BEOGRAD - Najnovija upozorenja privrednika i bankara da raspon između zvaničnog i tržišnog deviznog kursa još nikada nije bio ovako veliki (u šticungu krajem marta marka je već koštala 29 dinara) i da nerealna cena deviza ograničava proizvodnju i izvoz, pokazuju da je i politika kursa počela da daje iste efekte kao i državna kontrola cena - u početku je to pomagalo, a sada se realni privredni tokovi izmiču državnom nadzoru, objašnjava ekonomista Branko Radulović, asistent na Pravnom fakultetu.

		Strah od inflacije Realna situacija bi mogla da podstakne državu da razmišlja o devalvaciji i da prizna realno stanje. Međutim, zbog straha od inflacije to je sada za nju rizična odluka, pošto pritisci na rast cena nikada nisu bili veći. Država se ustvari boji da se i pored kontrole inflacija ne otme kontroli, konstatuje Radulović.

Po njegovim rečima, sa devalvacijom se odugovlačilo jer je ranije
jedini potencijalni gubitak bio ostvarivan na carinama, a to je država nadoknađivala drugim oblicima opterećivanja uvoza. Izvoznici su uspevali da nerealni kurs nadoknade šticovanjem deviza ili prodajom uvozne robe po višim cenama na domaćem tržištu i svi su bili zadovoljni, a država je svesno prepustila da se posledice politike"stabilnog kursa" peglaju na sivom tržištu.

- Situacija je izmenjena, a glad za devizama, pored izvoznika, sada tera i uvoznike da izbegavaju da prikažu uvozne poslove, da bi izbegli po tom osnovu izdvajanje deviznog priliva za državu. Kako danas , zahvaljujući upravo nerealnom kursu, najveće realno carinsko opterećenje iznosi maksimalno 22 odsto, oni koji imaju privilegiju da uvoze znatno su povećali uvoz robe široke potrošnje, sa čime koriste povoljnost da je uvoz jeftin i izbegavaju kontrolu cena.

Tako je u prva dva meseca za uvoz robe široke potrošnje potrošeno ukupno 233 miliona dolara, u odnosu na lanjskih 184 miliona, objašnjava Radulović koji podseća da je to snažan lobi koji će se žilavo boriti protiv devalvacije.

Međutim, ono što je do juče odgovaralo i državi, da uz pomoć ovakvog uvoza održava stabilnost kontrolisanih domaćih cena i izbegava nestašice na tržištu, sada postaje konfliktan cilj. Na duži rok ne bi se mogao izdržati ovakav tempo uvoza pošto devize polako nestaju i postavlja se pitanje kako će se finansirati obnova i proklamovani rast proizvodnje, kaže Radulović.

Uz to, on upozorava da nove sankcije EU mogu na specifičan način da reše pitanje spoljnotrgovinskog deficita, koji je već u prva dva meseca stigao do 333 miliona dolara.

Do sada se moglo uvoziti ukoliko se preko firmi u inostranstvu avansno plati roba, što bi striktnom primenom ovih sankcija bilo onemogućeno, a to znači da će domaće tržište, pored sirovina, biti deficitarno i sa robom široke potrošnje i da će pritisci na domaće cene biti još veći, kaže Radulović.

B.Jager