Glumica Branka Šelić prešla je iz Somborskog pozorišta u Atelje 212 u trenutku kada je ono bilo jedno od najboljih.
Odmah je uskočila u "Turneju". Igra u "Porodičnim pričama" Biljane Srbljanović, "Parovima" Gorana Markovića, gledali smo je i u "Kokoški". Dejan Mijač ju je angažovao za novu predstavu "Divlji med".

Da li ste prelazak u Beograd iz Sombora doživeli kao priliku da se dalje glumački nadgrađujete?
- Imala sam vrlo blag i lep prelaz. Sa kolegama Biljanom Milkić i Sašom Torlakovićem iz Sombora igrala sam u predstavi "Ples na praznik Lunase", koprodukciji somborskog pozorišta i Ateljea. Tako sam neosetno prešla u Atelje 212, ali za moj prelazak najzaslužniji je bio Ljubomir Muci Draškić. U Ateljeu je divna atmosfera.

Dosta vaših kolega iz Sombora se rasulo po drugim pozorištima?
- Normalno je da u istoriji pozorišta, posle sedam godina, dolazi do stagnacije. Za to pozorište je velika stvar da je došla mlada, školovana grupa glumaca koja će dati neki novi rukopis. Za glumce je normalno da prelaze iz jednog u drugo pozorište. U Beogradu je mnogo lakše jer ima više pozorišta u kojima se ljudi skupljaju po projektu. Kada se odlazi iz manjih sredina, onda je taj prelazak drastičniji jer podrazumeva i selidbu.

Do sada ste radili samo sa najboljim rediteljima. Kako ste se "razumeli" sa Dejanom Mijačem?
- Dejana Mijača cenim i volim njegove predstave, a sada u "Divljem medu" prvi put i radim s njim. Divno je što mi Petar Kralj igra oca, a u nekim scenama imam osećaj da se identifikujem sa publikom i divim se tako velikom glumcu.

Neki kažu da ste u nekoliko poslednjih uloga vrlo slični. To su ženski likovi duboko uronjeni u trivijalnost i svakodnevicu. Da li postoji opasnost od slične interpretacije?
- Za mene su one sasvim različite. Izazov da se igraju uvek postoji i u tekstu i u ekipi s kojom radim. Nemam nikada jasnu predstavu kakva će uloga biti.

I na sceni i privatno odajete utisak stidljive osobe koja sa velikim strpljenjem čeka svojih pet minuta i pokazuje poštovanje prema kolegama?
- Svi su glumci uglavnom stidljivi, samo neki to prikrivaju. To što uvek spominjem i kolege jeste iz uverenja da je pozorište kolektivni čin. Meni ovaj posao pričinjava zadovoljstvo, a radosnom me čine drugi ljudi...

G.Stanković
Foto: B.Pantelić