično sam zbunjen. I u tome, verovatno, nisam sam. Moram neke svoje misli da poverim ovoj rubrici, toj "javnoj ispovedaonici" nas, običnih, ljudi koji, kao guske u magli, lutamo, tražeći izlaz, pri čemu - zbog nedovoljne obaveštenosti - često idemo u pogrešnom pravcu.

(Odmah da kažem: volim ove novine, koje, u teškim i zamršenim uslovima, nastoje da nam ukažu na pravi put, ali na neke svoje dileme ne nalazim uvek odgovarajuće odgovore, ni u redakcijskim objašnjenjima, ni u razgovorima novinara s nekim umnim ljudima, niti na ovoj stranici, koju je uredništvo prepustilo čitaocima).

Jedna od tih dilema jeste: da li smo mi još uvek u federalnoj državi Jugoslaviji, ili smo "na mala vrata" prihvatili činjenicu da, zapravo, živimo u Republici Srbiji? Sa međunarodnog aspekta, naravno, to nema značaja, jer svet ni do danas nije priznao SRJ, još manje prihvata samostalni državni status Srbije, ali za nas, građane ove zemlje, to je važno pitanje.

U ustavno-pravnim zasnovanim državama, naime, postoji samo jedno državljanstvo: niko ne može da kaže ja sam Merilendac, Velšanin, Bavarac ili Katalonac, nego Amerikanac, Britanac, Nemac, odnosno Španac, jer im se država tako zove, i funkcioniše kao državna celina. Da li je, dakle, biti Srbin - vid državljanstva? Ili smo, kao državljani, Jugosloveni? Ako jesmo, zašto nismo?

Druga moja nedoumica odnosi se na učestalo pozivanje "vraćanju našim tradicijama" i religiji, što - naročito na ovoj stranici - već prerasta u vrstu propagandnog agitovanja. O kakvim je tradicijama reč? Zar u vremenu neviđenog tehničkog i tehnološkog razvitka treba da se vratimo načinu ruralnog života od pre dvesta godina?

Ako je u pitanju poštenje, poštovanje starijih, izbegavanje nečasnih dela, tolerantna komunikacija među ljudima i njihova srdačnija povezanost, to možemo da ostvarimo i u savremenim uslovima - uz dobru volju. Prošlost se tako zove zato što je ona to, a pomenute vrline se ne stiču automatski (retrogradnim) vraćanjem u davno minula vremena.

Izlaz valja potražiti u aktuelnoj stvarnosti, temeljnim menjanjem te stvarnosti. Za to što su te vrline iščezle, nije krivo vreme u kome živimo, nego mi sami. Mi smo ti koji sve gledamo kroz novac i olaki ćar, mi smo ti koji smo davali, i još uvek dajemo, podršku nekim nečasnim ljudima koji su uništili našu "tradiciju".

Sa svim tim je i moja treća nedoumica u vezi: gro napisa na ovoj strani pledira za vraćanje Bogu i Crkvi. Nikome ne poričem pravo da bude religiozan, ali se danas biblijska čuda više ne dešavaju; mi, ljudi, treba da učinimo presudni korak, umesto što očekujemo da naše nevolje razreši Gospod ili SPC.

Ko hoće da bude vernik neka bude - svako ima pravo na sopstveni izbor - ali citati iz novozavetskih tekstova i molitve neće izmeniti našu zlehudu sudbinu, već samo aktivna borba za našu budućnost, i budućnost naše dece. Bog će nam pomoći, ako i mi pomognemo sebi.

Stevan Babić,
Novi Sad