GLAS JAVNOSTI  

Izdaje NIP „GLAS” a.d.
„GLAS JAVNOSTI” d.d.

Vlajkovićeva br. 8, Beograd, Jugoslavija

 

I n t e r n e t   i z d a n j e

 
     

Glas javnosti 24 sata sa Vama..... najnovije vesti iz zemlje i sveta.....


PISMA

 


Apel

Varljivost

Iritiran "preciznom" konstatacijom režimskih glasnogovornika da na Trgu Republike u Beogradu ne može da se okupi više od trideset hiljada građana (misli se na one opoziciono opredeljene), moram da budem ironičan i da postavim pitanjem učenicima prvog razreda osnovne škole: koliko "dačića" i sličnih može da stane na tom istom prostoru? Za manje oštroumne, pomoć u odgovoru je da su opozicioni građani, uglavnom, izgladneli i samim tim mršaviji! Znači, brojke su relativne, kako u vremenu, tako i u prostoru.

Za političare bi moglo da se postavi i drugo pitanje: šta je više - miting od trideset hiljada opozicionara ili trideset hiljada prisutnih na mitingu u organizaciji režima? Odgovor se nalazi u do sada utvrđenoj činjenici: na mitinzima opozicije su uglavnom ljudi po svojoj volji, izuzev ubačenih provokatora, a na režimskim su do sada bili uglavnom prinuđeni građani, što režim naziva patriotama, a mnogi od njih se iskreno stide što su pokorni! Razlika u vrednosti istih brojki je posebno u tome što se miting opozicije ometa, a za režimski se obezbeđuje besplatni prevoz, zatim hrana i piće (zna se na čiji teret), tako da bi pod istim uslovima miting opozicije bio bar deset puta veći od mitinga u organizaciji režima, što bi se dokazalo na poštenim izborima.

Međutim, za promenu vlasti nije dovoljno, iako je potrebno, organizovati protestne mitinge opoziciono opredeljenih građana, već na njih treba pozvati i sve ostale nezadovoljne građane, među kojima ima i dosadašnjih pristalica postojećih vlasti koji su "progledali" i ne veruju više prvom programu RTS-a i drugim režimskim medijima (i vlastodršci za to znaju, čim poklanjaju svojim pristalicama list "Politika").

Zato APELUJEM na sve nezadovoljne pristalice režima, naročito na njihove prinudne članove (tajno čitaju "Glas"), da odagnaju iz sebe strah i da se pridruže mitinzima protiv samožive vlasti ("Teško se živi, ali Vlada je zadovoljna" - izjavljuje Dragan Tomić, potpredsednik Vlade Srbije).

Takođe, predlažem organizatorima protestnih mitinga (udruženoj opoziciji) da organizuje u isto vreme Opšti miting: u svim gradovima i svim selima Srbije na kome bi se artikulisalo nezadovoljstvo većine građana ove napaćene zemlje. Posle tog opšteg mitinga, potrebno je učiniti još radikalnije poteze, a to bi bio poziv na građansku neposlušnost; da građani prestanu da plaćaju račune za struju (jer i ovako živimo u mraku), da se organizuje sveopšti štrajk svih zaposlenih (i sada je većina zaposlenih bez posla), da se pozove narod na sveopšti post (i sada mnogi gladni su kao u štrajku glađu), da se organizuje referendum sa pitanjem: ko je zadovoljan sadašnjim uslovima života i tako dalje...

Na taj način bi se izvršila promena postojećeg režima, a posle toga bi promene bile češće, da se nova vlast ne bi osilila kao ova sada.

Moma Mitrović,
Aleksandrovac Župski


Tvrdnja

Imamo divnu omladinu

Imam ogromnu potrebu, makar na ovaj način, da iskažem svoje beskrajno divljenje i poštovanje srpskoj omladini. Sasvim sam sigurna, da ni jedna zemlja u Evropi, nema takvu omladinu kao što ima Srbija. Zato i jeste tužno, i pretužno, da jedan veliki deo te omladine troši svoju energiju, mladost, talenat i veru u život u tuđim zemljama. Molim Boga, da vam da snagu, da izdržite do kraja jer jedino vi možete i znate kako, da vratite svoje drugove i drugarice iz tuđine.

S poštovanjem,

Paula Stajević,
Vranić


Žalopojka

U čemu nam je prošao vek?

Pišem u ovom sumornom vremenu bez, kako bi stari rekli "videla" za drugi, za nas starije možda i nedočekljiv period boljitka. Nama, kojima je već počelo da odbrojava sedma decenija života, teško se svete sve mladalačke, ne samo političke, nego i moralne zablude: upravo sada, u svoj težini, osećamo da smo i bili prevareni, a i da je, bar u našim uslovima, čitav sistem, tzv. "pozitivnog" vaspitanja u stvari - jedna velika laž!

Pišem u ime poštenih, obrazovanih, vrednih, humanih, društveno požrtvovanih. Pišem u ime pionirsko-omladinskih ideala, žuljevitih radnih akcija, desetki na fakultetima, magistarskih studija, učenja jezika, napisanih knjiga, davanja i srca i duše đacima i studentima koje smo, dabome, kao i nas naši poratni nastavnici… obmanuli, bar kada je život u pitanju "logikom" i "etikom".

Ko su, ako smo mi, idealisti poraženi, "logikom" i "etikom" naše Srbije, pobednici? Pobednik je, recimo, moj "školski" ali samo iz osnovne i prvih razreda gimnazije koji je, završivši zanatić ("običan električar"), već šezdesetih prebrodio sve ideološko-moralne barijere u odnosu na te "zlikovce Nemce koji su čak i đake streljali" i poslednje tri decenije proveo kao "gastarbajter", da bi se sada povatio u mirovinu svojoj u međuvremenu izgrađenoj palati od 400-500 kvadrata i svaki penzionerski dan mu osvanuo sa njegovih i ženinih 100 DEM penzije - ispod jastuka! Kapitalisti su ga, usput, tako "bezdušno iksploatisali" da je dva puta zdraviji od svog "školskog" kome doktorat i zvanje redovnog profesora jutrom stavi na raspolaganje 100 dinara, odnosno sa ženinom platom (profesor matematike) 170 ili - 6 DEM!

U čemu je meni i mojoj vrednoj i pametnoj ženi prošao vek? Stekli smo jedan dvoiposoban stan, brdo knjiga, pred kućom nam čami prastari auto, a na Avali nezavršena vikendica, dar zlatnog kreditnog Titovog doba! Godine su, dabome, i mene i mog "školskog" pritisle, ali ja uopšte ne znam kako da u privatnoj klinici "Sv. Vid" za 2.000 DEM operišem kataraktu - to je cela jednogodišnja plata moja i ženina, od "školskog" ne mogu da pozajmim jer se pozajmica vraća - odakle? Moj "školski" za to vreme za rođendan trećeg unuka poziva poznatog pevača - dan pevanja koliko trošak da bih progledao i video desetine knjiga nad kojima sam godinama kapao… Za čije babe zdravlje!

Mnogo puta kaže moja žena, inače matematičar od pedagoškog dara, dođe mi da svojim gimnazijalcima kažem, pogotovo onim kojima oči svetle od naučne radoznalosti ili životnog poštenja i ideala: "More, deco, gledajte šta se u životu ceni! Na žalost, zar ne vidite da pare umesto građevinskih inženjera i arhitekata zgrću priučeni preduzimači, da jedan roštiljdžija gradi nad kioskom lepotu od stana - školovan čovek vam je kao slika u ramu: on teško može da bude nešto drugo." Ukoliko je, pak, neko samo "osnovac", pa i zanatlija, on bira šta mu se isplati…

Ovakvi gorki rezoni, na žalost, potiču od većine obmanutih fakultetlija koji danas rade za takvu "siću" da im za samo jedan par pristojnih cipela treba mesečna plata ili, ako naprave sebi samom meni od jedne sardine (25 dinara) za doručak, 1/5 jogurta (8), 1/5 kg hleba (3), bar 100 gr mesa za ručak (10, i kg jabuka (10) potroše mesečno gotovo - celu platu i to profesora matematike! Zašto se, gospodo, iz Vlade tobožnjeg "narodnog jedinstva" lažemo; kada ćemo mi to i kako da živimo bolje i zar smo "srećni" što nas Zapad ne "eksploatiše"? Da smo vek proveli u tamo nekoj Nemačkoj, Švajcarskoj, pa i Italiji, moja žena i ja bismo sada zarađivali bar sedam, a možda i više hiljada maraka! Pa neka trošimo mesečno i 5.000, za samo godinu dana imali bismo novog "golfa", čak da kupimo sve pokućstvo, po deset i više pari odela…

A život prolazi! Samo, imamo li prava da one koje najviše volimo, decu, više lažemo, kad već i oni znaju da palate grade i džipove voze - nepismeni! U trežnjenju pođimo makar od nečeg što se da lako proveriti: snimamo koja je stručna sprema vlasnika kuća, prodavnica, skupih automobila među tzv. Beograđanima - sve će nam biti jasno! A još je Dositej govorio: "Ne može se nadati progresu narod u kom vladaju neuki"…

Dr prof. Bogoljub Starović,
Beograd


Predlog

Vatra se vatrom ne gasi

Licemerno je i skandalozno tražiti i očekivati buđenje naroda a još licemernije je što to traže njegovi intelektualci. Jer, ako oni nisu probuđeni, kako će se narod probuditi. Na stranu to, što probuđen narod može izazvati samo haos. Međutim, ako su prosvetljeni, ako su svesni situacije u kojoj se nalazimo, tada, za ime Boga i čiste savesti, neka više ne govore da se treba probuditi, da treba nešto uraditi već neka počnu govoriti i učiti, ovaj apatičan i apolitičan narod, kako? Nemamo više vremena da čekamo na školovaniju i kultivisaniju generaciju koja bi doprinela civilizovanijem i srećnijem življenju, jer je memla ušla u sve pore društva; u obrazovanje, u kulturu, u religiju, u ekonomiju u politiku… Najglasnije i iz dna duše molim, sve savesne ljude, svih profesija i zanimanja, da više ne kukaju, ne kritikuju, ne ćute, već da počnu govoriti mudro i sa ljubavlju. Da iznose svoje ideje, da otvaraju oči svojim bližnjim, na svakom mestu i u svakoj prilici, a, sve u cilju opšteg dobra. Prestanimo, konačno, sa praznim i neplodnim kritikama i vlasti i opozicije! Čistom savešću i razumevanjem, pomozimo i onima koji su pogrešili. Pogrešili tako što su, zbog slabosti, pohlepe ili neznanja ušli u vrzino kolo iz koga se teško izlazi. Samo mudrošću i praštanjem možemo izvesti na svetlo one koji su u senci sive ekonomije i crne politike. Prestanimo sa osudama onih čije bi mesto rado zauzeli i, možda, gori bili.

Nije uslov sreće posedovanje materijalnog bogatstva ili vlasti. Onaj ko to poseduje - ne poseduje već je posedovan, potčinjen, i, često nesrećniji nego najobičniji čovek. Ti ljudi, često, intimno pate. Dobar primer za to je bivši francuski predsednik De Gol, kad je, prilikom posete jednom gradiću, svratio da poseti svog školskog druga bibliotekara, kojom prilikom je De Gol duboko žalio što nije na njegovom mestu. Ali ne zbog njegovog radnog mesta, već zbog njegovog unutrašnjeg mira, osećanja sreće. Jer je sreća unutrašnje osećanje, a ne bilo kakvo posedovanje.

Niko se neće pokajati ako nema pred kim, ako nema nikoga da mu oprosti. Pre 2.000 godina, niko se nije usudio da prvi baci kamen na grešnicu, jer su se svi osećali grešnima. Više i ne treba ponavljati da smo svi grešni iako, neko više neko manje, ali - ipak grešni. Međutim, danas smo svi spremni da "bacamo kamenje" (pljujemo, vređamo, osuđujemo, sve one osobine koje su i u nama samima. Bilo da pljujemo lidere na vlasti ili lidere u opoziciji, mi ustvari pljujemo sami sebe. Treba svima da nam bude jasno, da bi bilo koji lider bio samo običan čovek, da nema onih koji ga prate i podržavaju. Verujem, da mnogi od njih, često zažale, što su se uopšte oglasili. Penjanje na vlast je vrlo slično penjanju na krivo visoko drvo sa puno ploda. Sladak je izazov penjati se na njega, ali, kad treba sa njega sići sve vam presedne. Hvata vas vrtoglavica, strah, panika, kajanje.

Dnevna štampa je danas jedini univerzitet koji može najbrže pomoći opštem prosvetljenju. Tražite ideje od sociologa, filozofa, psihologa, teologa, ekonomista, političara, radnika, seljaka… Kako dalje ali, bez reči uvrede, bez kapi krvi, bez bačenog kamena.

Isus se nije bacio kamenom na grešnicu, nije je kritikovao, on joj je oprostio i - ona više nije grešila. Oprostimo pogrešnu politiku i ona takva više neće biti. Oprostimo uvrede, prevare i laži i istina će zaživeti. Oprostimo zlobnima, zavidnima, licemerima i oni će to prestati biti. Oprostimo prvi šamar i drugi nećemo dobiti. Oprostimo samima sebi i bliži ćemo Bogu biti. "Sve dakle, što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima, jer je to zakon…" (Mat.7;12)

"Ako se na mržnju mržnjom odgovara, kako će se mržnja završiti?" Konfučije. "Onaj ko raspiruje vatru, varnica može da padne u oči" - rekao je Seneka. Osveta donosi zadovoljstvo samo za jedan dan, oproštaj za ceo život. Kaže jedna indijska poslovica.

Miloje Lukić,
Sombor


Mišljenje

Otimačina u prirodi vladalaca

Da je stari Zigmund Frojd još živ, on bi, bez sumnje, umeo lepo da nam objasni zašto se neki ljudi tako uporno trpaju u vlast. Kontroverzni bečki psihijatar bi tu pojavu vezao za "Edipov kompleks" a poriv za dominacijom je nešto što je u nama preostalo još iz vremena kada smo bili obične životinje.

Ja se u zamršenosti psihoanalize ne razumem, ali znam, da biti na vlasti znači mnoštvo privilegija, lagodan život (osim izvesnog straha za sopstvenu bezbednost) i nadasve - lako bogaćenje. Ovo potonje izgleda kao kontradikcija, jer: a) svuda se pučanstvu gura pod nos plata onih u vlasti, - koja je pristojna, ali ne predstavlja osnov za sticanje bogatstva, i b) obično se ističe, da su državni moćnici, još pre dolaska na vlast, bili imućni ljudi. (To, uglavnom, važi za kapitalističke zemlje u kojima je za izbornu kampanju potrebno mnogo para).

Međutim, kada si na vlasti i "blizu vatri", otvara se mnoštvo kanala da se neko dobrano "nafatira". Prvo, zato što si ti onda glavni arbitar za sve finansijske operacije (kupovina oružja, gradnja kapitalnih objekata, razne poreske "igrarije", i sl.), a sa svim tim je tesno povezana krupna korupcija (donatori stranačkih fondova, provizije, pokloni, itd.), dakle, sve ono o čemu Edip nije ni sanjao. Takov svaki iole bistroumniji (i beskrupulozni) političar na vlasti postaje super - bogataš. Naravno, ako se njegove mahinacije ne otkriju, pa bukne skandal. Ali, ni to nije strašno, jer lova ostaje, jedino što takav više nema šanse da se ponovo dokopa vlasti.

Pošten političar je danas isto takva retkost, kao i nevina udavača. I to narod zna; zato mu je, uglavnom, i svejedno ko će (i kako) da pobedi na izborima. NJemu (narodu) preostaje jedino ona "utešna" rečenica: "I Tito je krao, al je i nama dao". I to je maksimum koji on očekuje od onih koji se kolju oko vlasti, plašeći se sindroma "Kurta - Murta", tj. da će i posle smene vladajućih ostati praznih šaka. Zato, onaj koji pomišlja na osvajanje vlasti, o tome mora da vodi računa. Ne samo da obećava, nego i da daje. Inače, nema izgleda za sledeći mandat - sem ako nije "doživotni predsednik" ili kralj.

Ja se, kao i većina naših ljudi, toplo nadam, da takvih vladalaca, koji samo otimaju više neće biti.

Dimitrije Damjanov,
Novi Sad



     


FastCounter by LinkExchange