U savremenim okvirima domaće likovne scene Zorana Todovića, uglavnom, svrstavaju među "predstavnike nove slike" odnosno "ekspresioniste novog tipa" ili slikara "modernih mitoloških predstava". Prepoznatljivi linearni crtež izveden najčešće u linorezu, linogravuri ili suvoj igli, asocira na jednostavnu čistoću dečjeg crteža, ali i na motive i znakove naroda koji su duboko vezani za mitove i predanja.

Kako objašnjavate svoju poetiku?
- U jednom jedinom autobiografskom tekstu potrudio sam se da svesno pretražim naslage koje su me navele na izraz koji sam već imao. Kao student bio sam opterećen klasičnim kanonima, a Maljevič kojeg sam čitao, govorio je o kraju umetnosti. Figuracija nije bila dovoljno moja i ja sam jednog dana počeo da crtam sto i predmete na stolu, bez ambicije da to bude prepoznatljivo u figurativnom smislu. Posle je sto postao papir, a sve sa stola sam prevodio u kodove. I tu je u stvari bio početak priče. Krenuo sam u crtanje nesvesno zapamćenog. Bez predumišljaja.

Imajući u vidu predviđanje kraja umetnosti, šta je to što se kao novo još može reći?
- Mnogi govore da je slika prevaziđena, a ljudi i dalje slikaju. Mnogi slikaju nešto što se ne može nazvati slikom. Ali, za sve ima mesta. Performansi i instalacije su postojale još u Da Vinčijevim tekstovima. Važno je da je nešto dobro, da ima smisla i nije glupo.

Dobili ste veliki broj nagrada. Predajete grafiku sa tehnologijom na novosadskoj Akademiji. Da li je status i tretman grafike u našoj sredini adekvatan njenim umetničkim kvalitetima?
- Ne, jer je i u svetu grafika tretirana kao nešto što je u funkciji popularizacije umetnosti, slikarstva. Gledao sam američke umetnike koji rade u ogromnom studiju sa asistentima. Mi ovde imamo poziciju umetnika - usamljenika posvećenog profesiji poput monaha i dioritmika. Svako sebi mora da nađe mesto, niko vam ga neće dati.

Zašto Međunarodni bijenale grafike, koji je brzo stekao ugled i brojne poštovaoce, ove godine, verovatno, neće biti održan?
- To je dobro krenulo, ali mislim da je odraz nekih opštih momenata, mislim na karaktere nas ljudi. Spremni smo da povučemo, ali da bi nešto trajalo, potrebno je malo više do toga. S druge strane, mislim da ovde nikad nije shvaćeno kakav je značaj kulture u opštem smislu. Mi još patimo od amaterizma.

Dešava se da štošta sa predznakom amaterskog deluje profesionalno, i obratno. Imamo gomilu kolonija za koje je sad vreme da se zapitamo šta hoćemo od njih. Ali, sve to govoriti u kontekstu opšteg stanja pomalo je lamentiranje nad onim "šta bi bilo da je bilo".

Kuda ide današnja grafika?
- Danas se grafika prepliće sa kompjuterom, fotografijom. To su istraživanja i videćemo da li će u tome nešto valjati. Često u inostranstvu budemo zapljusnuti tehničkim inovacijama i ne vidimo autorski kvalitet. Mogao bih ceo život da radim crno-belu linogravuru, ali ima uvek i novog što bih želeo da uradim. Mislim da ne treba lako napuštati put na koji se izađe, ako čovek misli da je na pravom putu i ako nije sve rekao. A ja mislim da nisam sve rekao.

G. Jovanović
Foto: P. Milosavljević