Nesporno je da je naše društvo radikalno osiromašilo i prema procenama čak 60 odsto stanovništva je siromašno. Nasuprot njima deset odsto spada u sloj bogatih, unutar koga je polovina onih koji su to i po međunarodnim parametrima.

O veličini njihovog bogatstva, naravno, nema opipljivih podataka, pošto je to bogatstvo vezano za sivu ekonomiju i nelegalne poslove. U aktuelnoj društvenoj krizi takvo socijalno rastakanje društva, se, međutim, ne odražava i na socijalne pokrete - šta više njih uopšte nema.

Očito je da deluju razrađeni društveni mehanizmi, koji amortizuju siromaštvo i omogućavaju da ljudi prežive, objašnjava dr Milosav Milosavljević, profesor socijalne patologije na Fakultetu političkih nauka zašto je moguće da sve veća ekonomska kriza ne proizvodi i adekvatno političko nezadovoljstvo i politički angažman.
- Jedan od pomenutih amortizera je siva ekonomija, a prema procenama stručnjaka kroz nju se realizuje čak 40 do 50 odsto privrednih i finansijskih tokova.

Naravno, sirotinji su ustupljeni sitni, prljavi poslovi iz sive ekonomije, dok na onim drugim profitiraju bosovi. Izražena porodična solidarnost je onaj segment koji objašnjava zašto mlada generacija, koja bi prirodno trebalo da bude u socijalnim i političkim pokretima i zainteresovana za promene, u većini nije tako angažovana. Mladi su potkupljeni najpre od roditelja ( iako su i oni sami žrtve), koji natprosečno nastoje da obezbede decu i od ukupnog obrazovnog, društvenog i političkog sistema.

Povlađivanje i razmekšavanje zahteva prema mladima, recimo u efikasnosti učenja i studiranja, ili ulaganje u studentski standard iza kojeg ne stoje strogi zahtevi, predstavlja ustvari udvaranje mladoj generaciji.

Zatim, zahvaljujući vezi sa selom još uvek mali deo stanovništva bukvalno gladuje, a važan socijalni amortizer su i socijalni programi, koji se ne finansiraju iz domaćih već iz međunarodnih humanitarnih izvora - pomoć izbeglicama, narodne kuhinje, čak i đačke užine.

Neki analitičari smatraju da je izumiranje nekadašnjeg srednjeg sloja i njegovo utapanje u opšte siromaštvo jedan od razloga što izostaje artikulisanje socijalnog nezadovoljstva u političke zahteve?
- Zabluda je da mi više nemamo srednji sloj, mada on nije tako veliki kao u većini stabilnih društava. Sada je, međutim, bitno izmenjen njegov sastav. U socijalističkom društvu srednji sloj su sačinjavali delovi političkih i ekonomskih struktura i intelektualci.

		I opoziciji je dobro Mnogim političkim faktorima u zemlji, uključujući i one u opoziciji, promene ustvari ne odgovaraju - njima je dobro. Neverovatno je da opozicija nije u stanju da se dogovori ni oko minimuma u političkom nastupu, a kamoli o tome šta je njena strategija na socijalnom i ekonomskom planu. Smena vlasti je nesumnjivo uslov i za te promene, ali nije i dovoljan uslov.

Ispali su upravo intelektualci, a ostao je deo političke nomenklature iz svih političkih partija i deo činovničkog sloja uz prodor novokomponovanih bogataša srednjeg ranga. Takav srednji sloj nije heterogen, on nema jedinstveni vrednosni sistem i zato nije u stanju da stabilizuje sistem i da bude politički značajan.

Sa njim se ne može računati za promene, pošto pripadnici takvog srednjeg sloja svoju promociju vide u zauzimanju boljeg položaja, odnosno u bogaćenju.

Koja je to onda društvena i socijalna grupacija koja bi mogla da bude pokretač da se teška socijalna situacija transformiše u jasne političke zahteve?
- Unutar siromašnog sloja dominiraju penzioneri i starije generacije i ono što se zove seljak industrijski radnik, po pravilu polukvalifokovan i priučen. Oni ne mogu biti spremni za promene.

Poslednji koriste dvojnost svog položaja, od kojeg imaju male prihode i male koristi u penzijskom i zdravstvenom osiguranju, dakle minornu socijalnu sigurnost, a ostalo nadoknađuju angažovanjem u poljoprivredi ili u dopunskim poslovima.

Penzioneri se boje radikalnih promena, sa jedne strane što prirodno generacijski ne vole neizvesnost i nisu sigurni da bi u njima mogli da se snađu, a sa druge zato što su mnogi ideologizirani i sa njima se lako manipuliše sa socijalističkim parolama, jer su u tom sistemu doživeli svoj radni i društveni prosperitet.

Ne treba izgubiti iz vida da su starije generacije rasle u oskudici i lošim uslovima, pri čemu neki od njih smatraju da su u socijalizmu dobili više nego što su mu dali, pa sadašnje pogoršano materijalno stanje doživljavaju skoro kao neko logično vraćanje tog duga. Zato je ovom delu populacije bliska teza - loše je, ali samo da ne bude gore.

Pri tom, većina ljudi je preokupirana time kako da preživi, uključujući i niži srednji sloj i zaposlene u javnim i državnim službama, i oni naprosto nemaju vremena za socijalno i političko angažovanje. Uz oslobođenu od odgovornosti, a prividno zaštićenu mladu generaciju, ja u ovom trenutku naprosto ne vidim socijalnu snagu spremnu za promene.

Doduše ni socijalni sunovrat još nije dodirnuo dno da bi proizveo nerede, socijalne pokrete i neke vidove političkog organizovanja po toj osnovi.

Sem površnog manipulisanja - vlasti na liniji očuvanja socijalnog mira, opozicije na liniji optužbi režima - na političkoj sceni Srbije kao da ne postoji niko ko se ozbiljno bavi ovom temom, mada socijalno nezadovoljstvo može biti snažan rezervoar političkog nezadovoljstva?
- Najpre kod nas nijedna partija nije zasnovana na socio-ekonomskim interesima, već u središtu ima političke, koji se svode na osvajanje i očuvanje vlasti. Nijedna politička stranka nema ozbiljan socijalni program, mada se u svetu i lokalni i državni izbori dobijaju ili gube upravo na tom terenu.

Ovde na tu kartu niko ne igra niti na izborima nudi ozbiljne socijalne ponude stanovništvu, sa izuzetkom penzionera kao brojčano velike grupacije u biračkom telu. U ovoj zemlji ima barem milion izbeglica, a u predizbornim aktivnostima nijedna partija ne pominje taj problem, verujem zato što izbeglice ne glasaju.

Činjenica je da nijedan socijalni pokret ne može postići ciljeve ukoliko se politički ne oblikuje, kao što je jasno da je uvek veća mogućnost da se uspe u promenama ako se pođe od socijalnih zahteva. Zato je prosto neverovatno da nijedna opoziciona partija taj aspekt ne uzima u obzir kada govori o političkim promenama.

U njima bi logično trebalo očekivati da će odlučujuću ulogu imati mlade generacije, čija je perspektiva najugroženija i koje se ne mogu večito potkupljivati, ali ne vidim nijednu političku partiju koja bi na toj osnovi motivisala mlade. Veliki broj najproduktivnijih i najobrazovanijih mladih ljudi otišao je u inostranstvo, a da to nikoga u ovom društvu nije previše zabrinulo.

Nesumnjivo je da potencijalno postoji prikrivena socijalna i politička energija, koja se još uvek kontroliše, ali ako se razbukta to može imati dramatične posledice na političkom planu. Umesto zahteva za političkim promenama, mogli bi dobiti zahteve za skidanjem glave, odnosno socijalno nezadovoljstvo bi se moglo pretvoriti u socijalnu destrukciju, a ne u konstruktivne promene.

Bojana Jager