GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


Predlog

Štrpnuti malo bogatima

Pre neki dan slušam vest na Radio Beogradu. Negde u Sremu jedan policajac poginu a drugi bi ranjen od strane delikventnog mladića. Taj mladić je imao desetine raznih prekršaja. Eto, na kraju je završio s ubistvom policajca.

Da li je do ovoga moralo doći? Nije, a došlo je. Došlo je zbog toga što prema tome mladiću nisu preduzete odgovarajuće mere na vreme, što nema preventivnog delovanja. Ovo je samo jedan od mnogobrojnih slučajeva koji se događaju. Blagovremenim merama pomogli bismo tim "zalutalim" pojedincima i sprečili tragične posledice. Zbog naše neodgovornosti, rekao bih, plaćamo glavama nedužnih građana.

Imamo sve organe u društvu i državi koji su plaćeni da rade na tome, a i mi svi građani smo dužni da pomognemo. Ako je neko skrenuo s pravog puta, moramo ga što pre vraćati, vraćati merama i institutima koji za to postoje. Zavisno od karaktera delikvencije treba preduzimati mere (bolnica, ludnica, zatvor i drugo).

Ako je neko skrenuo s puta, nije samo on kriv, krivo je i društvo, uslovi života i drugo, pa društvo treba i da ga na neki način povrati na pravi put. Veoma je tu važan i socijalni momenat, možda najvažniji. Mnogi mladi ljudi, neangažovani, nezaposleni dolaze u dilemu šta da rade, kako i od čega da žive? Nemaju ni roditelji dovoljno za sebe, treba i njima pomoći, posebno u starijim godinama. Mora društvo radikalnije i konkretnije da radi na tim socijalnim pitanjima pojedinaca i porodica. Moramo svakome obezbeđivati minimum egzistencije, negde smanjiti i davati da kažem na ovaj socijalni kolosek. Mnogo su skuplje posledice ako tako ne radimo.

Kao što uspešno obnavljamo zemlju i dalje je razvijamo, moramo uspešno i moral graditi, zdrave odnose među ljudima, razvijati prijateljstvo i solidarnost.

Ne znam šta je to s nama, šta se dešava u našim glavama, pa svojim tolerantnim odnosima omogućavamo da pojedini skreću s čovečjeg puta. Pomozimo njima i sebi.

Dragoslav Ugarčina,
G. Milanovac


Protest

Manja mesta u senci

Radio i TV Požega emituju program za svaku pohvalu. Do sada je u nekoliko navrata zabranjivan rad i Radija i TV Požega.

Savezno ministarstvo za telekomunikacije i informisanje po nalogu Republičke i Savezne vlade učinilo je sve da zabrani istinu, ali pokazalo se da se istina ne može zabraniti, a još manje sakriti.

Građani Požege su dali izuzetnu podršku i Radiju i TV Požega. Do sada nijednom nije zabranjivan rad privatne radio-stanice "Milkom", čiji je vlasnik Petar Milinković, inače, trenutno predsednik JUL-a.

Mislim da Nezavisno udruženje novinara Srbije, političke stranke a i pojedinci koji sebe nazivaju "demokratima" nisu dovoljno digli glas protesta da se zaštite nezavisni mediji u malim mestima.

Suviše mnogo se forsira zaštita Studija B u Beogradu, kao i nezavisna glasila iz glavnog grada. Zaboravlja se da i u malim mestima postoje nezavisna glasila koja su odigrala veliku ulogu da se razbije medijski mrak. Hteo bih da istaknem i pohvalim rad novinara Radio Požege i TV Požega: Branka Nikolića, Danijele Marić, Marijane Živković i Milanke Matijević.

I Radio i TV Požega rade u izuzetno teškim uslovima, uz to kao zla kob tu su gotovo stalne pretnje vlasti i nadležnih ministarstava kojima smetaju nezavisni mediji, ali uprkos svim teškoćama, Radio i TV Požega ispunili su časno svoj zadatak. Novinari svakodnevno savesno i odgovorno obaveštavaju lokalnu javnost. Časno se brani novinarska profesija.

Hteo bih da preko vašeg lista postavim pitanje i saveznim i republičkim ministarstvima, koja se bave zabranama rada nezavisnih medija: Da li je zabranjena neka privatna radio-stanica u Srbiji čiji su vlasnici članovi JUL-a i SPS-a? Da li privatne radio-stanice, čiji su vlasnici članovi JUL-a i SPS-a, plaćaju državi uredno sve dažbine. Da li predsednik Republičke vlade i republičkog parlamenta imaju neku veću platu kad se pored svih svojih nemalih obaveza bave, pored redovnog posla, i otkrivanjem stranih plaćenika u Srbiji?
Vaš verni čitalac,

Radenko Radojčić,
selo Bakionca, kod Požege


Reagovanje

Hrabri momci i devojke

("Mekdonalds" i običaji", "Glas", 10. april 2000)

Poštovani, javljam se povodom pisma "Mekdonalds" i običaji" objavljenog u "Glasu". Uz veliko razumevanje prema bolu koji oseća otac zbog tragično izgubljenog života sina, ne ulazeći u motive i razloge postupka zaposlenih u restoranu "Mekdonalds" na Terazijama, moram da reagujem na poslednji deo pisma u kojem se vređaju i omalovažavaju zaposleni.

U vreme ratnih dejstava na našu zemlju, mobilisan sam i kao rezervista proveo 91 dan u uniformi Vojske Jugoslavije. Moja jedinica pripada Jakovu i brojala je 40 ljudi, inženjeraca, obučenih da deluju u slučaju rušenja mostova. Mesec i po dana dobijali smo besplatan obrok i piće od "Mekdonalds" restorana u Bloku 44 u Novom Beogradu. Mladi momci i devojke iz "Mekdonaldsa" su sami došli i ponudili pomoć u ishrani našoj jedinici, tako da smo mesec i po dana najžešćih napada proveli zajedno ispomažući se i deleći sudbinu. U isto vreme, oni su pola svog restorana ustupili besplatno na korišćenje Crvenom krstu za podelu hrane socijalno ugroženom stanovništvu. Bili su izuzetno požrtvovani i hrabri iako su bili izloženi raznim pretnjama i uvredama kao zaposleni u stranoj firmi.

Zato, u svoje ime, upućujem javnu zahvalnost svom osoblju restorana "Mekdonalds" u Bloku 44 za brigu i razumevanje koju su pokazali prema mojoj jedinici za vreme rata.

S poštovanjem,
Darko Šućurović,
Novi Beograd


Svedočenje

U redu za mleko

Svako jutro pred našim marketom,
okupi se po stotinak ljudi,
da čekaju sledovanje mlekom.
Tužno ih je brate pogledati:
Pogurena stasa od starosti,
posivela, izborana lica,
a ugasli pogled u očima.
Obučeni u čudna odela,
od pre deset-dvadeset godina,
a za vreme velikih hladnoća
čak i neka olinjala bunda,
pa i "grombi", nekad znak statusni,
izvađeno sve iz naftalina.
Ćute ljudi ko da su na groblju,
čekajući da pristigne mleko.
Odjedanput, napravi se gužva,
viču ljudi: "Čovek se srušio".
Podigoše ovog mučenika,
zališe ga vodom i šećerom.
Kad se stari malo povratio,
neko reče: "Ovaj ima sreće,
onomad je jedan zakovrno".
Kad se stari malo raskraviše,
po grupama razgovor počeše.
Jedan od njih čak je izračuno,
da mesečno na kasi zakinu
po tri vekne hleba bijeloga.
Ako ima hiljadu kupaca,
to je, brate, "kruha" tri iljade,
trgovcima ne ide baš loše.
To izazva kritičke rasprave,
i pitanje: ko je za to krivac?
Jedna "dama", osrednjih godina,
izreče se, ujede je guja,
pa pomenu našeg predsednika.
Joj, kad skoči nekolko staraca,
po govoru čovek bi rekao
da su došli sa svih strana "Juge",
onih što su sa brda prispeli
ostavivši svoje bjele brave.
Jedan viče ko da su svi gluvi:
"Nemoj niko Slobu da mi dira,
ne dam Slobu ni zašta na svjetu,
ni za čitav kabo varenike".
Drugi poče sa štapom pretiti:
"Šta tražite ovde izdajice,
da li vas je to NATO poslao,
idte kod vaše Olbrajtke,
ona više tog mleka imade,
nek izmuze pa neka vam dade"!
Uzavrela krvca partizanska,
oće biti velikoga jada!
Sreća dade pa neko povika:
"Evo stiglo ono subotičko"!
Sve se smiri, narod napred krete.

Narodni pesnik


Zapis

Alkohol ni na ranu

- Moj mladiću - sa setnim, za njega tako prepoznatljivim osmehom - obratio mi se pri slučajnom susretu moj, sada kao i ja pred penzijom, školski drug, profesor sadašnjoj generaciji nametnutog ruskog jezika.
Sve smo u životu, usuđujem se da kažem mi, već šezdesetogodišnjaci, kako treba uradili i - evo šta dočekasmo! Dočekasmo da pod starost krpimo čak i gaće, čitamo tuđe novine onako preko ramena u tramvaju ili troli, gladujemo...

Samac je moj "školski", pre skoro dve decenije ostavila ga, kako on s razumevanjem za sve samo ne za sebe, kaže "pametna žena"; odvela i kćer jedinicu - ima i unuke koje još nije ni video... Moj "školski" nije, inače, nikakav osobenjak, alkohol ne stavlja ni na posekotinu, a ni mrava ne bi zgazio ako ga na putu vidi. Štaviše, po oficijelnim moralnim normama uvek je bio za primer: odličan đak, student, veseo, strpljiv, odličan pedagog, od malena zaljubljen u Ruse - rusku književnost, muziku... Gotovo profesionalno svira mandolinu i balalajku i divno peva. - Time sam - veli - upecao i svoju ženu dok se nije opametila i poželela nešto drugo... A to drugo bila je udobnost (kuća, dobar auto, putovanja, život bez trpljenja za svaki dinar).

U današnje vreme, nažalost baš za školovane i poštene ljude koji će umreti s naivnom verom da "svako treba da živi od svog rada", kako-tako uspevaju da iole pristojno žive i prežive samo mudro sklopljene porodice: muž trgovac, uspešni zanatlija, viši oficir, političar, biznismen i sl., dok supruga može i da se "zamlaćuje" kao nastavnica ili činovnik u državnoj upravi i uopšte društvenom sektoru. Moj "školski" u školi, sa zaostatkom, prima i to tek odskoro 2.000 dinara i - to je sve. - Ručavam - moram da kusnem nešto - kod Žike u kafani i to me košta, samo ručak, posle plate. Ostane hiljadarka za sve ostalo, pa vidi kako mi je?

- Jedne večeri - priča s tužnim osmehom moj "školski" - svratim kod Žike na večeru, kad u salonu žurka! Prepoznaju me slavljenici - ispostavi se da su to neki moji đaci. Na stolovima gomile pečenja i roštilja, našli nekog mučenika, Cigu, da im kucka u tamburicu, pa kad me videše, bukvalno me zgrabiše i dovukoše za sto. A meni se steglo pa odbijam i hranu i piće iako mi oči jedu! Ali, da od tog Cige mučenika koji više muži žice nego što svira, uzmem prim, nisam mogao da se odbranim, to je bilo jače od mene...

Iznenadni ulazak u kafanu i opojna svirka njihovog "Rusa" završila se, naravno, angažmanom za svako veče od strane Žike kafedžije. Naravno, angažman nije prihvaćen jer - neobično za njega čak i bez večnog osmeha na usnama, gotovo tvrdo i turobno - kao mora još od rodnog Bečkereka prati me lik nekadašnjeg navodno "grafa" Rusa koji je skončao živeći od "mnogo alkohola, a malo hrane", uz tužne zvuke svoje balalajke, nekoliko mačaka koje je hranio ostacima kafanskih krkanluka...

Mnoge priče imaju, nažalost, danas - kako je to zaključio ondašnji predsednik Skupštine Srbije, a sada prvi Jugosloven u Kini Slobodan Unković - "tužan završetak". Priča mog "školskog" jeste priča hiljada, stotina hiljada divnih ljudi, najčešće intelektualaca koji su obmanuti i koji su, sa svom lepotom svog znanja i uspešnog rada, danas "reka bez povratka": već prestari za novo, sirovo i surovo vreme u kojem su navodno "doktori nauka i neškolovani isti", oni odumiru gotovo gladni i poraženi. - Moji roditelji - nimalo se ne stidim zbog toga - bili su, kako mi to eufemično zbog socijalnog stiga kažemo, "pomoćni radnici", odnosno čistači, "tetkica" i "čikica" u školi. Ali uspeli su da sagrade na periferiji (ondašnjoj, sada ne) Beograda čak dve skromne kućice - tu moj "školski" i sada živi. S TV prijemnikom starim 25 godina, šporetom i "obodin" frižiderom od čitave tri decenije, nekadašnjim "kombinovanim" sobama - statusnim simbolom srednje klase šezdesetih godina i dve mace zbog kojih po čitav sat ujutro stoji u redu za litar mleka...

- Kada ćemo, mi Srbi - s gorčinom mi kaže - jednom utuviti da je prevara vrlina samo u ratu; ko god i kad god lažeš svoj narod, ti u stvari radiš protiv njega i njegove budućnosti!

- Nije mi odgovorio na koga se to odnosi niti šta znači, već je samo odmahnuo rukom: "E, moj školski, naše generacije su naivne, ubi nas poštenje i idealizam još kao obmana Titovog doba!

Dr Bogdan Markušić,
Beograd



     


FastCounter by LinkExchange